„Мали људи, које ми зовемо „деца“, имају
своје велике болове и друге патње, које после,
као мудри и одрасли људи, заборављају.
Управо, губе их из вида.
А кад бисмо могли да се спустимо
натраг у детињство, као у клупу основне школе
из које смо давно изишли, ми бисмо их опет угледали.
Тамо доле, под тим углом, ти болови и те патње
живе и даље и постоје као свака стварност.“
Андрић „Деца“
УВОД
Иво Андрић (1892 – 1975) рођен је у Доцу, крај Травника. Био је
писац снажне имагинације, а истовремено и одличан познавалац
историјских прилика старе Босне, о којој је најчешће и писао. Основне
његове карактеристике су префињена психолошка анализа и дубоко
понирање у суштинске проблеме егзистенције.
Девету књигу Сабраних дела Иве Андрића (издање 1964. године)
сачињавају приповетке под заједничким називом „Деца“. То су приповетке
у којима су главни јунаци деца, али деца о чијим играма, доживљајима,
слутњама и немирима не говори неко ко је близак њиховом дечијем
сензибилитету, већ неко ко је давно био дете и сада се сећа детињства.
Циклус приповедака о деци започет приповетком „Смрт у Синановој
текији“ Андрић није написао за децу. Његова намера није била да створи
круг прича које би идеализовале свет детињства. Напротив, Андрић је
циклус приповедака о деци написао са озбиљношћу, из перспективе
ствараоца који дубоко доживљава живот и све његове егзистенцијалне
промене. Отуда се Андрићеве приповетке о деци не уклапају у корпус
литературе намењене деци.
Андрић, као искусан и зрео човек и стваралац, у свом циклусу
приповедака о деци говори о сложеним ситуацијама и стањима малих
људи које „ми зовемо деца“, а који „имају своје велике болове и дуге
патње које после, као мудри и одрасли људи, заборављају“. У овим
приповеткама писац показује да је детињство интегрални део човековог
живота и да наше невоље (а радости много ређе) почињу да нас сусрећу
већ на првим корацима које направимо у животу. Указује на своје добро
познавање психе детета и одраслог човека.
2
