Roditeljsko pravo podrazumeva skup prava i dužnosti roditelja prema svojoj deci. Detetom se
smatra osoba imlađe od 18 godina, ukoliko se zakonom date zemlje koji se primenjuje na
dete punoletstvo ne stiče ranije.

Roditeljsko pravo proističe iz same činjenice da je neko

roditelj; počinje danom rođenja deteta, a prestaje kada dete napuni 18 godina, ili ranije – ako
dete stupi u

brak

ili dobije sopstveno dete, a pritom ima najmanje 16 godina i sud proceni da

je dostiglo telesnu i duševnu zrelost potrebnu za samostalno staranje o sopstvenoj ličnosti,
pravima i interesima. Pod određenim okolnostima, roditeljsko pravo može da se produži i
nakon punoletstva deteta – na primer u slučaju da dete usled zaostalog duševnog razvoja,
nije sposobno da se stara o sebi ili usled školovanja deteta..

Sadržinu roditeljskog prava čine



pravo i dužnost staranja o detetu,



čuvanje i podizanje deteta, vaspitavanje deteta,



obrazovanje deteta,



zastupanje deteta,



izdržavanje deteta i



upravljanje i raspolaganje imovinom deteta za dobrobit deteta.

Odredbama Članova 75-78 Porodičnog zakona propisana su neka osnovna pravila vezana
za vršenje roditeljskih prava koja mogu da se realizuju kao

Zajedničko vršenje roditeljskih prava- Roditelji zajednički i sporazumno vrše
ostvarivanje roditeljskih prava u slučaju kada vode zajednički život. Roditelji
roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno i kada ne vode zajednički život
ako zaključe sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava i ako sud
proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta.

Samostalno vršenje roditeljskih prava- Jedan roditelj sam vrši roditeljsko
pravo kada je

drugi roditelj nepoznat, ili je umro, ili je potpuno lišen

roditeljskog   prava   odnosno   poslovne   sposobnosti.   Jedan   roditelj   sam   vrši
roditeljsko pravo kada samo on živi sa detetom, a sud još nije doneo odluku o
vršenju roditeljskog prava.  Jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na osnovu
odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a nisu zaključili sporazum
o vršenju roditeljskog prava.   Jedan roditelj sam vrši roditeljsko pravo na
osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički život, a zaključili su
sporazum o zajedničkom ili samostalnom vršenju roditeljskog prava, ali sud
proceni da taj sporazum nije u najboljem interesu deteta. Jedan roditelj sam
vrši roditeljsko pravo na osnovu odluke suda kada roditelji ne vode zajednički

Zakon o ratifikaciji konvencije UN o pravima deteta, Službeni list SFRJ- Međunarodni ugovori br 15/90, 4/96

i 2/97 , Član 1- Deo 1

Porodični zakon, Službeni glasnik Republike Srbije br 18/2005 i 72/2011, Član 75

Porodični zakon, Službeni glasnik Republike Srbije br 18/2005 i 72/2011, Član 77

život ako zaključe sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava i ako
sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta.

Zaključenjem sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskih prava oba roditelja se nalaze u
jednakom pravnom položaju prema detetu koji im pruža mogućnost da se dogovore o svim
pitanjima vezanim za dete i prilagode ga sopstvenoj situaciji i mogućnostima.

POJAM IZDRŽAVANJA

U pravnom sistemu Republike Srbije pojam izdržavanja- alimentacija je široko postavljen,
odnosi se na maloletna i punoletna lica, tiče se porodičnih odnosa i obuhvata lična i
imovinska prava.

Izdržavanje predstavlja redovnu obavezu jednog lica da obezbedi sredstva

za život drugom licu kome je to potrebno kako bi mu osigurala egzistenciju.

Obzirom na to šta predstavlja osnov izdržavanja možemo govoriti o izdržavanju na osnovu
pravnog posla (testament, ugovor o doživotnom izdržavanju) i zakonskom izdržavanju kao
izdržavanju između određenih lica među kojima postoji određeni odnos kao što je brak,
vanbračna   zajednica   ili   srodtvo   koje   je     potkrepljeno   pravnom   sankcijom   tj   država
posredstvom svojih pravosudnih organa i sistema sankcija ima mogućnost intervencije kojom
garantuje   pravo   na   izdržavanje.   Država   je   posebno   zainteresovana   da   pruži   pravnu   i
materijalnu   zaštitu   licima   koja   nisu   u   mogućnosti   da   sama   sebi   obezbede   sredstva   za
sopstveno izdržavanje i zadovoljenje elementarnih egzistencijalnih potreba a u tu kategoriju
prvenstveno spadaju: deca, stare osobe, samohrana lica i osobe koje zbog nezaposlenosti ili
drugih ekonomskih teškoća ne mogu sebi da obezbede dovoljnu količinu sredstava za život.
Izdržavanje   nije   više   u   savremenom   društvu   samo   izraz   porodične   solidarnosti   već   je
podignuto na zakonski nivo koji utvrđuje norme  imperativne prirode koje uređuju zakonsko
izdržavanje.   I pored toga što je pravo na izdržavanje   lično pravo i ne može se prenositi,
samim tim, subjekti ovog prava ga se ne mogu odreći .

Izdržavanje se može tražiti samo unapred a ne i unazad za neko proteklo vreme. Ako lice nije
tražilo  izdržavanje,  a  imalo  je  pravo  na  to,  pretpostavlja  se  da mu  izdržavanje  nije  bilo
potrebno   jer   je   iz   nekih   drugih   izvora   zadovoljavao   svoje   životne   potrebe.   Primljeno
izdržavanje se ne vraća jer u tome nije smisao izdržavanja. U situacijama kada lice koje daje
izdržavanje postane primalac izdržavanja u nekom kasnijem periodu, lice koje sada daje
izdržavanje   time   ne   vraća   dug   već   ispunjava   zakonsku   obavezu   koja     determiniše   novi
obligaciono- pravni odnos.

http://bilten.osns.rs/presuda/sentenca?url=zajednicko-vrsenje-roditeljskog-prava

Milan Počuča, Nebojša Šarkić, Porodično pravo i porodično pravna zaštita, pravni fakultet univerziteta Union, 2012 god,

str. 192.