УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ
ПРИРОДНО-МАТЕМАТИЧКИ ФАКУЛТЕТ
КОСОВСКА МИТРОВИЦА
ИЗЛОЖЕНОСТ И НАЧИНИ ЕКСПОЗИЦИЈЕ
ТОКСИЧНИМ МАТЕРИЈАМА
Семинарски рад
Ментор:
Др Татјана Јакшић
Косовска Митровица, јануар, 2019
.године
2
1. Увод
Живимо у доба интензвног индустријског развоја, који нам је пружио многобројне
олакшице и повластице. Но, претерана екплоатација природних ресурса као и отпуштање
загађујућих материја у животну средину је довела до нарушавања животног станишта и
екосистема уопште. Човек је, интензивним развојем у сврху пораста животног стандарда,
интензивирао и делатности које су водиле ка изградњи индусријских постројења, повећању
потрошње енергије и сировина, проширењу и интензификацији обрадивих површина
пољопривредног земљишта, коришћењу свих постојећих ресурса узроковао претерано
отпуштање токсичних материја у околину. На тај начин човек је променио и пореметио
животну средину. Оптрећењем животне средине опасним и по живот штетним материјама
није поштеђен ни један њен део, па долази до загађења ваздуха, воде и тла, што има за
последицу штетно деловање ових материја за живот на Земљи.
Наиме, здрава околина је темељ за очување здравља људи и квалитет живљења, па
квантитативна оцена утицаја околних чинилаца који могу бити штетни по здравље људи
изискује интердисциплинарно и по правилу дугорочно и циљано праћење стања средине и
то полазећи од нивоа јединке, преко популације до нивоа екосистема.
Заштита свих компоненти екосистема и спречавање њихове деконтаминације намеће се као
једно од темељних начела одржања живота на Земљи, јер је живот могућ само у здравој
средини коју врло често угрожавају различите штетне-отровне материје.
4
3. Путеви уласка и судбина отрова у организму
(Биокинетика)
Услов за настанак тровања је интеракција отрова и организма. Основни путеви уласка
разних токсиканата у организам су:
површински (кожа и слузнице);
респираторни (адсорпција плућима) и
дигестивни.
Токсично дејство представља низ поремећаја који настају у организму под дејством неке
токсичне материје. У којој ће мери одређена материја бити токсична зависи од интензитета
процеса који се у организму одвијају истовремено:
ресорпције,
детоксикације,
депоновања и
елиминације.
Као што смо претходно рекли токсичне материје доспевају у организам човека најчешће
преко коже, кроз уста и органе за варење или кроз плућа.
После ресорпције оне доспевају у крв, а затим до јетре и органа који су мање осетљиви на
токсичне материје. Јетра је најзначајнији орган у коме се разграђују токсичне материје
процесом који се назива детоксикација. Овим процесом производи метаболизма, токсичне
материје, су мање отровни и излучују се из организма.
Један део ресорбованих токсина доспева у органе који су на њих мање осетљиви и ту остају
дуже време (депоновање). Тако се у масном ткиву задржавају многи инсектициди, а у
коштаном ткиву – стронцијум и олово.
Један део токсина излучује се из организма (елиминација) преко:
бубрега (највећи део),
измета (нерастворљива једињења као што су метали) и
плућа (гасовити токсини).
Међутим оно што је јако битно поменути пре и на чему се треба задржати јесу
законитости транспорта токсичних материја кроз биолошке мембране.
У доба савремене и прогресивне хемизације из спољашње средине у организам продиру
разне токсичне материје које се преко крви и лимфе разносе у све његове делове. На том
путу токсичне материје морају да прођу кроз телесне мембране које одвајају поједине
5
„секторе“ телесних течности. Неке од билошких мембрана изграђене су од више слојева
ћелија (кожа и слузнице), док су друге изграђене од једног слоја ћелија (капиларни ендотел).
Пошто се токсикант у највећем броју случајева транспортује кроз наведене телесне баријере
на тај начин што пролази кроз ћелију, а не између ћелија, то је сасвим јасно да је основна
баријера сама ћелијска мембрана.
Слика 1. Грађа ћелије
Употребом електронске микроскопије, дифракције X-зрака и осталих техника модерне
целуларне и молекуларне билогије показано је да је мембране различитих типова ћелија
показују врло сличну структуру па, према томе, и функцију. Селективна пермеабилност је
њихово основно својство.
Ћелијска мембрана је врло танка еластична структура, дебљине само 7,5-10 нм, се састоји
од двоструког липидног слоја у који су уроњени различити протеини. Липидни део се
састоји од фосфолипида, холестерола и гликолипида. Фосфолипиди ћелијске мембране
састоје се из хидрофилне (поларне) главе и хидрофобног (неполарног) репа, те захваљујући
томе спонтано формирају два слоја у ћелијској мембрани тако што се хидрофобни репови
групишу у унутрашњости, а поларне главе орјентишу се према спољашњој страни ћелијске
мембране.
