РЕПУБЛИКА СРПСКА
УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ
ПРИРОДНО-МАТЕМАТИЧКИ ФАКУЛТЕТ
ОДСЈЕК: ХЕМИЈА

ИЗОСТАЈАЊЕ УЧЕНИКА СА НАСТАВЕ

(семинарски рад)

ПРОФЕСОР: СТУДЕНТ

др. Лејла Васић

Бања Лука, март, 2013.год.

УВОД

Изостајање ученика са наставе је актуелан проблем како у основним тако и у средњим
школама.   Сматрамо   да   ово   многи   наставници   рјешавају   давањем   оправданих   или
неоправданих   часова,  а  не   баве   се   узроцима   који   доводе   до   тога   и   не   подузимају
потребне мјере да би се тај  проблем умањио.  За ову тему смо се одлучили    јер се са
овим проблемом сусреће сваки просвјетни радник свакодневно а и ми ћемо такође у
будуће.



ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА

Наш циљ је да спознамо факторе који доводе до изостајања са наставе, испитамо
ставове ученика и наставника о овом проблему и на основу тога да предложимо могуће
методе за сузбијање овог проблема.



ЗАДАЦИ

1.Одређивање фактора који доводе до овог проблема
2.Утврдити васпитне поступке који се најчешће примјењују у нашим школама за
рјешавање овог проблема
3.Испитати ставове ученика о изостајању са наставе
4.Установити који су по мишљењу ученика дјелотворни поступци у сузбијању овог
проблема
5.Установити са којих часова и предмета ученици највише изостају
6.Испитати ставове наставника о изостајању ученика са наставе



ХИПОТЕЗЕ

1.До изостајања са наставе долази због незаинтересованости ученика за поједине
предмете
2.До изостајања са наставе долази због тежине и неразумијевања градива
3.До изостајања са наставе долази због непрофесионалног понашања професора
4.До изостајања са наставе долази због неповезаности теорије са праксом
5.До изостајања са наставе долази због тога што се наставници не удубљују у овај
проблем већ то рјешавају давањем оправданих или неоправданих часова



ТЕХНИКЕ

техника анкетирања (ученици)

-техника интервијуисања (разредни старјешина разреда у којем смо спроводили
истраживање)



ИНСТРУМЕНТИ

-Анкетни лист
-Протокол за интервју

Притом треба имати на уму да стално добар резултат, који се постиже с мало напора,
не омогућује осјећај успјеха.То је за врло способне појединце нормално.Да би се, дакле,
такви појединци заинтересовали за неку активност, треба ту активност за њих отежати,
припремити им покоји неуспјех те их тако привући жељеноме циљу.Појединцима
скромнијих способности треба у почетку постављати лакше задатке, оне који ће
омогућити успјех.Тежња за доживљајем успјеха везати ће се за активност која то
омогућује, тј. развити ће се интерес за активност.

Активност за коју смо заинтересовани обављамо уз минимални ментални напор.

2.МОТИВАЦИЈА

Проучавање људске и животињске мотивације има у основи питање: ЗАШТО се живо
биће понаша на одређени начин? Одговором на то питање треба испунити два главна
циља. Прво, треба објаснити зашто се нешто догодило, на примјер зашто је почињен
деликт или зашто је ученик изостао са наставе. Друго, често желимо знати зашто се
неко понашање догађа како би смо створили потребне услове и тако изазвали жељено
понашање, односно спријечили нежељено. Треба на примјер знати шта ће одређеног
ученика заинтересовати у предмету који предајемо те ћемо на то обратити пажњу.

Мотивација је све оно што потиче активност, што ту активност усмјерава и

што јој одређује интезитет и трајање

У свом односу са свијетом личност је мотивисана тј. подстакнута на активност

различитим   унутрашњим   и   спољашњим   факторима.   Мотиви   који   у   датој   јединици
времена   подстичу   организам   на   активност   утичу   на   наше   опажање,   мишљење   и
понашање.   Интезивна   мотивација   за   неку   активност,   удружена   са   скромним
способностима, даје битно другачије резултате од интезивне мотивације удружене са
надпросјечним способностима. Код особа које су развоју суочене са серијом неуспјеха
срећемо други мотивацион склоп него ли у особа које су у развоју имали више успјеха
и позитивних стимулација од стране  средине. Изгледа да је стање мотивисаности услов
да се испољи црта личности који бисмо могли означити као упорност или истрајност и
која   долази   до   изражаја   у   решавању   проблема   који   захтјевају  активирање
интелектуалних диспозиција.

Нитен

указује да је активна, трајна и селективна сврховитост која карактерише

понашање основни мотивациони феномен који се јавља у бројним облицима зависно од
врсте   понашања,   нивоа   развоја   организма   и   степена   сложености   ситуације.   Према
Нитену,ова концепција подразумјева да је мотивација у исто вијеме извор активности и
њеног   смијера   или   прецизније   одређује   понашање   као   усмјерену   активност.
Физиолошки   засновани   приступи   мотивацији   се   више   баве   унутрашњим   изворима
напетости који покрећу организам на активност, док приступи засновани на теоријама
учења теже ће да објасне процесе којима се стичу понашања која омогућују остварење
циља који може да задовољи активирану потребу. Нитен наводи да је Вудворт још
1918. године раздвојио механизме који покрећу организам на активност од механизама
понашања усмјереног ка циљу, али ова дихотомија ни до данас није разријешена и
представља велики извор тешкоћа за разумјевање мотивације као јединственог процеса.
Ова   два   аспекта   мотивационог   процеса   називају   се    активациони  или  енергетски
(подстицање   организма   на   активност)   и  директивни    (усмјеравање   понашања   ка
изабраном циљу).

Од посебног је значаја питање о свјесности мотивације, то јест питање да ли човјек зна
зашто се понаша на одређени начин. Могуће је, према степену свјесности, издвојити
три типа ситуација:

1. Човјек је у стању да тачно утврди о којој је потреби ријеч и да свјесно и

намјерно усмјери понашање на њено задовољење. Нпр. човјек зна да је гладан и
тражи храну.

2. Човјек вјерује да зна зашто нешто ради, а у питању је погрешна идентификација

потребе. Нпр. човјек вјерује да напетост коју осјећа потиче од глади а не од тога
што доживљава неуспјех за неуспјехом. Најчешћи извор погрешне
идентификације потреба су механизми одбране који омогућују да се привремено
ублажи напетост и заштити самопоштовање, али се њиховим кориштењем
личност све више удаљава од реалности.

3. Човјек није свјестан разлога свог понашања.

Основни појмови којима се описује мотивациона стања и процеси су:



Мотиви



Потребе



Инстикти



Нагони

2.1 Мотив

Олпорт

под мотивима подразумјева сваки унутрашњи услов у појединцу који га

наводи на акцију или размишљање. Нешто већи степен одређености значења
предложен је од стране

Креча

Крачфилда

. Према овим ауторима, мотив је

потреба или жеља удружена са намјером да се постигне одговарајући циљ. Као
резиме наведених дефиниција, предлажемо значење по којем је  мотив унутрашњи
фактор   који   подстиче,   усмјерава,   контролише   и   интегрише  ка   или   од   циља
усмјерено   понашање.  Подстицаји   понашања   могу   бити   везани   за   организам,
спољашњу   средину,  идеју   или   намјеру..   Обично   се   каже   да   мотив   покреће
организам у цјелини, али је вјероватно тачније схватање по коме мотив активира
оне   субсистеме   који   су   у   личности   од   значаја   за   остварење   циља.   Мотивисано
понашање је праћено емоцијама. Квалитет емоција зависи од исхода активности
усмјерене ка циљу. Ако је крајњи резултат повољан по личност, емоције су пријатне
а ако је неповољан, емоције су непријатне.

2.2 Потреба

Потребу је према

Камеруну

могуће дефинисати као стање нестабилности или

поремећене равнотеже у организму које се претежно испољава у повећаној или
продуженој активности или напетости. Начин задовољења човјекових потреба је
под утицајем средине у којој човјек живи. И тако зване „потребе вишег реда“ (за
самоактуализацијом, когнитивне и естетске потребе ) се задовољавају под утицајем
социјалне средине. Шта је вриједно у човјековом животу, шта је значајно, шта
лијепо а шта није одређује у највећој мјери средина у којој особа живи. Одређене
биолошке потребе су под значајним друштвеним утицајем.