УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ СА ПРИВРЕМЕНИМ СЕДИШТЕМ У КОСОВСКОЈ
МИТРОВИЦИ,
ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ
ИЗВОРИ АУТОНОМНОГ ПРАВА ОД
ЊЕГОВОГ НАСТАНКА ДО САВРЕМЕНОГ
ПЕРИОДА
Дипломски рад
Студент : Мирјана Шкорић 17/2017 Meнтор:
Ҝосовска Митровица , Септембар 2018.
4
2. АУТОНОМНО ПРАВО
Као што нема општеприхваћеног значења право тако још увек не постоји сасвим јасно и
одређено значење термина аутономно право. Том термину придаје се пет главних значења
аутономно право као:
Теоријски појам
Подсистем права
Извор права
Право рада
Право идентитета.
Када је у питању аутономно право као теоријски појам он је уско повезан са схватањем
правног плурализма. Иначе, аутономно право се користи у два главна значења: ужем и
ширем . У ужем значењу назив аутономно право се користи за све друштвене норме које
располажу свим својствима права укључујући ту и државну санкцију. У другом, ширем
значењу аутономним правом називају се и све оне друштвене норме које држава не
санкционише, али које садрже већину заједничких својстава права, којима располажу и
државно и аутономно право. [4]
Аутономно право чине општи правни акти разних друштвених организација (предузећа,
установа, удружења, фондација и других организација изван државне структуре) као
недржавно, друштвено, односно, мање или више аутономно право у односу на државно
право. Аутономно право садржи истовремено хетерономно, државно и аутономно
нормирање, а степен аутономности зависи од степена нормираности рада одређене
друштвене организације од стране државе, колико јој државни прописи остављају слободу
да може сама, сопственим правилима, уредити унутрашње односе.
Појачано интересовање за аутономно право јавља се с једне стране у правној пракси, а са
друге, у науци, нарочито: теорији, социологији, антропологији и социологији права. У
науци, интерес за ову проблематику указује да је свако друштво суштински
плуралистичко због чега су схватања правног плурализма веома корисна и плодоносна.
5
Зачетке схватања о аутономном праву проналазе се у природноправним учењима која
истичу да поред државног права постоји и природно право, које није везано за државу и
стоји изнад ње и државног права. За праћење развоја и разноврсности схватања о врстама
аутономног права значајна су нарочито социолошкоправна схватања по којима право није
идеалан, надискуствен систем већ постоји и развија се у стварности. Нема само држава
своје право, већ и свака друштвена група, организација и заједница.
Развоју ове врсте права су допринели разни теоретичари. У Немачкој је то био Ото фон
Гирке који је указао на независност корпорација. Он заступа мишљење да друштвене
снаге треба да одлучују о креацији права. У Француској су значајни радови Леона Дигиа у
чијој су основи друштвени поредак у подели рада и органској међузависности у свести
људи. Он сматра да правна правила настају спонтано повредом те међузависности. Дошао
је и до дуализма права на социолошкој основи, тј. Разлици истинског, објективног,
друштвеног и државног позитивног права. Проучавање аутономног права као недржавног
налазимо у оквиру схватања правног плурализма оснивача социологије права Еугена
Ерлиха још од почетка 20. века. Макс Вебер сматра да постоје многобројни правни пореци
засновани на ауторитету другачијем од политичког ауторитета државе. Модерно европско
државно право прихвата као изричито „важеће“ и норме других организованих група и
преиспитује њихове конкретне одлуке. Оријентација антропологије права на проучавање
сукоба била је посебно инспирисана једним делом Карла Лјуелина и Е. Адамса Хобела из
четрдесетих година прошлог века. Проучавајући примитивно друштво употребом метода
случаја они су анализирали конфликтне ситуације и правне механизме као реакцију
против прекршиоца норме. Значај оваквог методолошког поступка заснива се на ставу да
је погрешно свођење целокупног примитивног права на групно право, као што је нетачно
свођење модерног права на индивидуалистички схваћено државно право. Сврха правног
плурализма налази се у успостављању или поновном успостављању јединства права које
се састоји у материјалној и психолошкој хомогенизацији друштвених група. После више
од двадесет година, у измењеним друштвеним условима, правни плурализам
Вандерлинден je представио другачије на начин да је то стање за индвидуу у коме правни
механизми зависе од различитих уређења а прихватљиви су за примену у одређеној
ситуацији. Насупрот томе, код одређених социолога права, правни плурализам је основна
хипотеза за проучавање правног система. За Карбонијеа правни плурализам огледа се у
7
3. МАТЕРИЈАЛНИ И ФОРМАЛНИ ИЗВОРИ ПРАВА
Изворе права можемо посматрати у материјалном, идејном и формалном смислу. Под
изворима права у материјалном смислу можемо сматрати реалне узроке који доприносе до
настанка права, односно, оне културне, друштвене и економско-социјалне чиниоце који
условљавају:
Kоји ће друштвени односи и правила бити од правне важности и
Kакав ће бити садржај формалних правних извора.
Материјални правни извори су предмет изучавања не само правних наука, већ, у великој
мери, и филозофије и социологије права, те осталих друштвених и хуманистичких
дисциплина (у првом реду социологије, политичке економије, економске политике,
филозофије, антропологије, политичких наука и др.). Узрок настанка права се налази у
бројним, сложеним и противречним друштвеним односима, у којима долази до снажних
сукоба интереса, које право има задатак да реши.
Идејним изворима права баве се општа филозофија и правна филозофија Под идејним
изворима права можемо сматрати вредности које се стварањем и примењивањем права
желе постићи, а најважније вредности (опште и правне) у праву су:
Правичност
Правда
Ред
Мир
Безбедност
Људско достојанство
Слобода.
Под формалним изворима права подразумевају се опште правне норме (устав, закони,
уредбе, правилници, наредбе, упутства, статути, колективни уговори и др). Устав, закон и
други општи акти основе су правног поретка, на основу њих настају нижи општи и сви
појединачни правни акти (пресуде, решења, приватни правни послови).
