0
VISOKO POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH
STUDIJA BLACE
Pristupni rad iz predmeta:
Korporativne finansije
Tema:Izvori finansiranja i cena kapitala
Mentor:
Student:
Dr Ljubiša Milačić Marija Tošić 22/15sk
Blace,2016
1
SADRŽAJ
Uvod
………………………………….……………………………………………2
Izvori finansiranja
…………………………………………………………………4
1.Dugoročni izvori finansiranja
…………………………………………………..4
1.1Obveznice i njene osnovne karakteristike……………………………….4
1.2.Prefercijalne akcije……………………………………………………...8
1.3.Obične akcije…………………………………………………………..12
1.4.Privatni plasman...……………………………………………………..14
1.5.Dividende akcija I deljenje akcija……………………………………..21
2.Kratkoročni izvori finansiranja
……………………………………………….24
2.1.Neosigurani kratkoročni izvori finanasiranja………………………….24
2.2.Osigurani kratkoročni izvori finansiranja………………………….…..27
Cena kapitala
……………………………………………………………………32
3.Cena kapitala
……………………………………………………………………32
3.1.Osnovne funkcije finansijskog tržišta………………………………….32
3.2.Tržište novca…………………………………………………………...33
3.3.Tržišekapitala…………………………………………………………..34
3.4.Cena amortizacije………………………………………………………40
3.5.Prosečna cena kapitala…………………………………………………41
Zaključak
……………………………………………………………………….43
Literatura
……………………………………………………………………….45
3
disponira na različite upotrebe u okviru preduzeća.
S druge strane, nije retkost da se u praksi pojmovi sopstveni i tuđi kapital
pogrešno koriste i to najčešće kao sinonimi za sopstveno i tuđe finansiranje. Međutim,
ovi pojmovi se nikako ne bi smeli poistovetiti, budući da sopstveno finansiranje
obuhvata interne izvore finansiranja preduzeća koji mogu biti i sopstveni i tuđi.
Analogno tome, tuđe finansiranje predstavlja svako finansiranje iz izvora van
preduzeća, nezavisno od toga da li se radi o sopstvenom ili tuđem kapitalu. S tim u vezi,
konfuziju oko ovih pojmova otklanja u literaturi široko prihvaćena podela finansiranja
na interno i eksterno. Interni izvori finansiranja preduzeća klasifikuju se u dve
kategorije: (a) interni sopstevni izvori (akumulirani dobitak, amortizacijom oslobođeni
kapital, formiranje rezervi iz dobiti), i (b) interni tuđi izvori (formiranje rezervi za
poreze, penzije ili zadržavanje iznosa za ispunjenje nekih nedospelih obaveza).
Konzistentno navedenoj logici klasifikacije internih izvora, takođe se i eksterni izvori
finansiranja preduzeća mogu klasifikovati u dve kategorije: (a) eksterni sopstveni izvori
( akcijski kapital, trajni ulozi, kapital vlasnika, spoljašnje rezerve), i (b) eksterni tuđi
izvori (sve vrste kredita, zajmova i ostalih oblika angažovanja tuđih sredstava).
Na kraju, u kontekstu svega navedenog, a imajući pri tome u vidu činjenicu da je
predmet ovog rada prevashodno razmatranje problematike strukture kapitala i to u
smislu odnosa sopstvenog kapitala i dugoročnog duga, kao i respektujući činjenicu da
pojedine vrste sopstvenog kapitala i dugoročnog duga mogu imati i hibridne
karakteristike, opredelili smo se za stav da strukturu kapitala preduzeća de facto čine
sledeći elementi:
1. Sopstveni kapital
2. Dugoročni pozajmljeni kapital
3. Hibridni kapital
4
IZVORI FINANSIRANJA
1.DUGOROČNI IZVORI FINANSIRANJA
Finansijaska struktura – odnos sopstvenih i pozajmljenih izvora finansiranja. Struktura
kapitala – odnos sopstvenih izvora i dugoročnih dugova.
Dugoročni izvori finansiranja imaju rok dospeća duži od godinu dana. Osnovi dugoročni
izvori su:
1.
dugoročni dugovi – koji se u akcionarskom preduzeću pribavljaju emisijom i
prodajom obveznica, dok je neposredan dugoročni kreditni odnos između
preduzeća i kreditora ređi,
2.
akcijski kapital – koji se može pribaviti emisijom običnih i preferencijalnih akcija,
kao trajni kapital koji nema rok dospeća.
1
1.1.Obveznice i njene osnovne karakteristike
:
Obveznice predstvaljaju najznačajniji oblik dugoročnog duga korporacije koje posluju u
tržišnim privredama. Koriste se kao pogodna forma da se dugoročne potrebe za
kapitalom razbiju na manje iznose, što omogućava preduzeću da njihovom prodajom
prikupi znatno veću sumu novca nego što bi moglo dobiti iz samo jednog kreditnog
izvora.
Obveznica je certifikat, obično prenosiv, koji pokazuje da je korporacija pozajmila
određenju sumu novca i da obećava da će je vratiti naznačenog dana u budućnosti. Pošto
novac nije besplatan, preduzeće se takođe obavezuje da će donosiocu obveznice plaćati
ugovorenu kamatu u određenim vremenskim intervalima u veku trajanja duga.
Pored niza karaktristika, tri osnovne karakteristike obveznica:
1. sposobnost konverzije,
2. mogućnost opoziva,
3. varanti.
Te karakteristike omogućavaju:
1.
preduzeću da kontroliše i planira stepen svoje dugoročne zaduženosti u strukturi
kapitala,
2.
poveriocima (držaocima) opciju da ostanu u statusu poverioca ili da iskoriste
eventualne prednosti koje mogu da dobiju kao suvlasnici korporacije.
1
M. Petrović, Poslovne finansije, RS, Beograd,2011.
6
Neosigurane obveznice mogu da budu:
1.
seniorske – stiču pravo na sredstva preduzeća tek pošto su interesisvih osiguranih
poverilaca u potpunosti zadovoljena. Držaoci tih obveznica imaju status opštih
poverilaca. Njihovu emisiju mogu da vrše samo preduzeća sa pouzdanim kreditnim
bonitetom. Konvertibilne obveznice su, po pravilu, seniorske obveznice;
2.
subordinatne – podređene prema ostalim oblicima dugoročnog duga. Držaoci
subordinatnih obveznica imaju sekundarno pravo na kamatu i povraćaj glavnice iz
likvidacione vrednosti preduzeća u poređenju sa svim drugim opštim poveriocima, ali
je to pravo ipak prioritetnije u odnosu na ono koje pripada povlašćenim i običnim
akcionarima. Finansiranje putem emisije subordinatnih obveznica je skuplje za
preduzeće s obzirom da su one rizičniji oblik ulaganja sa stanovišta dugoročnih
poverilaca.
Prisustvo subordinatnog duga u strukturi kapitala preduzeća smatra se korisnim sa
stanovištva držalaca seniorskih obveznica u slučaju njegove likvidacije. Držaoci
seniorskih obveznica svoje pravo na naknadu stiču i na račun držalaca subordinatnih
obveznica, sve dok njihova potraživanja ne budu izmirena u punom iznosu. Takođe,
pravo naknade opštih kreditora ostaje nepromenjeno.
Osigurane obveznice – ugovorom o emisiji ovih obveznica predviđa se obezbeđenje duga
kolateralnom zalogom određenih sredstava preduzeća. Ukoliko dužnik ne izvršava svoje
obaveze koje su predviđene ugovorom, staralac može da likvidira sredstva iz
kolateralnog obezbeđenja da bi zadovoljio prava držalaca obveznica. Osigurane
obveznice dele se na:
1.
hipotekarne obveznice – osigurane pravom raspolaganja
zemljištem i nepokternom imovinom koja se na njemu nalazi. Tržišna
vrednost tako odabrane zaloge je uvek veća od iznosa emitovanih
hipotekarnih obveznica.
Prema pravu na založena sredstva u slučaju likvidacije preduzeća,
hipotekarne obveznice se dele na seniorske i juniorske. Seniorske
obveznice obezbeđuju svojim držaocima prioritetnije pravo na naknadu
potraživanja iz likvidacione vrednosti založenih sredstava, dok se samo
ostatak te vrednosti može da bude upotrebljena za namirenje juniorskog
duga.
Sa stanovišta prava na emisiju dodatnog duga razklikuju se zatvorene i
otvorene hipotekarne obveznice. U slučaju zatvorenih obveznica
preduzeće ne može da prodaje dodatne obveznice na bazi zalaganja iste
imovine. Kod otvorenih obveznica, emisija dodatnog duga je moguća;
2.
obveznice osigurane akcijama i obveznicama drugih preduzeća – emituju
ih holding kompanije. Da bi održala kontrolni interes, holding kompanija
mora da ima u vlasništvu 10–25% akcija u opticaju kontrolisanih
preduzeća. Na bazi zalaganja akcija i obveznica tih preduzeća holding
kompanije mogu da emituju dugoročni dug u vidu obveznica. Pri tome se
zahteva da vrednost kolateralne zaloge mora da bude za 25–35% veća od
vrednosti emitovanih obveznica;
