2
1. УВОД
Као изворе грађанског права можемо узети све опште норме које уређују
грађанскоправне односе уз битну напомену да се свака општа норма, па и
грађанскоправна, одликује тиме што се односи на све случајеве исте врсте. Под
грађанским правом у објективном смислу (објективно грађанско право) можемо
узети скуп свих општих грађанскоправних норми, док као субјективно грађанско
право можемо подразумевати сва она права која применом опште норме настају за
субјекте правних односа.
Управо због претходно наведеног, у зависности како настаје и у ком се облику
појављује, објективно грађанско право је неписано (обичајно) или писано. Обичајно
право које и по начину настајања и по ствараоцима представља вид народног права,
дуго је у историји доминирало. Такође, и данас је оно владајуће у англосаксонском
свету, док је у осталим земљама укључујући и европски континент оно потиснуто
писаним правом, пре свега у облику закона и подзаконских општих аката.
Дужи временски период грађанско право у Југославији после Другог светског
рата није било законом уређено – кодификовано, а основни извор грађанског права
представљали су грађански законици донети пре Другог светског рата којима су
правна правила бивала дефинисана.
Кодификација грађанског права уследило је након Другог светског рата када
су донети основни грађански прописи: Закон о облигационим односима 1978. год. ,
Закон о основним својинско – правним односима 1980.год. , Закон о етажној својини
1995.год. Управо ови законским акти представљају колевку данашњих
позитивноправних норми из области грађанског права, чији су првобитни облици
кроз време измењивани и допуњавани у скалду са потребама друштва.
4
поретка било би “Не чини другима оно што не желиш теби да се учини“, које
узимањем у обзир аутоматски подржава принцип сразмерности и праведности као
основне у успостављању поменутог. Ако правни поредак не садржи минимум
морала, онда он може бити позитивно право из разлога што иза њега стоји државна
санкција. Након позивистичких теорија (корени у марксистичкој теорији) које су
тврдиле да је право, без обзира на његову садржину, само оно што донесе држава, у
изворе права у материјалном смислу почиње да се убраја и природно право.
Природно право проистиче да позитивно право мора да служи правди, а не класним
или групним интересима. Правда је та која произилази моралних начела, али и
коригује право које држава доноси. Приликом доношења норми од стране
законодаваца, он мора водити рачуна о захтеву праведности. У случају да се не
придржава тога, позитивноправне норме које установи и донесе губе легитимитет.
4. ЗАКОН КАО ИЗВОР ПРАВА
Кодификацијом грађанског права могу се уредити имовинско-правни односи
и увести неопходна правна сигурност у те односе. Управо због тога, код нас се врло
рано, већ на I Конгресу правника 1954. године, истакла потреба за доношењем новог
грађанског законика. И поред те потребе, није се одмах приступило комплетној
кодификацији грађанског права, већ се овај процес одвијао парцијалним
кодификацијама у појединим областима. У складу са претходно реченим, 1955.
године доноси Закон о наслеђивању, који је са малим корекцијама имао
предиспозицију, и на крају постао део будућег грађанског законика.
Посао израде преднацрта Закона о облигацијама поверен је професору
Михаилу Константиновићу. Овај процес отпочео је 1960. године, а циљ је био да
готов нацрт послужи као основа за израду закона. Поверени задатак проф.
