САДРЖАЈ

1. Увод
2. Појам међународног приватног права
3. Извори међународног приватног права

3.1.Унутрашњи извори међународног приватног права
3.2.Међународни извори међународног приватног права

3.2.1. Унификација у оквиру Савета Европе
3.2.2. Унификација у оквиру Европске уније
3.2.3. Унификација у оквиру Међународне комисије за

грађанска стања

3.2.4. Остале важније регионалне унификације
3.2.5. Унификација међународног приватног права у оквиру

ОУН

4. Извори међународног приватног права у Србији

5.  Унутрашњи извори
6.  Међународни извори
7.  Хијерархија извора међународног приватног права
8. Закључак

1. У В О Д

До   доношења   Закона   о   решавању   сукоба   закона   са   прописима
других земаља у одреденим односима 1982. године, чији је назив
промењен у Закон ц решавању сукоба закона са прописима других
земаља 1996. године, приликори његовог ускладивања са Уставом
СРЈ из 1992. године  (нашег Законика о међународном  приватном
праву, за који користимо скраћеницу ЗМПП), југословенске норме о
међународном приватном праву налазиле су се разасуте у разниир
законима,   а   неке   значајне   области   нису   биле   уопште   регулисане.
Шаренилу извор доприносила је још и могућност да се примењују
правна правила предратних грађанских законика, на основу Закона о
неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и
за време непријатељске окупације, из 1946. године119. Тешкоће које
произлазе из непотпуности и недовољне прегледности извора   још
су се повећале када су након доношења уставних амандмана из 1971.
године   престали   да   важе   Основни   закон   о   браку,   Закон   о
наслеђивању и неки други закони. Доношење ЗМПП значило је, без
сумње, прекретницу. Од дана ступања на снагу (1. јануар 1983) овог
Закона,   Југославија   је   ушла   у   ужи   круг   земаља   у   којима   је
међународно   приватно   право   релативно   потпуно   кодификовано.
ЗМПП   покрива   птфе   свега   област   сукоба   закона   (одређивање
меродавног   права)   и   сукоба   јурисдикција.   Не   садржи,   међутим,
норме о приватним правима странаца, већ су поједина питања ове
целине регулисана посебним прописима.

Азербејџан, Белгија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Чешка,
Хрватска, Италија, Лихтенштајн, Мађарска, Немачка, Пољска,
Румунија, Словенија, Србија, Турска, Швајцарска.

Ван Европе, посебну кодификацију међународног приватног

права имају: Јапан, Јужна Кореја, Северна Кореја, Кувајт,
Мадагаскар, Тајван, Тајланд, Венецуела.

Другу групу чине земље које немају ратификовано

међународно приватно право, већ су јој та права регулисана у
законима грађанског права. Државе чије су одредбе међународног
приватног права садржане у Грађанским законицима су Алжир,
Аргентина, Бразил, Буркине Фасо, Чиле, Египат, Француска, Габон,
Грчка, Ирак, Квебек, Кина, Португалија, Руска Федерација, Шпанија
и др.

Земље

common lаw

система у својству извора међународног

приватног права прихватају законе, судске одлуке и правну
доктрину. Судска пракса је од значаја у процесу стварања обичајног
права и у другим правним системима, али је за државе
англосаксонског права карактерисично да се систем међународног
приватног права скоро у потпуности заснива на судској пракси.

3.2. Међународни извори међународног приватног права

Разлике националних правних система у оквиру којих се

одвијају   приватноправни   односи,   стварају   подлогу   за   правну
несигурност   и   непредвидивост   решења,   што   успорава   несметан
развој друштвеноекономских односа међу државама. Унификацијa
међународно приватног права на општем нивоу  нужно би значила
елиминисање   проблема   сукоба   закона.   До   ње   није   дошло   али   су
значајна   настојања   да   се   удовољи   захтевима   праксе   за   једнаким
решењима.   Полазећи   од   примарне   сврхе   међународног   приватног
права   унификацијом   колизионог   права   штите   се   оправдана
очекивања странака. У неким земљама међународно приватноправна
регулатива полази од међународних извора норми, или је дословно
чине преузети међународни правни документи (мултилатерални и
билатерални споразуми).

Најпознатији вишестрани уговори у овој материји резултат су

активности Хашке конвенције за меđународно приватно право, као
најзначајније међународне институције у процесу унификације
правила међународног приватног права. Поред ових, релетивни
међународни извори међународног приватног права јесу и уговори

закључени   под   окрињем   Савета   Европе   и   Европске   Уније,   затим
конвенције   усвојене   по   окрињем   Међународне   комисије   за   лична
стања, конвенције Скандинавских земаља, и уговори Интерамеричке
конференције   за   међународно   приватно   право   и   уговори   из
Монтевидеа, те Кодекс Бустаманте.

Битан сегмент делатности Хашке конференције за

међународно   приватно   право   јесте   припрема,   формулисање   и
усвајање конвенција, извора унификованог међународног приватног
и међународног процесног права. Конференција делује под окриљем
холандске   владе   на   темељу   Статута.   Значај   Хашких   конвенција
огледа   се   у   регулисању   мноштва   различитих   аспеката
приватноправних   односа   и   у   великом   броју   држава   које   су   се
обавезале   посредно   или   непосредно,   инкорпорисале   конвенцијска
решења у свој правни систем. У периоду после другог светског рата
усвојено је више конвенција:

Конвенција о грађанском судском поступку из 1954 године;

Конвенција о праву која се примењује на међународну
купопродају телесних покретних ствари из 1955 године;

Конвенција о уређењу сукоба закона између права
држевљанства и права пребивалишта из 1955 године;

Конвенција о признању правне личности страних предузећа,
удружења и институција из 1956 године;

Конвенција о праву које се примењује на пренос власништва у
случају међународне купопродаје телесних покретних ствари
из 1958 године;

Конвенција о надлежности уговореног суда у случају
међународне купопродаје телесних покретних ствари из 1958
године;

Конвенција о праву које се примењује на обавезе издржавања
према деци из 1956 године;

Конвенција о признању и извршењу одлука које се тичи
обавеза издржавања према деци из 1958 године;

Конвенција о сукобу закона у погледу форме тестаментарних
одредаба из 1961 године;

Конвенција о надлежности органа и праву које се примењује у
погледу заштите малолетника из 1961 године;

Конвенција о укидању потребе легализације страних јавних
исправа из 1961 године;

Конвенција о надлежности, меродавном праву и признању
одлука о усвојењу из 1965 године;

Конвенција о достављању у иностранство судских и
вансудских аката у грађанским и трговачким стварима из 1965
године;

Конвенција о меродавном праву за одређена права у погледу
вредносних папира које држе посредници из 2006 године; и

Конвенција о споразуму о избору суда из 2005 године.

3.2.1. Унификација у оквиру Савета Европе

Савет Европе је основан у циљу јачања демократских

принципа, развоја људских права и јачања правних оквира држава
чланица.   То   је   имало   утицаја   на   плодоносну   активност   Савета
Европе у сфери унификације права. Конвенција о заштитти људских
права   и   темељних   слобода   представља   један   од   најзначајнијих
докумената   за   остваривање   концепта   општих   права   и   људских
слобода   на   тлу   Европе.   Питање   унификације   међународног
приватног права Савета Европе препушта Хашкој конвенцији, тако
да   конвенције   које   су   усвојене   под   његовим   окриљем   не
представљају унификацију колизионог права, већ се њима уређују
поједини   приватно   правни   односи   са   међународним   елементима.
Међу   тим   уговорима   су:   Европска   конвенција   о   обавештењу   о
страном   праву   из   1968;   Европска   конвенција   о   ослобођењу   од
легализације   исправа   које   издају   дипломатски   и   конзуларни
представници из 1971.; Европска конвенција о имунитету држава из
1972.; Европска конвенција о достављању захтева за међународну
павну помоћ из 1997.; Европска конвенција о признању и извршењу
одлука о старању о деци и поновном успостављању односа старању
из   1980.;   Европска   конвенција   о   стечају   из   1990.;   конвенција   о
избегавању апатридије у случају сукцесије државе из 2006 године

3.2.2. Унификација у оквиру Европске уније

Након закључиванња

Римских уговора

из 1957. године

приступило се уједначавању права на темељу правила конвенцијског
права. Приступајући унификацији Комисија Европске заједнице је
пошла   од   предуслова   неопходни   за   уједначавање   националних
правила, односно од сличних становишта држава чланица у погледу
тога шта се њом жели постићи, као и од правних захтева којима се
мора   удовољити   применом   одређеног   колизионог   решења.
Постижући   сагласност   чланица   о   потреби   унификације,   основној
сврси   и   циљевима   под   окриљем   Европске   заједнице   је   усвојена:
Европска конвенција о међусобном признању трговачких друштава
и   правних   лица   из   1968.;   Бриселска   конвенција   о   судској