Јавне финансије
1.Pojam javnih finansija
O značaju finansijske funkcije države govori činjenica, da se u savremenim državama, kroz
kanale javnih finansija usmerava između jedne trećine i jedne polovine društvenog
proizvoda..Sve javne potrebe, odnosno funkcije i delatnosti države, mogu se svrstati u nekoliko
grupa.
Prva grupa
obuhvata klasične funkcije države vezane za funkcionisanje političkog i ekonomskog
sistema (državna administracija na svim nivoima državne organizovanosti).
U
drugu grupu
se
svrstavaju potrebe za međunarodnom bezbednošću zemlje, što podrazumeva postojanje oružane
(vojne) sile.
Treću grupu
formiraju funkcije unutrašnje bezbednosti u pogledu zaštite prava i sloboda
građana, njihove imovine, kao i zaštita postojećeg političkog, pravnog i ekonomskog sistema i poretka.
U
pitanju su funkcije organa unutrašnjih poslova, ali i pravosudnih organa. U
četvrtoj grupi
nalaze
se funkcije u domenu socijalne sigurnosti građana (penzijsko i invalidsko osiguranje,
zdravstveno osiguranje i osiguranje od nezaposlenosti).
Petu grupu
formiraju funkcije u tzv.
društvenim delatnostima koje su vrlo brojne, a obuhvataju obrazovanje, nauku, kulturu, fizičku kulturu i
sl.
Šestu grupu
čine funkcije u domenu ekonomske politike i privrednog razvoja.U
sedmoj grupi
se nalaze
vanredne funkcije države i njenih organa i institucija, uslovljene nepredvidivim događajima većih ili
manjih razmera kako u zemlji, tako i u svetskom okruženju.
2.Predmet i metode javnih finansija
Kao predmet proučavanja imaju:
1. Budžet i druge institucije za finansiranje javnih rashoda,
2. Tzv. fenomen fiskalnog federalizma.
Ova naučna disciplina se bavi proučavanjem budžeta i drugih institucija za finansiranje javnih
rashoda, npr. fondova obaveznog socijalnog osiguranja. Specifičan predmet proučavanja javnih
finansija je tzv. fenomen fiskalnog federalizma, koji se ogleda u posebnim finansijskim odnosima
između raznih nivoa vlasti u pogledu raspodele, podjednako javnih rashoda i javnih prihoda.
Koriste se opšti metodi: analiza, sinteza, indukcija i dedukcija.
Koriste se dva opšta metoda
analize –
metod raščlanjivanja i metod upoređivanja.
Metoda raščlanjavanja
upotrebljava se za upoznavanje strukture analizirane materije.Njegovom
primenom vrši se raščlanjavanje javnih rashoda i javnih prihoda, i upoznaju elementi od kojih se oni
sastoje.Ovaj metod, dopunjen metodom upoređivanja, omogućava da se sagleda ponašanje delova
prema celini i uoče suprotnosti u kretanjima sastavnih delova posmatrane celine.
Metod upoređivanja
koristi se da bi se saznali kvantitativni odnosi među ustanovljenim elementima.
Neophodno je postojanje najmanje dve veličine, dva rezultata ili dve pojave koje se upoređuju.
Sinteza
podrazumeva objedinjavanje zapažanja dobijenih na osnovu raščlanjavanja, upoređivanja i ostalih
metoda analize.Ovim metodom vrši se ocenjivanje svega onoga što se prethodno ispitalo, i on se
nadovezuje na prethodne postupke analize. Metodi indukcije i dedukcije su međusobno povezani i
dopunjuju se.
Metodom indukcije
se od posebnog, pojedinačnog dolazi do opšteg (celine).
Metod
dedukcije
deluje u smeru opšteg ka posebnom.U javnim finansijama primenjuju se i specijalni metodi -
metod odnosa vrednosti, indeksni metodi i dr., koji vode poreklo iz statistike, kao i ekonometrijski
odnosi, koji spajaju: bilansni metod, metod trenda, metod višestruke korelacije i komparativni metod.
Bilansni metod
zauzima posebno mesto, jer se zasniva na činjenicama da se svi javni rashodi i prihodi
međusobno usaglašavaju i bilansiraju.
Metodom trenda
predviđaju se buduća kretanja na osnovu
kretanja javnih rashoda i javnih prihoda u prethodnom periodu.
Metodom korelacije
se u narednom
periodu, na osnovu kvalitativno izabranih međuzavisnih veličina, predviđaju očekivana
kretanja.
Komparativnim metodom
vrši se uporedno sagledavanje pojedinih javnih rashoda i javnih
prihoda, dobijenih korišćenjem prethodno navedenih metoda.
3.Javni finansije i druge naucne discipline
Nauka o javnim finansijama je samostalna naučna disciplina.Javne finansije su nastale iz nauke o
finansijama, koja se izdvojila iz političke ekonomije, zatim se formirala u posebnu naučnu disciplinu i
kasnije razgranala na veći broj naučnih disciplina.Ova nauka razvila je poseban odnos s ostalim
finansijskim disciplinama –
kreditno – monetarnim
,
bankarskim
i
poslovnim finansijama
.
Postoji čvrsta
veza javnih finansija i ekonomske politike
.Savremene mere javnih finansija jesu sastavni deo ukupnih
društveno – ekonomskih mera svih zemalja, radi ostvarivanja određenih društveno – ekonomskih
ciljeva.U pitanju je sistem mera makroekonomske i mikroekonomske provenijencije čiji je najvažniji deo,
u savremenim, tržišno orijentisanim privredama - politika javnih finansija.Veoma je važna odgovarajuća
usklađenost mera javnih finansija sa ostalim ekonomskim merama, monetarnim pre svega.
Odnos
između javnih finansija i ustavnog prava
proističe iz odnosa između zakona o javnim rashodima i javnim
prihodima, i ustava.Ovi zakoni moraju biti zasnovani na ustavnim načelima.
Javno – finansijski odnosi
moraju biti regulisani pravnim normama
.Time se postiže efekat da javne finansije obuhvataju i pravne
aspekte.Ti aspekti čine predmet finansijskog prava, kao posebne pravne discipline. Finansijsko pravo
podrazumeva skup pravnih propisa kojima se reguliše sfera finansijsko – pravnih odnosa, proisteklih iz
prikupljanja, raspodele i trošenja sredstava, kojima se podmiruju javni rashodi.Za odnos javnih finansija i
upravnog prava važno je to, da država vrši ubiranje javnih prihoda u poreskom postupku (posebna vrsta
upravnog postupka), i to od strane poreskih organa, koji su organi uprave.
Poreski organi u postupku
ubiranja poreza vrše upravnu vlast.Poreska administracija, kao deo javne uprave, uređena je normama
upravnog prava.Aktivnost poreske administracije iskazuje se izdavanjem upravnih akata i
preduzimanjem upravnih radnji.
5.Pojam I sustina javnih prihoda
Javni prihodi služe za finansiranje državne organizacije i njeno funkcionisanje, što je uvek pa i danas
zahtevalo velika sredstva koja se ubiru kao državni prihodi a troše u vidu državnih rashoda. Javni prihodi
su imali i imaju različite izvore koji se razlikuju po obimu i strukturi. Njihova visina i struktura zavise od
niza faktora od kojih su najvažniji ekonomska moć države, njene funkcije, kao i od ekonomskih odnosa
koji vladaju u određenoj zemlji.
6.Podela javnih prihoda
Najčešće prihvaćena podela u finansijskoj teoriji javnih prihoda je sledeća:
redovni i vanredni,
javno – pravni i privatno-pravni,
originarni i derivativni,
prihodi od stanovništva i prihodi od pravnih lica,
povratni i nepovratni prihodi,
namenski i nenamenski prihodi.
Redovni i vanredni prihodi
-Ova klasifikacija podrazumeva one javne prihode koji se ubiru
kontinuirano, svake godine i iz izvora koji se neprestano, redovno u ekonomskom smislu
obnavljaju. Služe za podmirenje redovnih a ne vanrednih državnih rashoda. Iz redovnih prihoda
formiraju se i određeni rezervni fondovi iz kojih se često podmiruju određene državne potrebe, i
oni čine najveći deo državnih prihoda. Pod vanrednim javnim prihodima podrazumevamo one
koji se ne naplaćuju redovno, već povremeno, koji se ne ponavljaju iz godine u godinu, i koji
služe za podmirivanje vanrednih državnih potreba. To znači, da ako se pojedine javne potrebe
javljaju s vremena na vreme i nije ih moguće predvideti (elementarne nepogode, epidemije,
rat).
Javnopravni i privatnopravni prihodi
-Javnopravni prihodi su oni koje država naplaćuje na
osnovu svog finansijskog suvereniteta iz dohotka građana, a putem poreza i taksi. Nasuprot
ovim, privatnopravni prihodi koje država ostvaruje iz svojih preduzeća ili iz svoje imovine.
Originarni i derivatini prihodi-
Originarni ili izvorni prihodi države su oni koje država ostvaruje
svojom ekonomskom aktivnošću ili na osnovu prava vlasništva, odnosno, koji potiču od državnih
preduzeća i imanja. Nasuprot gornjim prihodima imamo drivativne ili izvedene prihode države,
koje ona ostvaruje na osnovu svoje suverene vlasti, koristeći svoj fiskalni suverenitet .
Prihodi
od stanovništva i prihodi od pravnih lica-
Prihodi od stanovništva su oni prihodi koje građani
plaćaju iz svog dohotka ili iz svoje imovine za podmirenje društvenih potreba Prihodi od pravnih
lica su oni koje država ubire od privrednih preduzeća, finansijskih institucija, zadruga i drugih
pravnih lica.
Povratni i nepovratni prihodi-
Javni prihodi koje građani, preduzeća i druga pravna
lica plaćaju državi po pravilu se ne vraćaju, što znači imaju bezpovratni karakter Postoje i prihodi
koji imaju povratni karakter što se inače unapred mora naglasiti
.
Namenski i nenamenski
prihodi-
Namenski ili destinirani prihodi države su oni za koje je tačno unapred utvrđena
namena utrošaka sredstava. Tako se, na primer raspisuju javni zajmovi za finansiranje izgradnje
autoputeva, energetskih objekata, i drugih objekata infrastrukture. Nenamenski ili nedestinirani
prihodi države su oni koji služe za podmirivanje svih društvenih potreba, a njihova namena nije
unapred utvrđena .
7.Pojam I karakteristike poreza
Pod pojmom poreskog sistema, podrazumeva se skup svih poreskih oblika u jednoj zemlji, kao i skup
pravnih normi kojima je regulisana poreska materija. Smatra se da poreski sistem predstavlja ukupnost
poreskih oblika povezanih u jednu neprotivrečnu celinu. Na poreski sistem utiče istorijski razvoj,
privredna struktura, veličina zemlje, broj stanovnika, visina nacionalnog dohotka po glavi stanovnika,
društveno-ekonomski odnosi, pripadnost određenim integracionim zajednicama i sl. Poreski sistem koji
je sastavljen iz više poreskih oblika nazivamo
poreski pluralizam.
Nasuprot poreskom pluralizmu treba
istaći ideju o
poreskom monizmu
, tj. takvom sistemu koji bi bio sastavljen od samo jednog poreskog
oblika. Porez je postojao još u staroj Grčkoj i Rimu, zatim u feudalizmu, ali se najviše razvio u
kapitalizmu.
Porez je deo dohotka ili imovine, koje država na osnovu svog suvereniteta oduzima od
fizičkih ili pravnih lica za pokriće svojih rashoda, ne dajući im za to neposrednu naknadu. Porez je
prinudno davanje za koje se ne obezbeđuje protivnaknada, Porez deo dohotka i imovine, i služi za
pokriće državnih rashoda i da predstavlja najvažniji prihod države koji se ubire u novcu.
Prva
karakteristika poreza da predstavlja prinudno davanje, sastoji se u tome što poreski obveznik, nema
drugog izbora nego da plati određeni iznos u određenom roku .
Druga
karakteristika poreza je u tome što
se njegovom obvezniku ne obezbeđuje nikakva direktna protivnaknada i što mu se ne polaže račun o
tome u koje će svrhe biti utrošen.
Treća
karakteristika poreza je da davanje u ovom obliku potiče
uglavnom iz dohodka, odnosno iz viška rada, a može poticati i iz imovine, što je ređi slučaj.
Četvrta
osnovna karakteristika poreza je da služi za pokriće državnih rashoda i ujedno govori o ciljevima ubiranja
poreza. Uvodi se radi finansiranja opštih potreba. Najvažnija karakteristika poreza je u tome što po
obimu predstavlja najznačajniji prihod države i što se uvek izražava u novcu. Porez je po obimu toliko
dominantan da u formiranju ukupnih prihoda učestvuje od 70% do 80%, pa i više. Po obimu, porezi
obično predstavljaju 25 do 30% društvenog proizvoda države.
8.Poreska terminologija
Među mnogobrojnim poreskim elementima i terminima, najčešće su u upotrebi:
Poreski obveznik
je fizičko ili pravno lice kome zakon nalaže da plati porez, odnosno da izmiri poresku
obavezu. To lice se naziva pasivnim poreskim subjektom ili poreskim dužnikom.
Poreski platac
je fizičko
ili pravno lice koje stvarno plaća porez ili ga plaća uz mogućnost da ga prevali na neko drugo lice koje bi
snosilo poreski teret.
Poreski destinater
, za razliku od poreskog obveznika koji je prema zakonu dužan
da izvrši poresku obavezu i poreskog platca koji je dužan porez da plati, označava lice koje definitivno
snosi poreski teret.
Poreska vlast
označava političko-teritorijalnu jedinicu koja ima pravo da uvede
poresku obavezu i finansijske organe koji vrše razrez i naplatu poreza
Poreska sposobnost
se definiše
kao ekonomska mogućnost za plaćanje poreza. Ona zavisi od visine dohotka poreskog obveznika i
veličine njegove imovine
Poreski izvor
čine sva ona dobra koja pripadaju poreskom obvezniku i iz kojih
on plaća porez. Izvor plaćanja poreza može biti prihod, dohodak i imovina. Oporezivanjem se zahvata
samo deo prihoda, odnosno dohodka, a u retkim slučajevima poreska obaveza se podmiruje iz imovine.
davanje lažnih izjava i sl.
Kontrabanda
(krijumčarenje, šverc)
je vid fiskalne utaje kod posrednih fiskalnih obaveza (porez na
promet, carine, trošarine prodaja cigareta i alkoholnih pića neposredno od proizvođača krajnjim
potrošačima)
U prevaljivanju fiskalne obaveze razlikuju se četiri faze:
perkusija,
reperkusija,
incidenca i
difuzija.
Perkusija
ili
impakt
je prva faza u prevaljivanju fiskalne obaveze. To je faza nastanka fiskalne obaveze u
kojoj se utvrđuje fiskalna obaveza i fiskalni obveznik.
Reperkusija
je druga faza u kojoj poreski (fiskalni)
obveznik, prihvata poreski teret, i preuzima mere da ga se oslobodi, odnosno da ga prevali na drugo lice.
Uračunava ga u cenu svojih proizvoda i usluga i time poreski teret prevaljuje na kupca, odnosno
korisnika, (prevaljivanje unapred).
Incidenca
predstavlja treću fazu kod prevaljivanja poreza, u kojoj se
ispoljavaju efekti prevaljivanja, jer lice na koje je prevaljen porez nije u stanju da se na bilo koji način
oslobodi poreskog tereta, već ga stvarno snosi i time postaje konačni platac ili destinater
Difuzija
je
poslednja faza kod prevaljivanja poreza, u kojoj se ispoljavaju efekti prethodne faze – incidence. Ona
predstavlja efekte oporezivanja koji se manifestuju u oscilacijama ponude i tražnje na planu celokupne
nacionalne privrede.
11.Klasifikacija poreza
Neposredni ili direktni i posredni ili indirektni porezi-
neposredni porezi
su oni koje poreski obveznik
plaća neposredno i nije u stanju da ih prevali na neki drugi poreski objekat, dok su
posredni porezi
oni
koje je moguće prevaliti.
Podela na neposredne i posredne je izvršena na osnovu kriterijuma poreske
snage:
posedovanje dohotka ili imovine-neposredni,
u vidu potrošnje-posredni.
Osn.karakteristike neposrednih poreza su nepostojanje opšte obaveze,visoki troškovi naplate, relativna
stabilnost prihoda,pravednost i neugodnost za poreskog obveznika.Poreski teret se utvrđuje na osnovu
ekonomske snage poreskog obveznika.
Osnovne karak.posrednih poreza su obaveznost
plaćanja,ugodnost za poreskog obveznika, nesocijalni karakter kao i prevaljivost poreza. Uračunati su u
cenu proizvoda.Primer: porez na promet,porezi na dobra i usluge.Otpori poreskih obveznika prema
posrednim porezima su manji nego prema neposrednim.
Redovni i vanredni porezi-Ova podela, za kriterijum uzima vreme u kome je poreska obaveza na snazi
Redovni
porezi su oni koji se redovno naplaćuju iz godine u godinu, a sredstva prikupljena njihovom
naplatom služe za podmirenje redovnih javnih rashoda. Najveći deo javnih prihoda čine redovni porezi u
poreskim sistemima savremenih država.
Vanredni
porezi su oni koji se uvode vanredno, i to kao rezultat
vanrednih okolnosti, i služe za finansiranje vanrednih rashoda, koji znači nemaju trajan karakter
(zemljotres, poplava, suša, požar). Do uvođenja vanrednog poreza može doći i u slučajevima koji nisu
uslovljeni nekim vanrednim, nepredviđenim okolnostima.
Danas u praksi savremenih država retko
