UVOD
Kako su drzave tokom, istorijskog razvoja cesto
oskudevale u novcu za pokrice javnih potreba, u
nemogucnosti da svoje rashode pokriju iz realnih prihoda,
vecina drzava bile su upucenje na zakljucivanje javnih
zajmova i time obezbedjivale dopunska sredstva.
U finansiskoj teoriji pravi se razlika izmedju pojmova
javni dug I javni zajam, pa ne moze izmedju njih uvek
stajati znak jednakosti. Medjutim, razlike se uglavnom
svode na subjekte koje odpisuju javni dug ili javni zajam.
Javni dug se obicno formira kod Centralne banke ili u
inostranstvu, a zajam na sredstvima subjekata nosilaca
dohotka u privredi (preduzeca, poslovne banke,
stanovnistvo). Drugih razlika, osim jos u sistemu otplate
nema pa se I u finansijskoj teoriji ova dva pojma sve vise
poistovecuju.
Danas je javni dug jedan od osnovnih oblika javnih
prihoda drzave. Javni dug ili javni kredit poznat je i pre
kapitalizma. U srednjem veku stvarao se na bazi zaloga
drzavnih dobara, dragocenosti i po pravilu je sluzio
potrebama vladara i imao je privatnopravni karakter.
Javni zajam je oblik javnog prihoda koji ostvaruje
drzava radi pokrica svojih rashoda odnosno ostvarivanje
odredjenih budzetskih ciljeva. Radi se o izvoru javnih
finansija, koji danas sve drzave redovno koriste kao
efikasan instrument ekonomske politike. Javni zajam
najcesce nastaje u posebnim prilikama, kada su drzavi
odmah ili u kratkom roku potrebna sredstva za odredjene
najcesce vandredne javne rashode, koje ona ne moze da
osigura redovnim prihodima. Raspisujuci javni zajam
drzava kao zajmoprimac pozajmuje odredjena novcana
sredstva od fizickih i pravnih lica kao zajmodavaca, sa
obavezom da ih uz cenu zajma izrazenu u kamati i u
odredjenom roku vrati. Na taj nacin drzava dolazi do
potrebnih sredstava, a javni zajam se pokazuje kao pogodan
metod kojim se to efikasno postize.
MAKROEKONOMSKI EFEKAT JAVNOG
DUGA
Poznato je da zemlje sa istom stopom inflacije i ukupnim
dugom u odnosu na drustveni proizvod imaju raszlicite
fiskalne deficite u zavisnosti od sastava ukupnog duga. U
zemljama bez inflacije standardna definicija fiskalnog
deficita zavisi od structure dospeca neizmirenog domaceg
drzavnog duga i stepena monetarizacije.
O uticaju inflacije na fiskalne deficite, pravi se razlika
izmedju delovanja inflacije na prihode i rashode koji nisu
vezani za dug i uticaja inflacije na otplatu drzavnog duga.
Neprilagodive poreske osnovice i kasnjenja u naplati
poreza dovode do gubitaka u realnim prihodima drzave u
periodu rastuce inflacije. Kada se prihodi i rashodi usklade
sa rastom cena primenom diskrecione mere izbegava se
realni pad prihoda i rast deficita. Inflacija utice na nivo
nominalne kamte na drzavni dug.
Da bi se izbeglo ovo inflaciono dejstvo trebalo bi da
beskamatni rashodi rastu uporedo sa inflacijom uz
odrzavanje stalnog odnosa poreskih prihoda prema
drustvenom proizvodu.
do koje se mere drzava moze zaduziti, da li postoji granica
zaduzenja.
Postoje raznovrsni kriterijumi za utvrdjivanje granice
javnog duga, a najcesce se susrecu:
1. Zaduzenje po stanovniku
2. Zaduzenost u odnosu prema drzavnoj imovini
3. Zaduzenost u odnosu prema budzetskim prihodima
4. Odnos zajmodavca prema duzniku
5. Odnos zaduzenja prema drustvenom proizvodu
Prema kriterujumu MMF-a granice zaduzenja u
inostranstvu je dostignuta ako za otplatu zajma treba
angazovati 25% tekuceg deviznog priliva zemlje duznika.
Svetska banka ima 3 kategorije:
1. Nisko zaduzena zemlja - spoljni dug/bruto domaci
proizvod manji od 30%
2. Srednje zaduzena zemlja - spoljni dug/bruto damci
prozivod od 30 do 50%
3. Visoko zaduzena zemlja - spoljni dug/bruto nacionalni
proizvod preko 50%
Po mastrihtskom kriterijumu:
1. Budzetski deficit ne sme biti manji od 3% bruto
domaceg proizvoda
2. Ukupno zaduzenje ne sme iznositi vise od 60% bruto
domaceg proizvoda
