Javni rashodi

Visoka škola strukovnih studija

za ekonomiju i upravu
Imotska 1,
Beograd

JAVNI RASHODI

(seminarski rad iz predmeta Javne finansije)

Profesor: Student:
mr Igor Pejović Marijana Lacko

br. Indeksa: 36/2012

Kikinda, Novembar 2013. Godina

1.Uvod

Javne finansije su deo Finansijskog sistema, a kao takav deo Ekonomskog sistema jedne zemlje.

Makroekonomija proučava ekonomiju kao celinu, odnosno prati ekonomske agregate kao npr. BDP,

inflaciju, nivo zaposlenosti.

Mikroekonomija proučava pojedinačne ekonomske pojave, odnosno ponašanje pojedinačnih

potrošača i privrednih subjekata. Parcijalno sagledavanje- kako obimi proizvodnje pojedinačnih

preduzeća formiraju ukupnu ponudu na nivou grane, i kako potrošači donose odluke o adekvatnoj

upotrebi dohotka za kupovinu navedene robe.

Ciljevi makroekonomske politike:

- Visok i rastući nivo realnog BDP-a,

- Stabilan nivo cena

- Visoka stopa zaposlenosti

Segmenti Ekonomske politike:

- Fiskalna politika,

- Monetarna politika,

- Devizna politika,

- Politika dohotka, itd.

Monetarna politika– jedan od glavnih instrumenata ekonomske politike. Osnovni zadatak- obezbediti

optimalnu količina novca u opticaju za nesmetano odvijanje društvene reprodukcije, kako bi se

uspostavila ravnoteža između robnih i novčanih fondova. Nosilac Centralna banka.

Operacionalizacijom svojih instrumenata utiče na promenu novčanog opticaja, promenu kamatnih

stopa, a dalje na investicionu aktivnost i promenu BDP-a. (Instrumenti– Operat.ciljevi–

Intermed.ciljevi– Krajnji ciljevi )

Fiskalna politika– takođe jedan od glavnih instrumenata ekonomske politike. Proučava državne

prihode i rashode. Rashodi – investicije (infrastruktura), socijalna davanja. Prihodi– porezi. I prihodi

i rashodi utiču na privredna kretanja i nivo BDP-a.

Politika dohotka– Primenjuje se u antiinflacionim programima usled smanjenja troškova suzbijanja

inflacije. Najčešće korišćen termin– zamrzavanje cena i nadnica. Komplikovan postupak, potrebna

saglasnost širih društvenih grupacija ( poslodavci, sindikati, vlada ).

Agregatna ponuda i tražnja- osnovni problem u makroekonomiji je da se objasne mehanizmi

pomoću kojih se odvija kružni tok reprodukcije. Agregatna ponuda predstavlja ukupnu količinu
dobara i usluga koja preduzeća jedne države žele da proizvedu i prodaju u datom momentu.
Agregatna tražnja predstavlja zbir potrošnje domaćinstava, preduzeća i države.

Agregatna ponuda i potažnja određuju glavne makroekonomske varijable

Takođe država ima i dve vrste rashoda. U prvu grupu spadaju: državni rashodi na kupovinu

roba i usluga, na plate državnih i vojnih činovnika, rashodi za izgradnju i održavanje infrastrukture
(putevi, komunikacije...), što je zajedno označeno sintagmom robna javna potrošnja (G). U drugu
grupu rashoda ubrajaju se: državna plaćanja za penzije, naknade za nezaposlene, izdaci za socijalno
osiguranje, te premije, regresi i subvencije preduzećima, kao i naknada gubitaka javnim
preduzećima. Ovi oblici javnih izdataka se nazivaju transfernim plaćanjima (B).

Položaj države u okviru kružnog toka robe i novca

Preduzeća   plaćaju   faktorske   dohotke   domaćinstvima   (Y),   koji   se   zbog   obaveza   prema   državi
umanjuju   za   iznos   direktnih   poreza   (TD),   istovremeno   se   uvećavajući   za   vrednost   transfernih
izdataka (B). Ovako se formirani raspoloživi dohodak domaćinstva deli se na potrošnju (C) i štednju
(S). Finalna potrošnja se uvećava za iznos investicija (I) i državnih robnih kupovina (G). Na taj način
se formira društveni proizvod po tržišnim cenama. Od njega se potom oduzimaju indirektni porezi
(Tp)   i   formira   se   društveni   proizvod   po   faktorskim   cenama   (Y),   koji   preduzeća   isplaćuju
domaćinstvima u formi faktorskih dohodaka.

Razlika između štednje i investicija se obračunava na kapitalnom računu, dok se razlika

između državnih, robnih i transfernih izdataka i ukupnih poreza obračunava na budžetskom računu.
Ta dva stanja moraju da se poklapaju.

Stanje na kapitalnom računu=stanje na budžetskom računu

S-I=G+B-T.