SADRŽAJ
UVOD………………….............................................................................................................3
1. Pojam i karakteristike javnih rashoda.....................................................................................5
2. Vrste i klasifikacija javnih rashoda.........................................................................................6
3. Načela javnih rashoda……………….....................................................................................9
4. Veličina – obim javnih rashoda…….....................................................................................11
5. Faktori porasta javnih rashoda…….......................................................................................13
6. Struktura javnih rashoda……………....................................................................................15
7. Efekti javnih rashoda………………….................................................................................17
8. Pokriće javnoih rashoda……………....................................................................................18
ZAKLJUČAK…………………………….....…......................................................................19
Literatura....................................................................................................................................20
UVOD
Uvodna razmatranja pojma javnih rashoda ne mogu da se razmatraju van okvira
pojma
budžet
. Definicija budžeta kaže da je to spisak planiranih prihoda i rashoda
pojedinaca, firme, organizacije, lokalne zajednice ili države za određeni period,
najčešće za jednu godinu.
Kada se govori o
državnom budžetu
onda se misli na jednogodišnji dokument,
koji priprema ministarstvo finansija, u saradnji sa drugim ministarstvima, dok ga
usvaja narodna skupština u obliku odnosno formi zakona. Budžet ima karakter
finansijkog plana države za jednu godinu i predstavlja jednu prognozu finansija.
Pored ovoga, državni budžet je obavezujući za državne organe, na rashodnoj strani,
jer se predviđeni izdaci ne mogu i ne smeju prekoračiti bez rebalansa budžeta
odnosno bez izmene budžeta po istoj proceduri po kojoj je donet.
Sadržaj državnog budžeta čini razvijeni spisak javnih prihoda i rashoda, zajedno sa
njihovim planiranim iznosima za sledeću godinu, kao i pratećim procesnim i sličnim
odredbama.
Na prihodnoj strani navode se svi zakonom propisani državni prihodi – kao što su
svi pojedini porezi, naknade, takse, kazne, prihodi od kamata i prodaje državne
imovine i slično.
Na rashodnoj strani, koje takođe proizilazi iz materijalnih zakona, koriste se dve
podele. Prva je administrativna, odnosno po državnim institucijamakao nosiocima
rashoda (narodna skupština, vlada, ministarstva, agencije, sudovi, zdravstvo,
prosveta, itd.), a druga po ekonomskim funkcijama (plate i socijalna davanja za
zaposlene, materijani troškovi, investicije, otplata dugova, subvencije, budžetska
rezerva, itd.). Najčešće se ove dve podele kombinuju i dobija se složena klasifikacija
javnih rashoda.
U novije vreme, pokušava se pipremanje budžeta povezati sa opštom ekonomskom
politikom, planiranom za duži vremenski rok (par ili nekoliko godina), kako bi se
stvorila koherentna osnova i za budžetsko planiranje i ekonomsku politiku i strategiju
države.
Države imaju nekoliko nivoa državne organizacije. Minimnu su dva (državni i
opštinski), a često postoji i treći, srednji (federalna jedinica, pokrajna, region, srež,
itd.). Iz ovoga proizilazi da svaka od tih jedinica ima svoj budžet. Sadržaj ovih
budžeta određen je raspodelom nadležnosti između njih, a koja proističe iz ustava i
zakona.
Budžet donisi ekonomske efekte na više načina. To su:
- svojim postojanjem, jer ubiranje budžetkih prihoda samanjuje privatne investicije i
uopšte ekonomsku aktivnostm, dok rashodi pozitivno utiču na ekonomiju, kako kroz
potrošnju države, tako i kroz usluge koje ona pruža (pravni sistem, lična sigurnost,
novac, itd.),
3
1. Pojam i karakteristike javnih rashoda
U savremenoj finanijskoj literaturi mogu se sresti brojne definicije koje pokušavaju na
različite načine da definišu i objasne pojam i suštinu javnih rashoda. Međutim, sve su one
uglavnom slične, s obzirom da govore o novčano pribavljenim javnim potrebama. Otuda, ne
ulazeci u razlike i nijanse koje se mogu uočiti u definisanju pojma javnih rashoda, treba
posebno naglasiti da javni rashodi po pravilu predstavljaju zadovoljenje javnih potreba
pomoću novca, odnosno javni rashodi su oni izdatci koje država čini u javnom interesu
zadovoljenja javnoh potreba. U skladu sa navedenim, treba imati u vidu činjenicu da je za
većinu definicija javnih rashoda karakteristično da polaze od dve osnovne teze:
prvo
, javni
rashodi služe za podmirenje javnih potreba, i
drugo
, u savremenim uslovima, javni rashodi su
po pravilu izražei u novcu. Ove navedene teze ujedno predstavljaju dve osnovne
karakteristike javnih rashoda.
Prva bitna karakteristika javnih rashoda jeste da oni imaju za osnovni cilj zadovoljenje
javnih potreba, što je ujedno i osnovni momenat na osnovu kojeg se može prići razgraničenju
javnih rashoda od rashoda privatnih lica. Dok se rashodi privatnih lica vrše u cilju
zadovoljenja ličnih potreba, odnosno potreba pojedinaca, javni rashodi predstavljaju trošenje
radi zadovoljavanja opštih (javnih) potreba.
Druga bitna karakteristika javnih rashoda jeste činjenica da su u savremenim uslovima
javni rashodi izraženi u novcu. Ovo predstavlja opštu karakteristiku javnih rashoda i u praksi
je najčešći slučaj, što nikako ne znači da se u modernoj tržišno orijentisanoj privredi ne mogu
naći i slučajevi da se podmirivanje javnih rashoda može vršiti i na različite druge načine
(naturalno, činjenem, u obliku počasti i slično). Međutim, postoji opšte prihvaćen negativan
stav o nenovčanim načinima realizovanja javnih rashoda. Naime, pored toga što predstavljaju
potencijalnu opasnost od mogućnosti korupcije i privilegovanja nosilaca javnih funkcija,
nenovčani načini podmirivanja javnih rashoda nose sa sobom i veliku mogućnost evazije
(izbegavanja) javnih prihoda.
Savremena finansijska teorija finansijsku aktivnost i novu ulogu države upoređuje sa
svojevrsnim filterom kroz koji prolazi značajan deo nacionalnog dohodka, ne da bi bio
uništen, već da bi kroz transfer i usmeravanje u određenim pravcima shodno ekonomskoj
politici zemlje, dao optimalne ekonomske i socijalno-političke efekte. Pri tome, najčešće su
prisutni brojni i različiti efekti multiplikujućeg karaktera, sa nizom propratnih tj. sporednih
delovanja u privredi. Analogno navedenom, javni rashodi se u savremenoj finansijskoj teoriji
posmatraju u sklopu celokkupnog finansijskog mehanizma privrede i izučavaju se u
funkcionalnoj vezi sa kretanjem osnovnih makro ekonomskih kategorija. Ti međusobni
odnosi javnih rashoda i osnovnih makro ekonomskih kategorija mogu se prikazati pomoću
sledeće formule:
Y = C + I + G
gde upotrebljeni simboli imaju sledeće značenje:
Y – Nacionalni dohodak
C – Lična potrošnja
I – Neto investicije
G – Opšta potrošnja
5
2. Vrste i klasifikacija javnih rashoda
Sve veći porast javnih rashoda u savremenim uslovima, kao i njihova povećana uloga u
ekonomskom i socijalnom životu, pred finansijsku teoriju postavljaju, radi lakšeg izučavanja,
problem klasifikovanja javnih rashoda u određene grupe. Analogno tome, postoji mnoštvo
vrsta i klasifikacija javnih rashoda. Sa tim u vezi, mogu se vršiti raznovrsne klasifikacije
javnih rashoda, što zavisi prvenstveno od kriterijuma od kojeg se polazi. To može biti forma
rashoda, mesto, vreme ili njihov objekat ili subjekat. U tom konekstu, može se reći da skoro
svaki teoretičar javnih finansija ima svoju klasifikaciju javnih rashoda.
Neke od klasifikacija javnih rashoda datiraju još iz davnih vremena, dok je određeni broj
nastao pod uticajem novih savremenih pravaca u finansijkoj teoriji i praksi. Međutim, nije
nam namjera da na ovom mestu ulazimo u sve postojeće modalitete klasifikacija javnih
rashoda. Iz tih razloga, u nastavku izlaganja daje se prikaz jednog broja klasifikacija javnih
rashoda za koje smatramo da su najstandardnije i najprisutnije u teoriji javnih finansija. U
skladu sa navedenim, zaslužuje da bude navedena sledeća osnovna klasifikacija javnih
rashoda:
1. Redovni i vanredni;
2. Lični i materijalni;
3. Proizvodni i transferni;
4. Novčani i nenovčani;
5. Produktivni i neproduktivni;
6. Odgodivi i neodgodivi;
7. Rashodi centralnih, regionalnih i lokalnih organa.
1. Podela javnih rashoda na redovne i vanredne veoma je stara. Kao kriterijum kod ove
podele uzima se vreme u kojem se javni rashodi javljaju. Polazeći od toga, obično se
smatra da redovni rashodi imaju sledeće karakteristike: (a) mogu se unapred
predvideti, (b) visina im je relativno stabilna, (c) redovno se javljaju. U skladu sa
navedenim karakteristikama, po logici stvari se podrazumeva da javni rashodi koji
nemaju napred navedene karakteristike spadaju u vanredne javne rashode. Naime,
vanredni javni rashode javljaju se povremeno, obično kao rezultat nedovljno
predviđenih ili nepredvidivih uzroka. Ponekad, neki uzroci za alociranje javnih
rashoda mogu se predvideti, ali kada se to predviđanje ne izvrši u dovljnoj meri onda
nastaje potreba za pronalaženjem dodatnih izvora podmirenja ovim putem nastalih
potreba, odnosno vanrednih javnih rashoda. Vanredni javni rashodi nastaju i kao
posledica apsolutno nepredvidivih događaja, a koji se nikakvim sredstvima nisu mogli
predvideti, na primer slučajevi više sile: zemljotresi, požari, epidemije itd.
2. Podela javnih rashoda na lične i materijalne spada u klasifikovanje javnih rashoda na
osnovu objekta trošenja. Lični rashodi predstavljaju javne izdatke države namenjene
izdržavanju njenih organa uprave (plate, penzije, nagrade, razni oblici pomoći itd.). S
druge strane, materijalni javni rashodi obuhvataju sve izdatke koje država čini u cilju
obavljanja javnih funkcija, prilikom izvršenja zadataka i mera iz svoje nadležnosti.
6
