1
1. УВОД
Важан сегмент друштвеног живота и битна одредница
интерперсоналних односа јесте комуникација. Она представља процес ширења из
центра (извора) оних садржаја који су усмерени у виду знакова ка примаоцима који су
оспособљени за њихов пријем.
Као специфичан облик комуникације, односи са јавношћу
подразумевају усмереност организације на јавност са јасним циљем изграђивања става и
имиџа. Ова функција наилази на широку примену у свим сферама живота и рада у
савременом друштву и сачињена је од сета активности.
Ширење и настанак масовних комуникација условљено је развојем техничке
цивилизације и развојем грађанског друштва. Масовно комуницирање се остварује
помоћу средстава масовних комуникација (телевизија, радио, штампа и сл.). Та средства
се обраћају људским масама, обликују њихово понашање и хомогенизују њихов укус и
у том смислу масовне комуникације представљају један од најзначајнијих услова за
почетак и развој масовне културе.
Предмет овог рада јесте дефинисање појма јавност и јавно мњење. Затим ћемо
одговорити на питање шта представљају односи са јавношћу и које се методе користе
приликом наступања у медијима.
2
2. ЈАВНОСТ И ЈАВНО МЊЕЊЕ – ДЕФИНИЦИЈА
Јавност је постала једна од најефектнијих речи у савременом српском
језику. Међутим, последњих година типови и садржаји јавности постали су предмет
интересовања других, нових наука (посебно социјалне психологије) и ушли су у област
експерименталне анализе.
Ако се водимо речником српског језика појам
јавно
можемо дефинисати као појам који
се одређује као нескривено, супротно тајном, отворено док је
јавност
, као особина,
стање онога што је јавно али предстаља и свет, друштво, публику, јавно мњење. У
широј терминологији политичко значење јавности ослања се на латинску реч
relation
(јаван) која је прихваћена и у другим језицима (романски језици, енглески). Дакле, реч
јавно означава појавни свет који свако може опазити својим чулима али исто тако
означава и народно тј. оно што је стекло „широки публицитет“.
Јирген Хабермас, немачки филозоф, јавност је одредио као слободне грађане окупљене
у публику, чиме се указује на прожимање приватне и јавне сфере. Сличног је мишљења
и наш академик Љубомир Тадић који јавност означава као простор на коме се преплићу
јавна сила државе и приватна сфера али и простор на коме слободно струји саобраћање
међу људима посредовано писмом, речју, сликом и звуком.
Јавност може бити културна, политичка, просветна, економска, спортска итд. у
зависности од теме кроз коју се саобраћају вредности, идеје и робе. У средишту
јавности у којој се људи, публика окупљају и изражавају своје ставове образује се
јавно
мњење
. Сам термин мњење потиче од речи
мнити
који је практично ван употребе мада
се понекад среће облик „ја мним“ као неодређен, субјективан суд.
Јавно мњење је доста ужи појам од јавности и оно увек израста на некој идеолошкој или
духовној подлози. Сваки случај манифестовања јавног мњења има своје специфичне
карактеристике од којих зависи интензитет уверења, ширина друштвене основе и
емоционалне реакције. Често се о јавном мњењу говори у множини управо из разлога
4
пословни и политички интереси успешније остварују уз разумевање и подршку
јавности.
Свако има потребу да се о њему чује глас, независно од врсте делатности којом се бави
(појединци, предузећа, школе, државе, војска, црква итд.). Особе које пласирају идеје,
робу или услуге као и они који се боре са конкуренцијом (личном, политичком,
спортском и сл.) имају жељу односно циљ да побољшају комуникацију са окружењем и
тиме повећају „шансу за прихватање“. Лични, пословни или политички неуспех се може
објаснити недостатком добре комуникације са околином. Нпр. ако је фирма на лошем
гласу, ако се роба не продаје, ако постоје лоши односи унутар предузећа или са
локалном влашћу, медијима и сл. то значи да је у питању негативан однос са јавношћу.
Дакле, реч је о врсти комуникације без које нема међуљудских односа тј. не постоји
људска комуникација без елемената односа са јавношћу. Слободно можемо рећи да
односи са јавношћу сведоче о дубоко људској комуникацији као и да је то вештина која
се учи. Реч је о живом људском ланцу који је бескрајан и социјалном односу за који је
најбитније да тече (Павловић, М.,
Односи са јавношћу
, Београд, 2004.).
4. МЕТОДЕ НАСТУПАЊА У МЕДИЈИМА
Као део масовне комуникације односи са јавношћу имају посебне
циљеве у пракси који су разноврсни и сложени. Ова дисциплина представља активност
утицаја на јавно мњење и као таква специфична је способност деловања на примаоце и
слушаоце порука. Делатност односа са јавношћу има примену у свим значајним
областима а посебно менсто заузима у областима као што су: просвета, здравство,
култура, политичке институције, државна управа итд. Изучавање дисциплине односа са
јавношћу повезује се са достигнућима многих других наука и дисциплина. Морамо ипак
издвојити комуниколошки, лингвистички и психолошки приступ у истраживању односа
са јавношћу.
