УНИВЕРЗИТЕТ У ИСТОЧНОМ САРАЈЕВУ
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
КАТЕДРА ЗА ПЕДАГОГИЈУ
ДИПЛОМСКИ РАД
Тема: Педагошки значај Јохана Фридриха Хербарта
Ментор:
проф.др Биљана С. Бошњак
Студент:
Николина Дракул
Пале, фебруар 2017.
Јохан Фридрих Хербарт
2017.
Николина Дракул
4
1. УВОД
Ријетко која концепција васпитања у историји педагогије је била толико уважавана
и толико оспоравана као што је то случај са Хербартовом концепцијом васпитања. Ријеч је
о концепцији за коју се везује први научно утемељен приступ васпитању, концепцији која
је васпитачима понудила чврст оквир за сналажење у васпитној пракси, те, с једне стране,
инспирисала сљедбенике, тзв. хербартијански покрет, а са друге стране, реакцију
реформских педагошких праваца крајем XIX и почетком XX века, који су је, сваки на свој
начин, довели на »лош глас«. Данас, након два вијека од објављивања Хербартових
најважнијих радова, када је савремени свијет суочен са изазовима велике друштвене
кризе, широм свијета оживљава интересовање за Хербартову концепцију васпитања која у
први план истиче тезу да кључни критеријум доброг образовања лежи у његовој васпитној
вриједности. Дакле, Хербарт сматра да прије него што поставимо питање о томе колико
нас одређено знање чини компетентним професионалцима, успјешним стручњацима,
колико задовољава нашу личну радозналост или амбицију, морамо размислити о томе
колико нас оно чини бољим у моралном смислу.
Johann Friedrich Herbart
рођен је 04.05.1776. године у Олденбургу као једино
дијете правника и владиног свавјетника.У току средње школе, коју је посећивао у родном
граду, упознао се са филозофијом Волфа и са Кантовом ''
Метафизиком''
. Као студент у
Јени ( 1794-1797) био је ученик Фихтеа од којег се већ у току студија дистанцирао.
Послије завршених филозофских студија прихватио је дужност учитеља у породици
швајцарског аристократе. У току боравка у Швајцарској, Хербарт се упознао са
Песталоцијевим радом изблиза, што је у њему пробудило велико интересовање за
педагогију. Песталоцијев рад је у тој мјери утицао на њега да је почео теоретски да га
проучава и да пише о њему. Кад се вратио у Њемачку, почео је да шири Песталоцијеве
идеје.
Јохан Фридрих Хербарт
2017.
Николина Дракул
5
Као приватни доцент почео је да предаје педагогију 1802. године на Унивезитету у
Гетингену: теоријски доприноси сазнања из Берна и Бремена. 1805. годиине постао је
редовни професор тог Унирвезитета. 1806. године објавио је дјело
''Општа педагогија
изведена из васпитног циља'
', а 1808. године дјело ''
Општа практична филозофија
(Етика)''
(Вучетић, 2007: 156.).
1809. године био је позван на Универзитет у Кенигсбергу да замјени Канта на
катедри филозофије. Одазвао се позиву, тим више што се од њега очекивало педагошко
дјеловање, оснивање и вођење педагошког семинара. Тамо је основао експерименталну
гимназију (као вјежбаоницу) са интернатом. У то се вријеме доста бавио психолошким
проблемима, написао је и
''Уџбеник за психологију''
, а касније још и дјело
''Психологија као
наука''
. У исто вријеме био је директор краљевске испитне комисије, па је тако дошао у
близину В. вон Хумболда на краљевском двору.
У Кенигсбергу Хербарт је деловао у својим најбољим мужевним годинама, али
1833. године на позив прелази у Гетинген, одакле је и почео и своју педагошку дјелатност,
и тамо проводи осам година у снажном дјеловању. 1835. године објавио је своје
најзначајније дјело
'' Нацрт преавања из педагогије
', а умро је 1841. године.
Савремени истраживачи Хербартове педагошке теорије сматрају да је она
»револуционисала педагошко мишљење« основном тезом да прво морамо имати теорију,
концепцију, па онда праксу, тј. да пракса мора бити образложена нормативном теоријом.
Будући да никада није постојала једна, него више различитих концепција васпитања,
Хербарт је отворио проблем који је данас још више добио на актуелности – како да
одлучимо коју ћемо концепцију васпитања прихватити. С обзиром на последице које тако
различита схватања имају за појединца и друштво у цјелини, и данас као и прије пуна два
вијека, тражимо одговор на ово суштинско питање.
Јохан Фридрих Хербарт
2017.
Николина Дракул
7
Из извјештја се види да је Хербарт настојао да према својим васпитаницима буде
"више пријатељ" него надзорник, а да свком дјетету приступа индивидуално, водећи
рачуна о његовим природним и узрасним особеностима; при томе је наглашавао да
васпитач мора бити еластичан у спровођењу плана рада.
Хербарт је вероватно већ тада дошао на идеју о васпитној настави, коју по њему
условљавају два елемента: саображеност наставног градива дјеци и њиховим
могућностима и унутрашња дубока веза учитеља и ученика (Радулашки, 2008: 368-369).
Њемачки философ Јохан Фридрих Хербарт створио је у првој половини 19 (Радулашки,
2008: 351) вијека један цјеловит систем педагошког мишљења који је сто година утицао на
педагошку теорију и праксу школску већине земаља европског и америчког континента .
Настанак педагогије као самосталне, модерне науке, а поготово њен статус
универзитетске научне дисциплине, везује се за име и стваралаштво овог повученог
њемачког професора. О Хербарту и његовим идејама постоји веома обимна литература,
међутим код нас има веома мало преведених дјела, па стога Хербарт и његово дјело остаје
страно нашим читаоцима. Утицај Хербартових дијела био је прилично велики крајем 19
(Радулашки, 2008: 353) вијека, у Енглеској, а нарочито у Америци.
Нове идеје у Америци су имале највише одјека међу наставницима средњих школа.
Хербартизам је постао нарочито доминантан у учитељским школама и школама за
образовање наставника. Веома је уочљиво да англо - амерички интерпретатори велику
пажњу поклањају Хербартовој психологији и њеној примјени у школском раду. Битно је
такође истаћи да је потребно уочавати разлике између Хербартових идеја и схватања, тј.
између Хербарт и хербартовске педагогије. Хербарт и хербартовске идеје продиру кроз
Србију, осамдесетих година 19 (Радулашки, 2008: 358) вијека, када у Крагујевачку
учитељску школу долази Цилеров и Стојев ученик др Војислав Бакић, писац првих
расправа у васпитању код нас, који постаје родоначелник српске хербатовске педагогије.
За разлику од својих великих педагошких узора Коменског, Русоа и Песталоција,
Хербарт је предавао педагогију на универзитету и посједовао њеној примјени у школи,
