Јован Дучић – Залазак сунца
Семинарски рад
1
1. Садржај
1. Садржај_______________________________________________01
2. Увод__________________________________________________02
3. Биографија____________________________________________03
4. Анализа песме_________________________________________09
5. Закључак______________________________________________12
6. Литература____________________________________________13
Јован Дучић – Залазак сунца
Семинарски рад
2
2. Увод
алазак сунца уводна песма из циклуса
Сенке по води
1
. Објављена је 1901. године,
дакле у време када песник прави заокрет у своме певању, окрећући се искуствима и
достигнућима француског парнасизма и симболизма. У њој је на најбољи начин
извршена синтеза двају мотива - жене (љубави) и природе, али још више: ова је песма
експликација песниковог захватања појединачног и општег, конкретног и апстрактног.
Она је, најзад, израз суштине филозофије симболизма: да се човек ослободи конкретног и
просторно и временски блиског па да се упути у пределе маштаног, далеког и вечног, да из
реалне стварности пређе у измаштану стварност (метастварност) као идеалу коме се тежи.
З
Овде ћу покушати да песму прикажем по аспекту са књижевне и сазнајне тачке
гледишта. Дучићева љубав овде је описана тако да потврђује оно што ми већ знамо о
њему, а то је да његово љубавно исуство које носи са собом није баш тако да би му ико
позавидео.
1
Пјесме
, књига прва, издање уредништва Зоре у Мостару, 1901.
Јован Дучић – Залазак сунца
Семинарски рад
4
отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки
факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу. За то време
одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује
са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На
женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у
Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској
служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године
прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а
потом
као
отправник
послова
у
посланствима
у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926 — 1927), као и делегат у Женеви у Друштву
народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место
отправника послова посланства у Каиру.
Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана
изабран је 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до
1941. прво је посланик у Риму, потом у Букурешту, (где је 1937. године постављен за
првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада
Југославије посланик је у Мадриду.
У доба инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић је био
опуномоћени посланик краљевине Југославије у Мадриду. Пошто је Шпанија признала
НДХ, тиме пркинувши дипломатске односе с Југославијом, у јуну 1941. Дучић се повлачи
у неутрални Португал, у Лисабон одакле, у августу исте године одлази у САД у
град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године
касније, води организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године),
која представља српску дијаспору у Америци. За то време пише песме, политичке брошуре
и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа,
те осуђује геноцид над Србима који врши хрватска усташка влада.
Умро је 7. априла 1943. у Гери. Његови посмртни остаци пренесени су исте године
у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га
сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22.
октобра 2000.
