Јован Стерија Поповић
Стерија је пореклом из грчке трговачке породице Стерије Поповића, а по матери из
сликарске породице; његов дед по мајци Јулијани Нешковић био је сликар и
помало песник Никола Нешковић, па је и кћер удао за живописца Василија
Недељковића; Јулијана је као удовица пошла за Стерију Поповића и из тог другог
брака њеног родио се у Вршцу 1. јануара 1806. Јован Стерија Поповић. Године
1822/23. завршио је Стерија три разреда граматикалне школе у Вршцу код Јована
Балаитског, а потом је 1824. у Карловцима код Ћирила Араницког завршио четврти
разред и у Темишвару се уписао као "слишатељ риторике" (петог разреда). Године
1825. он прелази у шести разред, где се слушала поетика, и тако се завршава
његово основно школовање, које је класичног типа и у традицији српско-латинских
школа XVIII века неговало латински језик, реторику и поетику засноване на
античким узорима и изворима. Исте године Стерија почиње свој песнички рад:
штампа спев
Слези
имиже Болгарија нештастије љета 1374. сбившесја
оплакивајет
(Будим 1825) и припрема за објављивање збирку превода инспирисану
грчким устанком –
Седмостручни цветак борећим се Грцима...
Осам песама, међу
њима и стихови Риге из Фере и Кораиса, сачињавали су ову Стеријину збирку
превода и остали у рукопису. Стеријин спев Слези... састављен је у пољским
тринаестерцима, у омиљеном стиху српске барокне књижевности, али је с друге
стране пун реминисценција на Овидија, па се може претпоставити да је Стерија
пољски тринаестерац тада још доживљавао попут других списатеља (Мразовића,
на пример, који преводи Овидија у том стиху 1818) као "словенски хексаметар." У
то време Стерија пише стихове и по узору на Доситеја, али убрзо у његовом
песничком делу преовлађују античке песничке форме и врсте. У Стеријином
животу су два раздобља посвећена поезији: прво почиње још у школским клупама
и траје до 1839, а друго је везано за последњи период песниковог живота. Циклус
Стеријиних раних ода почиње једном одом Јоакиму Вујићу, која није сачувана.
Следе оде: Вуку Караџићу (1825) у алкејским строфама (такође несачувана),
ономастикон архимандриту Кенгелпу (1825/26) на латинском, дужа песма на
латинском посвећена једном од Стеријиних професора (1825/26), ода Аси
Марковићу (Будим 1827), објављена на српском у десетерцу и на латинском у
алкејима; оде Димитрију Тиролу (Будим 1829) састављене 1827; Јосифу Миловуку
(Будим 1828), Максиму Манојловићу (Будим 1828), Јеврему Обреновићу (1829) у
алкејима; ода професору Ј. Шнајдеру (Леучовија 1829) у латинским хексаметрима,
Ода на природу
(1830) у алкејима, две оде Пахомију Јовановићу, једна латинска у
дистисима (Темишвар 1833) и друга на српском, у алкејима (1834) и најзад два
"чувствованија" – оде Самуилу Маширевићу (1836) и Стефану Поповићу (1839), од
којих се потоња вратила рокајној версификацији. Рани песнички рад Стеријин тако
се сав исказао у класицистичком духу и руху, под утицајем класичне школе,
Мушицког и његове хорацијевске традиције везане за алкејски размер и за
латинске обрасце, па су најранији алкеји и хексаметри Стеријини који су дошли до
нас на латинском. Стеријини рани хексаметри користе типичан барокни поступак –
carmina figurata– (напр. акростих уграђен у облику звезде у графичко ткиво песме).
Ова орнаментисана поезија, међутим, вуче дубље порекло из позне Антике, а
примери те врсте навођени су и по српским класицистичким уџбеницима поезије
XVIII века. Као слушатељ филозофије Стерија је у Пешти 1826. почео сарадњу у
Летопису
, ушао у преписку с Вуком и написао своје прве драме и романе.
Трагедије
Невиност или Светислав и Милева
(Будим –1827),
Милош Обилић
(Будим 1828) и роман рађен по француском списатељу "славном г. Флориану
"Бој
на Косову или Милан Топлица и Зораида
(Будим 1828) настају у тренутку када се
Стерија колебао између класицистичког правца којим је кренуо у поезији и
доситејевске предромантичке линије српске књижевности, која се преко
сентименталистичке прозе Стојковића и Видаковића наметнула јавности Стеријине
младости. У то време, као студент права у Кежмарку, Стерија објављује и једну
историјску студију,
Живот и витешка војевања славнога кнеза епирскога Ђурђа
Кастриота Скендер-бега
(Будим 1828), у којој, како је недавно утврдио Мирон
Флашар, уз друге користи француске изворе: они су ударили печат жанровском
критерију који је Стерија овде применио. Година 1830. преломна је у Стеријином
стваралаштву; те године он је завршио правне науке на лицеју у Кежмарку, привео
крају рад на једном роману који је остао у рукопису (
Дејан и Дамјанка
, или
Паденије
босанског
краљевства
) и на једној трагедији рађеној према народној
песми и античком миту о Едипу,
Наход Симеон или Несрећно супружество
(Будим
1830). У исто време Стерија открива једну нову, дотле некоришћену могућност
свог талента – почиње се бавити сатиром. Те године он пише прву своју комедију
Лажа и паралажа
(Будим 1830) и издаје прву свеску сатиричног календара-
алманаха Винка Лозића –
Нови забавни календар у коме се свашта налази, али
само онога нема што се тражи
(Будим 1830). О комедији он је 1832. године
написао Вуку: "Дакле после дугог тумарања и кривудања једва на правац изиђо, а
надам се да нећу с овог пута сврнути..."
Исте 1830. године Стерија је написао прву верзију
Покондирене тикве
, која је
дошла до нас само у каснијем прерађеном облику. Из комедије и трагедије писане
истодобно Стерија се појављује као личност чија концепција и једне и друге врсте
бива режирана са истих становишта. А такву концепцију трагедије и комедије има
управо античка и класицистичка поетика. Стерија је познавао Аристотелову,
Хорацијеву и Боалоову поетику и његова концепција трагедије сада и касније
(
Смрт краља Дечанског
) усклађена је са аристотеловским назорима. Однос
Стеријине комедије и трагедије такође: у трагедији, која припада узвишеноме
стилу класицистичке поетике, Стерија користи или историјске личности
(Дечански) или митске личности, као што је случај у трагедији
Наход Симеон
, где
се користи антички мит у две верзије: изворни, у виду Софоклове трагедије
Цар
Едип
, и у прерађеном облику прерушен у српску народну песму са истим мотивом.
Тако у Стеријиној поетици српска народна песма и њени јунаци добијају улогу
античког мита и митолошких личности.
Језик Стеријине трагедије је метафоричан, украшен језик узвишенога стила, а
перипетије, препознавања, обрти и ликови Стеријиних трагедија грађени су по
упутствима из Аристотела како би изазвали катарзу. У комедији, која по античкој
поетици припада нискоме стилу, Стерија се држи три јединства (места, времена и
радње), узима неукрашен језик улице и измишљене личности и његова комедија је
реалистичка у оном смислу у којем је реалистичка и комедија Антике. Најзад,
Мали буквар
(тема о песнику који боље гладан пева) и шаљива алхемија Стеријиног
алманаха заслужују посебну пажњу. Огледи о четири елемента (земља, вода, ваздух
и ватра), седам планета, пажња посвећена ватри и металима, сребру, бакру, злату
посебице, а и укључивању дискусије о четири природе човека (холерик, флегматик,
меланхолик и сангвиник) улазе у репертоар алхемијских референци Стеријиних.
Све то осложњава његову сатиру и даје јој једну неочекивану, херметичку
димензију. Врхунци ових сатиричних календара, као
Панегирик црву, Винка Лозића
философија, О месецу, Куда? Изобретеније карти, О болести, Лек од боја, О мени
месечној
, показују повремено праву класичну ерудицију, а повремено се везују за
хумор и сатиру Стеријиног театра, за
Злу жену
или
Лажу и паралажу
који се
помињу поименце.
Следећи и даље сатиричну жицу Стерија је 1. априла 1832. године завршио још
једно дело ове врсте, први део сатиричног
Романа без романа
, који је изишао у
Новом Саду 1838, док је други део остао у рукопису и штампан постхумно.
Роман
без романа
је једини класицистички роман српске књижевности. Новија
истраживања су показала даје Стеријин роман заснован на пародистичком
исмевању реторско-маниристичке књижевне технике коју су примењивали сам
Стерија у свом раном романсијерском раду и његов младалачки узор Видаковић,
обојица школовани на класичној реторици. Стерија је добро био упознат са
теоријским схватањима о техници писања историјског романа и баш ову технику је
извргао подсмеху у свом хумористичком делу. Он пародира топику која од
античких препорука и реторика стално учествује у грађењу "кићеног стила"
европске литературе. Лутања јунака Стеријиног романа по шуми са тајанственом
палатом у ствари су пародични одјеци сличних сцена из
Енеиде
и
Одисеје
, као што
у часу када треба да опише магарца аутор употребљава терминологију из
Хорацијеве поетике. Судбину античке топике и метафорике и њен континуитет у
потоњем европском роману. Стерија је такође познавао, што показују
реминисценције на већ створене пародистичке односе према античком наслеђу
(Блумауер, Батлеров спев
Хјудибрас
). Јунак Стеријиног дела и сам се сећа једног
реторског примера (exemplum) – "житија Тезеја", тако да се ствара пародични пар
Роман-Чимпеприч према Овидијевом пару Тесеј-Аријадна, док у писму заљубљене
Чимпеприч из Стеријиног романа долази до травестирања десете Овидијеве
хероиде.
У целини гледано,
Роман без романа
има два исходишта; просветитељску сатиру и
античку дијатрибу. Стеријин "шаљиви роман" рађен је са позивањем и са
угледањем на Виланда, Стерна, Рабенера, Лесежа и посебно на Сервантесовог
Дон
Кихота
, који око 1800. доживљава популарност у Европи захваљујући новим
француским, руским и немачким преводима. Постоје, даље, и анонимна дела
немачке периодике с краја XVIII века, који према наводима самог Стерије
остављају трага као посредници између
Романа без романа
и античке сатиричне
књижевности. Ова је други извор Стеријином делу, посебно у облику заједљиве
популарно филозофске проповеди – киничко-стоичке дијатрибе. По угледу на ову
врсту Стерија користи неке омиљене фигуре (epidiortosa), поређења, употребу
илустративних примера, анегдота, а Стеријин стил у
Роману без романа
показује
блискост са античком дијатрибом и менипском сатиром у неколико својстава.
Дијалошки одељци, анегдоте које се претварају у дијалог, басне и учестали низови
примера, то су одлике које се могу наћи и у античкој дијатриби. Употреба
колоквијализама, вулгаризама и народних пословица и мешање овога са песнички
украшеним одсецима код Стерије је одраз контраста у дијатриби, а обистињавање
пословице је поступак познат још менипској сатири, па се може установити веза
између Стерије и Сенекине сатире и Лукијанове
Истините повести
. "Вступленије"
Стеријиног дела има поступак сличан пародирању историчарско-реторског
проемија у Сенекиној сатири
Отиквљење
, а критика филозофа у Сенекином роману
везана је за сличне поступке у пародијама Сенеке и Лукијана са Самосате
(
Истинита повест
), које се односе на историографски проемиј. Сцена у којој
разговарају сени мртвих магараца преузима елементе из дијалога мртвих Лукијана
са Самосате, при чему су посредовале новије немачке верзије ове врсте. Те
разговоре магарећих сени у Стеријином роману инспирисао је немачки часопис М.
Ф. Т. Тондера
Politische Gesprаche der Todten
, који је Стерија имао у библиотеци.
Сама тема Стеријиног разговора магараца, међутим, везује се за Хорацијеву прву
сатиру и за хеленистичку дијатрибу, за све њене битне елементе (тема о човековом
незадовољству судбином, топос о људској завидљивости, натприродне
интервенције и замене судбина и, најзад, поука да се треба задовољити постојећим
стањем). У епизоди са гимнософистом Стерија такође оживљава "наслеђе менипске
сатире и Лукијанових дијалога" (М. Флашар).
Теорија смешног код Стерије везивана је у литератури за теорију комичног код
Жана Паула (Д. Живковић) и за Филдинга и Стерна, који су инспирисали
Виландове текстове, а овима се, опет, Стерија служио. Како Филдинг и Стери
заснивају своје ставове о смешном на ставовима Џона Лока, лорда Шефтсберија и
на ставовима ренесансних и античких писаца све до Хорација, Галена или
Аристотела, и код Стерије се могу наћи подударности са овим списатељима. Та је
теорија изражена код Стерије у дигресијама о меланхолији писца, о лековитости
смеха и његовом физиолошком и социјалном дејству.
Године 1832. поред рада на роману Стерија је наставио објављивање својих
сатиричних календара Винка Лозића (други број), писао епиграме и почео
објављивати циклус нових сатира. Прва од тих сатира, које ће касније добити назив
"Милобруке", изишла је под називом
Сцена за оне који су славенским језиком
занесени
у алманаху
Србски родољубац
Василија Чокрљана. Исте 1832. године
Стерија се 20. јануара обраћао писмом Вуку тражећи савет да ли да пређе за
професора виших школа у Србију, а приликом проласка Јеврема Обреновића кроз
Темишвар написао је оду. У августу 1834. године у Кикинди је у гостионици "Код
златног плуга" изведена Стеријина трагедија
Светислав и Милева
. Наредне године
Стерија је положио адвокатски испит, издао последње годиште календара Винка
Лозића и написао дефинитивну верзију
Покондирене тикве
, па га сликар Јован
Поповић 1836. портретише ослоњеног о неколико књига, међу којима видимо и
наслове поменуте комедије, иако она у то време није још била штампана. Наредне
1837. године у Панчеву је новосадско летеће дилетантско позориште играло
Стеријину трагедију
Милош Обилић
, а у Пешти Стерија је штампао своју
