развоја при чему ће се ради потпунијег разумевања стања у области кадрова анализа
вршити са више аспеката aнализе елемената који одређују како тренутно стање у области
кадрова у управи а потом и са аспекта будућих тенденција и перспектива развоја.

Управа је са једне стране фактор који значајно утиче на бројне друштвене и

економске   процесе.   Можемо   рећи   да   управа   која   је   ефикасна,   способна   да   адекватно
одговори на изазове који се пред њом налазе, позитивно утиче на њих, поспешује их, док
спора, трома и неефикасна управа ствара бројне проблеме како себи првенствено, тако и
осталим учесницима друштвено-економског живота. Са друге стране, имајући у виду да
рад управе у добром  делу зависи од квалитета кадрова који у њој раде,  односно њихове
способности и професионалности, то се доста пажње посвећује овом питању. Нарочито
селекцији   кадрова,   континуитету   у   стручном   усавршавању,   системима   награђивања   и
напредовања као мотивишућим факторима. Све су ово важна питања за унапређење и
одржавање   адекватног   нивоа   персоналног   састава   управе.   У   том   контексту,   кадрови   у
управи су од изузетног значаја.

Кадрови су зато предмет проучавања бројних научних дисциплина, како правних,

попут Службеничког права или Управног права, које изучавају кадрове као једну ужу
категорију кадрова – оних везаних за управу и то државну. Од ванправних наука ту су
Менаџмент људских ресурса, психологија, Наука о организацији и др. које пак изучавају
кадрове из једне шире перспективе.

У овом раду акценат ће бити на кадровима државне управе као посебне врсте

кадрова чије карактеристике положаја умногоме одређује врста делатности којом се баве, а
то је управна делатност. Ту спадају како послови где управа иступа као субјекат са јачом
вољом и који се врше у јавном интересу, тако и послови у којима управа наступа као једна
јавна служба, вршећи одређене услуге грађанима. Дакле, као један јавни сервис грађана.

У раду ће бити извршена анализа теоријског концепта управе као кључне

детерминанте кадрова у управи, затим и теоријски концепт самих кадрова у управи, врсте,
а потом анализа кадрова у управи са глобалног аспекта, на националном нивоу, са аспекта
законске регулативе којима се уређују радни положај, права и обавезе и одговорност
управних кадрова.

Велика пажња данас се посвећује модернизацији јавне управе, уводе се реформе у

јавну управу настојећи да од управе која обликована у индустријском друштву направе
једну савремену која ће бити способна да одговори на изазове једног савременог, да
кажемо информатичког друштва. Све ово свакако има за последицу и велике промене на
пољу кадрова односно у самој органзацији и селекцији људских ресурса у јавној управи.

Кадрови у управи- актуелно стање и перспективе будућег развоја

Принцип Веберове бирократије која је карактерисала управу у њеним ранијим

фазама у доброј мери је данас напуштен. Иако добар јер даје одређену предвидивост, овај
систем карактерише мала аутономија службеника при извршавању радних задатака, строго
поштовање хијерархије при доношењу одлука, организацију са тенденцијом сталног раста
у   људству,   што   ствара   велике   трошкове   са   једне   стране,   а   са   друге   парадоксално
организацију која послове из свог делокруга обавља механички, неспособну да се снађе и
адекватно одговори у атипичним ситуацијама.   Такоће, такозвани систем поделе плена
који је везан за управу, који је дуго времена уназад   присутан при постављању „виших“
кадрова,   ствара   несигурност   због   периодичног   мењања   персоналног   састава   управе,
нарочито оног дела који учествује у доношењу најзначајнијих одлука на високом нивоу и
свакако не доприноси побољшању, имајући у виду да и у  овом сегменту кадрове треба да
карактерише првенствено стручност која је и последица континуитета.

За нашу земљу осим свега горе наведеног треба додати и утицај који су извршиле

крупне друштвено-политичке промене са краја ХХ и почетка ХХI века, прелазак са
самоуправног социјализма на концепт тржишног привређивања.

Најзначајнији прописи који уређују положај кадрова у управи код нас, било да то

раде директно или индиректно, су Устав, Закон о Влади, Закон о министарствима, Закон о
државној управи и Закон о државним службеницима. Ови закони уређују положај, како
високих службеника тако и оног професионалног и најмногољуднијег дела управе.

У овом мастер раду ће осим стања у области кадрова у управи како код развијених

земаља Европе тако и код нас, бити дат и приказ најчешћих проблема који се јављају,
могућих предлога за њихово решавање, а на крају и приказ општих трендова како на
глобалном нивоу

, како и код нас као и перспектива будућег развоја кадрова у урави.

У раду ће бити употребљено више метода од којих ћемо методом анализе

размотрити поједина питања од значаја за кадрове у управи предвиђена као посебне
целине у овом мастер раду.

Помоћу метода индукције ћемо након појединачних сазнања лакше доћи до

генералног закључка о тренутном стању и тенденцијама развоја кадрова.

Индуктивно-дедуктивни методом ћемо такође лакше извршити предвиђања и

прогнозе тенденција развоја на основу сазнања о појединим питањима од значаја за
кадрове и на основу генералног стања.

Користећи правни и нормативни метод ћемо лакше проучити прописе онакве какви

јесу, дакле као догму а потом и извршити оцену са становишта друштвене функције права
која се односи на предмет овог мастер рада.

Види шире: Ferlie, E., Ashburner, L., Fitzgerald, L., Pettigrew, a., New Public Management in Action, Oxford

University Press, New York, 1996. Стр. 11 и даље.

Кадрови у управи- актуелно стање и перспективе будућег развоја

- Изабрана лица;

- Постављена лица и

- Запослена лица.

Ова подела је извршена према начину стицања статуса управног кадра односно

према начину доласка у орган управе и истовремено прати поделу извршену раније
важећим Законом о радним односима у државним органима.

Осим ове поделе која се врло често среће у правној науци могуће је извршити поделу на:

Народне представнике (лица која непосредно бира народ);

Политичке функционере (лица која бира представнички орган);

Службена лица (службена лица од каријере и пригодне службенике који обављају
јавну службу као споредну делатност)

Или поделу на:

Прагматичке службенике (лица која сама одлучују да ли ће ступити у државну
службу, њихова права и дужности прописани су позитивноправним нормама);

Принудне службенике (лица од чије воље не зависи садржај службеничког односа);

Контрактуалне службенике (лица која на основу уговора заснивају свој
службенички однос).

Према новијем Закону о државним службеницима

који дефинише категорију

службеника као лица чија се радна места састоје из послова из делокруга органа државне
управе, предвиђа и намештенике као сва лица која раде на помоћно-техничким пословима
у органу управе. На истом месту предвиђено је да: „Државни службеници нису народни
посланици, председник Републике, судије Уставног суда, чланови Владе, судије, јавни
тужиоци, заменици јавних тужилаца и друга лица која на функцију бира Народна
скупштина или поставља Влада и лица која према посебним прописима имају положај
функционера.“

Бачанин, Н., Управно право, књига I, Уводна и организациона питања, Правни факултет Универзитета у

Крагујевцу, Инситут за правне и друштвене науке, Крагујевац, 2011., стр.

Закон о радним односима у државним органима, „Службени гласник РС,“ бр. 48/1991, 66/1991, 44/1998,

49/1999, 34/2001, 39/2002, 49/2005, 79/2005, 81/2005, 83/2005, 23/2013.

Илић, Петковић, А., Правни положај државних службеника у условима реформе државне управе у

Републици Србији, са посебним освртом на органе у области зажтите животне средине, Докторска
дисертација, Факултет за право, јавну управу и безбедност, Београд, 2014., стр. 39.

Исто.

Закон о државним службеницима, "Сл. гласник РС", бр. 79/2005, 81/2005 - испр., 83/2005 - испр., 64/2007,

67/2007 - испр., 116/2008, 104/2009 и 99/2014.