FRANC KAFKA - PRIPOVETKE
( po Ronaldu Grayu, Wilhelmu Emrichu i Walteru Biemelu)
Nemacki Jevrejin rodjen 1888. u Pragu, umro 1924.
Prve objavljene price za vreme studentskih dana, a prva zbirka tek sa 30 godina. Od svih
njegovih radova (6 tomova Sabranih dela), ne ukljucujuci tu i rukopise konfiskovane
posle njegove smrti ili unistene od strane Gestapoa ili one koje je po njegovom zahtevu
spalila Dora Diamant, sam je Kafka na izdavanje dao nekih 40-ak kratkih prica – ili
manje od 200 strana. On je cak od Maxa Broda zahtyevao da unisti sva njegova dela. U
stvfari on je hteo da se izdaju samo
Presuda
,
The Stoker
,
Metamorfoza
,
U kaznjenickoj
koloniji
i
Umetnik u gladovanju
. Vecim delovima i ovih prica cesto je bio nezadovoljan
sto se vidi iz dnevnika.
Sa stampanjem je poceo uglavnom na nagovor Maxa Broda, dok je pocinjao studije na
Univerzitetu u Pragu.. Vrlo malo od toga je ostalo. Najveci broj tih ranih prica je Kafka
nameravao da ucini delom romana, sa nekima je tako i bilo. Objavljuje po casopisima.
Prva pripovedacka zbirka –
Meditacije
iz 1912. Vec ovde vidimo neke od njegovih
kasnijih tema. Recimo,
The Children on the Highroad
, motiv detronizacije herojstva.
Pripovedac koji zeli da legne i da umre – kao posle Jozef K.
Opis bitke
i
Wedding Preparations in the Country
vec imaju kafkijansku atmosferu,
obskurnu i morbidnu, ali je stil vrlo staromodan. U stvari ove su price, kako izgleda,
piosane bez paz;ljive revizije. One su poglavito jednodimenzijonalne i daleko od
interesantnosti njegovih kasnijih radova.
Poslednji deo – prica
Nesreca
, gde narator prica sa duhom koji se materijalizuje, svojim
tonom izbegava bilo kakvu simpatiju sa citaocem.
U stvari, najvaznija tema ove zbirke, koja direktno vodi do
Procesa
i
Zamka
je preteran
osecaj sopstvene vaznosti, koji je ili potisnuto razocarenje koje se tako sveti (cesto
prikazano stavljanjem prsta na obrvu u znak zamisljenosti) ili euforicno osecanje
bliskosti i povezanosti sa celim svetom (iz fantastike poznato kao pandeterminizam)
cesto simbolicno predstavljeno sirokim otvaranjem prozora, kao neksa vrsta izbegavanja
suzenosti koju lik namece samom sebi. Mogucnost bega iz upadanja u samopostovanje
naznacena je u prici
A Wish to Be a Red Indian
: nestajanje u nerealnom je resenje. Nema
nikakve garancije za buducu egzistenciju, liku se ostavlja samo toliko prostora da moze
da izadje jedva iz svojih vrtloga, a sve to je dato kroz ironiju i humor.
Ima i sasvim drukcijih u Meditacijama. Pitanje mogusnosti nadprirodnog mira i smirenja.
Zudnja za mirom – nekad sitnoburzoaska. Gregor Samsa u
Preobrazaju
tako dozivljava
kad njegova sestra svira violinu.
Meditacije imaju samo 20-ak strana. Vecina dela pisana je pod uticajem njegove veridbe
sa Felice Bauer, koja je i kasnije posluzila keo inspiracije za mnoge likove, i sa kojom je
Kafka imao nekoliko veridni i raskida. Mnogo pisama.
Najbolja prica iz te rane faze je
Presuda
, pisana je 1912. za jednu noc. Ona je i formalno
najdovrsenija i pokazuje mnoge odlike kasnijih dela. Prva je i u nizu prica koje se
zavrsavaju junakovom smrcu. U isto vreme pise i veliki deo romana
Amerika
. Malo
kasnije nastala je i prica
Preobrazaj
(krajem 1912, pisana tri nedelje), najduza
kompletirana koju je Kafka ikada napisao.
Interpretacija koju nudi Ronald Gray ikazuje na to da je autobiografski elemenat
Presude
vrlo ocigledan : cak i glavna junakinja, Frida Brandenfeld ima inicijale Felise Bauer, kao
i Frojlajn Birnstner iz Procesa. Ime glavnog junaka, Georga Bendemana ima veze sa
Kafkinim imenom , kako je sam autor pisao./(Bende ima isti raspored suglasnika i
samoglasnika kao i Kafka).
Cela prica izgleda kao nocna mora, iako nema upliva natprirodnog, vec samo kad se
prema tekstu odnosimo uz pomoc svesnog, razumskog uma ostaje nesto obskurnog viska.
Georgov prijatelj, kojem ovaj upravo zavrsava pismo, zivi u kompletnoj izolaciji u
Petergorgu i on je vezivno tkivo price. Georg je oklevao da prijatelju kaze za svoju
veridbu, pa ide u ocevu sobu da se posavetuje sa njim. Ono sto posle toga vodi pricu to je
oceva sumnje da prijatelj uopste postoji. Otac priznaje da je taj Georgov prijatelj bio sve
vreme kao njegov sin i i on raskrinkava Georga kao laznog prijatelja i potpunog
sebicnjaka koji sad samo hoce da se pohvali prijatelju a inace ga za njega nije briga. Otac
zeli da Georg umre zato sto je zao.
Prica ocigledno nema mnogo veze sa realnoscu, sem ako ne pretpostavimo da su svi
ucesnici ludi. Sa druge strane, prica je mnogo logicnija nego sto su obocno snovi a
ocigledno je i naracija vodjena dosledno u pravcu klimaksa, sto nije slucaj sa snom. Sam
pocetak, sa detaljnim pretstavl;janjem prijateljevog socijalnod statusa u Peterborgu
mogao bi sasvim da pripada nekopj realistickoj prici. U stvari, tek kad Georg pocne da
otkriva razloge sto ne pise drugu citalac uvidja da to nema razumski kvalitet. To su vise
razlozi koje neka osoba trazi kad hoce da blokira nesto drugo kod sebe ili neki
pseudorazlozi koji cesto figuriraju u snu. Georg vise voli da mu prica o banalnostima
nego da mu prizna da je veren. Tako mi saznajemo polako o njegovoj cudnoj prirodi.
Takodje i kada G. kaze verenici da bi prijatelj bio vrlo pogodjen kad bi ga oni pozvali na
svadbu. Verenica, i to je sad momenat najvece neobicenosti, kaze da ako ima takve
prijatelje on nikada ne bi ni trebalo da se veri!
On sto je sustina Kafkinog prosedea je to da se nijedan od ovih momenata ne objasnjava,
daje se samo neposredno kroz razmisljanja ili govor likova. Tako to ostaje samo deo
sanjanog sveta, bez obzira na vrlo osenceni klimaks. Mnogi tumaci su pokusali da
krece od jedne do druge kontradikcije. Tako je sa Hanterom Grahusom, koji postaje
‘leptir” koji bes smisla leti od jedne do druge sfere.
To se odrazava na strukturu prica. Ona postaje, u skladu s tim, takva da
junak uvek
ispada iz finitnog (odredjenog granicama), naizgled cvrsto utvrdjenog reda:
iznenada i na zastrasujuci nacin pred njim se otvara totalitet egzistencije, kroz koji
on sada bespomocno luta trazeci istiniti, zasticujuci zakon koji se vise negde ne moze
naci, ali koji je istovremeno nametnut kao nepremostivi cilj njegovog zivota
. Bitka
koju on zapocinje je borba za egzistenciju u kojoj bi bilo moguce ziveti. Ipak, moguci su
samo iluzorni zakoni , a oni se uvek preokrecu u bezakonje, nered, haos.
U Kafkinom dnevniku stoji beleska o Bitku kao o jedinoj ali i nespoznatljivoj istini, koja
se ne moze izraziti. Ono sto mozemo izraziti samo je i obavezno Neistina, laz, obmana.
Bitno je njegovo poimanje
POTISKIVANJA ISTINE
, koje je on usvojio od Frojda.
Potiskivanje istine nastupa zbog covekovih ovozemaljskih interesa i pobuda Posto se
nasa ovozemaljska poslanja ne slazu sa onim-sto-jeste, filosofski govoreci, mi
potiskujemo istinu. Stvarni zivot tera coveka da cuti i brani svesti da ukaze na istinu
Bitka. Medjutim, ono sto je covekova tragedija je to sto se nase najintimnije znanje o
onom Univerzalnim nikada ne moze do kraja zaboraviti. Ponovno otkrivanje istine
dovodi junaka obavezno u pojas nerealnog, tj. do upliva nerealnog u ovostrano. Ovo je
usko povezano sa njegovim konceptom
KRIVICE
. Zapravo,
sam zivot – prinuda da se
zivi – cini coveka krivim
. Tako, univerzalna moralnost ili moralnost u opstem smislu
moguca je tek kad uvidimo da je nemoguce ziveti bez krivice. Zivim znaci kriv sam, a
posto to uvidjam ja postajem moralan. Ogranicenja nase svesnosti preobracaju svaki
momenat naseg zivota u krivicu. Tako, paradoksalno, postajemo krivi i onda kad smo
reseniu da cinimo samo najbolje.
Tako se Kafkin koncept krivice u stvrai najvise priblizava religioznom konceptu
praroditeljskog greha, sto je on cesto raspravljao u svom dnevniku. U stvari, to se samo
malo razlikuje od hriscanstva. Kafka u dnevniku kaze: “
mi smo krivi ne zato sto smo jeli
sa drveta saznanja nego zato sto nismo probali sa drveta zivota
”. Tako, na bazi nase
spoznaje dobra i zla mi smo nuzno u ovom svetu, koji je za Kafku nuzno i uvek Lazni
svet zato sto njega pokrecu motivacije i dela razuma koji pak nikada ne moze doseci
Bitak, tj. ova dela nikada ne mogu doseci Raj.
Paradoksalno, za nas je moguce da uvek zivimo u raju, samo kad bi smo probali sa drveta
zivota. Tada bi smo bili oslobodjeni greha i krivice. Dakle, njegov koncept krivice nije
nikakve negacija zivota, vec negacija zivota koji je varka. Stvar je u sticanju istinitog
zivota kroz oslobadjanje sustine bica i Bitka skrivenog u nama, koji za Kafku ima
znacenje vecnog zivota.
Vera
je, tako, samo vera u ovaj Bitak
u coveku samom.
Kafka u dnevnicima :
« Verovati znaci osloboditi ono nepropadljivo u sebi ili osloboditi sebe ili postati
nepropadljiv ili biti. »Ovo pokazuje da su tacne optuzbe da je Kafka u sukobu sa
judaizmom i sa hriscanstvom. Po njemu nema nikakvog transcendentalnog boga,
transcendentalnog u odnosu na ljudsko bice. S druge strane, to nepropadljivo u coveku
njegov Bitak je podrucje na neki nacin transcendentalno jer je nedostizno i emocijama i
intelektu i duhu. Najbitnije je da je to vera u « licnog boga » koji je moj Bitak, dakle,
carstvo nebesko ostaje u nama samima, ali ono je odvojeno ambisom od empirijskog
sveta naseg duhovnog, unutrasnjeg jastva kao i od cele nase prirode. To je u osnovi
koncept
radikalnog modernog humanizma
. On sam tvrdi da raskoda sa svakom
zvanicnom religijom. Tvrdi takodje i da raskida sa tradicionalnim humanizmom koji je
verovao u ljudsku tzv. Prirodnu bozanstvenost. Najvaznije :
Kafka otvara apsolutno
carstvo u kojem Bitak i Zakon , tj. apsolutna egzistencija i apsolutni eticki imperativ
koincidiraju: to je trece carstvo u kojem se zatvara procep izmedju religije i
humanizma, carstvo koje se bezuslovno zahteva i vrednuje ali koje se ne moze
definisati
.
KAFKA I HAJDEGER
Kafkino vidjenje Bitka kao neceg sto je skriveno, sto je zaboravljeno od racionalno-
objektivne svesti je Hajdegerova moderna fundamentalna ontologija. U tom smislu je
Kafka preteca Hajdegera.
Filozofija jezika
: kod obojice je tajnoviti, idirektni nacin izrazavanja postao neophodan
iz prostog razloga sto je Bitak neizraziv. Kod Kafke to poprima formu cudnih slika koje,
prelazeci granicu racionalno-objektivnog, referisu o Bitku koji je skriven.
I Hajdeger hoce da Bitak posmatra van bilo kakvog konteksta transcendencije, on je
poznat po svojo antimetafizickoj strasti. Hoce da detektuje Bitak cak u onome sto je
konkretno zemaljsko (cak i na osnovu analize obicnog, svakodnevnog stanja duha), tj.
hoce da Bitak ekstrahuje iz bilo kakvog iz nekog transcendirajuceg ili racionalnog
sistema.
Za razliku od Hajdegera on se ne trudi da Bitak definise lingvistickim pojmovima. On,
takodje, ostaje u granicama racionalne logike, svakodnevnog jezika. Takodje, ne ide do
onog dubokog, korenskog smisla reci koje koristi. Za njega Bitak nije nesto zatvoreno u
preracionalnom, u nekim polumitskim vremenima, nije nesto sto je postojalo u vrlo
drevnim formama jezika i sto je kasnije zamaskirano idealistickim misljenjem zapadne
metafizike. Naprotiv, on se oslobadja upravo uz pomoc ovog racionalno idealistickog
misljenja i osvetljava njijme, ali u drugom smislu od Hajdgera.
IZA ALEGORIJE I SIMBOLA
Teskoce u razumevanju Kafke stvara cinjenica da sva njegova dela navode na popmisao
da izrazavaju nesto od vise vaznosti i da dodiruju najvisas pitanja i istine ali koje je
nemoguce razumeti,tj nemoguce ih je prevesti u jezik koji je svesti razumljiv.
