KAFKINI ROMANI (po Emrichu i Helleru)
Prvi Kafkin roman
Covek koji je izgubio lik
, tako ga je zvao sam autior, a
izdavac, Max Brod ga je prozvao
Amerika
. On je pisan od
1911. do 1914
.
Poeticno izlaganje modernog industrijalnog drustva. Skriveni psiholoski i
ekonomski mehanizmi, gde se otkriva prisustvo satanskog principa.
Roman
Proces
izasao je takodje 1914.
Zamak
je nastajoa u periodu od
1921 do 1922.
PROCES
Citavi ovi romani mogu se interpretirati u kljucu koji daje svestenik pri
kraju Procesa: “
Pravilna percepcija neke stvari i nerazumevanje te
stvari ne iskljucuju se u potpunosti
”. Misao potice iz Talmuda. Samo
Kafkino delo ima
najčešće karakter paraboličnog pripovedanja, sa
izuzetnim jezičkim umećem on se koristi elementima bi blijske parabole,
talmudskog pilpula
, ikonografija. Parabola
govori o neiskazivom, čemu
I
Kafka teži nastojeći da saopšti nesaopštivo, da objasni neobjašnjivo, ali je
Kafkina egzegeza lišena jednoznačnog zaključivanja.
I KONCEPT KRIVICE
Najpre povezati sa Kafkinim beleskama o prvobitnom grehu (u
Razmisljanjima o Grehu, Patnji, Nadi i Pravom Putu).
Motivisano time
sto na samom pocetku romana K. jede jabuku poput Eve.
Naratoloski je interesantan pocetak gde se eksplicitno kaze da sa jednog
jutra K. probudio i bio uhapsen iako nije nista skrivio. Vrlo ubrzo K. ce se
pobuniti protiv hapsenja i reci da on nije nista kriv, da je nevin i da ne
zna nista o zakonu. Tek kroz te reci K. i posto ih jedan od policajaca
ironicno ponovi mi shvatamo da je K.
KRIV ZBOG SVOG
NEPOZNAVANJA ZAKONA.
Dakle, kriv je bas zbog toga sto smatra da
nije kriv, da je nevin.
K. je citavo svoje Ja posvetio ovom svetu, svetu rada i biznisa
(on je vrlo
uvazen cinovnik u banci), njegova majka cak misli da je on i predsednik
banke (o porodici mnogo ne razmislja, sestra od ujaka ne dobija od njega
poklone, on se nikom ne javlja, samo radi i odmara sa bankarima). To je
realisticka motivacija, ali samo do jedne mere, jer nijedna motivacija u
realistickom kljucu ne moze da pije vodu kod ovog procesa, ovaj proces
nije nijedan zamisliv stvarni proces. Upravo je ta realisticka motivacija
vazna.
Naime, Glu
ščević smatra da je K čvrsto ukorenjen u društvenom
ambijentu
. On nema ličnih problema i nedoumica. Veoma je vazno upravo
u kontekstu hapšenja to što je K ukorenjen u određenom načinu života, i
navikama koje je stekao. Tako organizovan život pruža i neosporno u
odnosu na celinu priče bitan osećaj sigurnosti.
Zbog toga će
on i tog jutra
kada je uhapšen truditi da se ponaša po onome što sam naziva
prirodnim tokom stvari,
a upravo to je pogrešno, jer je njegov izbor
izbor sigurnosti, a on je najnesigurniji od svih. Jer stvari su upravo
suprotne od onog kako izgledaju.
Prirodni tok stvari pokazaće nam da je sve postavljeno
suprotno
očekivanjima
koja su zasnovana na iskustvu i logičkom zaključivanju. Sve
što K otkriva u toku procesa Gluščević naziva
saznajnim udarima
(razlicite
scene koje lome njegovu volju,
stražari skloni familijarnostima, zatim
na izvestan način poluprivatni izgled sudske strukture-sve se
odigrava
u nekakvim ku
ćama, sve nosi te atribute prlja
vog, zagušljivog,
banalnog i privatnog,
a onda medju iznenađujućim scenama-
posebno
je vazno kaznjavanje strazara, soba u banci-prvo je zgrozen tom
slikom mucenja,
hoće da se pobuni,
a onda strazaru dovikne ne deri
se, da bi sutradan zavrsio u potpuno bespomocn
om kriku-počistite
sobu za starež
i udariti pesnicom po vratima, iz komentar
pripovedaca-kao da ce tako biti cvrsce zatvorena
),
a integralna istina
kojoj se teži, ali koja u tom definitivnom obliku u romanu nije data, ne
saznatljiva je za K. Posebno je daleka od njegove na početku romana
posebno naglašene- taksativne, rutinske prirode. Gluščević čak naglašava
da K ima dve prirode-
rutinsku i buntovnu
, s tim što ta buntovna stra
na
njegovog bića sam na kratko bljesne u romanu. Na početku romana dan
nakon hapšenja on ima potrebu da sve stvari ponovo dovede u red, i to
isključivo da bi sve ponovo išlo svojim STARIM TOKOM. On želi da nastavi
život tamo gde je on prekinut na potpuno isti način. On ne vidi hapšenje
drugačije, u tom prvom delu
nego kao incident
, ne kao poziv
da preispita
sebe i to ne
jedino u pravno-krivičnom smislu, već u onom suštinskijem
vidu
.I to naglašavaju i drugi autori
krivica K je u neshvatanju
. U tom
smislu veoma je indikativan njegov razgovor sa gospođom Grubah, a
starice imaju važnu f'-ju, kao i žene uopšte kod Kafke, odmah dan nakon
hapšenja. K naglašava da su ga zatekli nespremnog i da bi on u drugim
okolnostima-u banci, gde on ima svog poslužitelja, gradski i lokalni telefon
pred sobom na stolu, gde stalno dolaze ljudi, stranke i činovnici
, i gde je što
je važno za pomenutu PREDANOST POSLOVNOM, sav predat poslu i
njegovi pomocnici sigurno stici i stvarno oni mu u liku nepoznatih ljudi
stizu.
To je ono sto Kafkine tekstove formalno povezuje sa bajkama
.
Elementi bajke snazno naglasavaju upravo njenu alogicnost,
izokrenutost/Kafkini likovi se nalaze usred pustolovina iz kojih se nikada
nece izvuci. Oni su i sami ravnodusni, nema povratnog preobrazaja, kao
u bajci u kojoj se ponovo uspostavlja naruseni poredak. Kod Kafke je
nesreca ono sto traje i to veoma doibro ilustruje pripovetkas Preobrazaj.
Ona nije ni san, ni bajka, ni unutrasnji razvoj poremecenosti lika, ona se
neda objasniti ni psihosocioloski, ni ni duhovno ni dusevno ni metafizicki.
Jozefova teznja za redom ravna je strahu od haosa koji se produbljuje i
time sto junak kada se zaplete u sopstvene projekcije pocinje da svoje
osobine pripisuje drugim ljudima, bez obzira sta ucinio, kazao ili osecao
on prestaje biti on sam, postaje
dokazni materijal svog procesa,
otelotvorena krivica, koja dozivljacva svet kao sistematsski
razradjenu zaveru
. Likovima su oduzeti atributi pojedinacnih, zivih,
spontanih organizama, oni su preobraceni u opredmecena drustvenih
uloga, u funkciju socijalnog miljea.
U svom otporu prema realitickoj
tradiciji knjizevnosti, Kafka kao osnovni vid ispoljavanja ljudske
sudbine vidi grotesku koja je vec po definiciji izoblicena,
identifikovana sa besmislenim mehanizmom.
Roman evropskog realizma raskriljuje epsku sirinu sveta, dok se Proces
zbiva u okvirima sasvim reduciranog prostora hodnika, soba i sala. Cak i
reducirani glavni lik romana nema puno ime sto moze biti anticipacija
njegove sudbine.Glavni junak je u prvom susretu sa sudom superioran,
smrvice ga kao od sale-uverava samog sebe i to bi se moglo desiti da je
junak zamisljen kao neko ko vlada svojim posupcima, a ne kao neko ko je
rob svojih postupaka.Na izgled smotren i analitican duh zatvorenih ociju
se upusta u borbu sa nevidljivim neprijateljem. Moglo bi se cak reci da u
romanu
nema stvarnog sukoba
, odmeravanja snaga izmedju antagonista,
vec vise prepustanja izvesnim izazovima svesti ciji predmetni korelati
egzistiraju u prostoru.
. I Grubacic smatra da je junakova greska, mada ne
i krivica u tome sto proces koji se nadvija nad njegov mir i spokojstvo
dozivljava u juristickom smislu. Iako mu je naznaceno da nije rec o
procesu u pravom smislu on ga tretira kao pravni problem. Utoliko je
njegov poduhvat paradoksalan i neprimeren-njegova scest koja kojas je
vodjena potrebama delanja, pokusava da od juristicke misterije, koja to
nije, stvori adekvatno orudje slobode. On tezi da se determinizmom
zakona provuce kroz jedan drugi determinizam/determinizam sopstvene
psihe. Automatizam za koji je verovao da ga upravlja u pravcu slobode,
obuhvata ga i vuce sa sobom, energiju junak trosi na resavanje aporija,
protivrecnosti, na odrzavanje ravnoteze izmedju starih i novih
cinjenicnih podataka. On opaza slobodu uvek kao logicku nuznost,
zapostavljajuci slobodan cin koji mu izgleda pozeljan samo u trenucima
kada na njega ne moze da pretenduje. Odrzivost sopstvene istine koja je
izlozena stalnom procenjivanju i krizi odredjuje i njihov odnos prema
drugim ljudima i stvara poseban vid usamljenistva ovih junaka.
K sve do razgovora sa slikarom Tinorelijem pokusava da sledi tacno
formulisana pravila, i utvrdjene pozicije, ali sada je jasno da ni legalnim
putem ne moze postici kod suda. Ima autora koji smatraju da je njegova
krivcica potraga za utilitarnom istinom, a ne istinom u celini. Veoma je
bitan taj razgovor sa Titorelijem. To su dva pogleda na stvar, dve metode-
Titoreli govori o relativnosti istine, o tome da je samo njena relativna
strana dostupna coveku
, što ne znači da je ne treba p
rihvatiti kao
merodavnu, K nasuprot tome ono što mu nije pristpacno on negira, a
utilitarni pristup istini je periferan i segmentaran koji ne donosi
razresenje. I trgovac Blok je tu, kao primer da cista utilitarnost vodi u
propast. K-ov pristup
oličava njegov trud za revalorizacijom starog nacina
života, biti oslobođen-znači živeti na s
t
ari način, do trenutka hapšenja. To
po određenim tumačenjima znači da se ne bori za slobodu svoje ličnosti u
integralnom i stvaralačkom smislu, u smislu dovođenja u sumnju njegov
dotadašnji način života.
On cak i sam proces shvata prvo kao biznis transakciju (proces nikad nije
nista drugo do obican poslovni dil, razmislja Jozef K.) On je prosecan
gradjanin modernog drustva. On je bas zato kriv - jer to ne shvata.
Interesantan je i
Grubačićev pogled na svest Kafkinih junaka, a time i na
Jozefa K.
Naime on smatra da K nije sklon
sintetičkim spoznajnim
sudovima
, tj. da se u njegovoj svesti ne uspostavlja nikakva hijerarhija
među pojmovima, ili prosto potreba da se jedni događaji pretposta
ve
drugima. On svoje postojanje zasniva na VERNOSTI doživljaja i utisaka,
tako što im ništa niti dodaje niti oduzima. Uzima ih u njihovom sirovom,
izvornom obliku i impresiju pretpostavlja saznanju.
Recimo K usred svog
obraćanja visokom sudu skreće pogled na erotsku scenu kod vrata i ostaje
zaokupiran njom.
Takav Kafkin postupak plod je uticaja teorije Ernsta
Maha
, koji u svojoj teoriji saznanja iznosi zapravo da se celokupna realnost,
fizička i psihička sastoji isključivo od čulnih senzacija, pa je i sama ličnost
odn.naše ja-teško razmrsiv splet opažanja, osećanja i sećanja. Čulne
senza
cije su jedini elemenat spoznav
anja, te je na taj način on i doprineo
filozofskom konstr
u
isanju impresionističke kategorije nepostojanog ja.
Na
taj način, na površini njihove percepcije, odn.njihove moći racionalizacije
vidljiva je samo spljna, prostorno izražena i simbolizovana opredmećenost
njihove bespomoćnosti i nesnalažljivosti-zid, vrata, hodnici. To znači da
slike
nisu odraz empirijske svranosti
i da iskustvo nije psihološki
Osnovna i u suštini jednostavana Kafkina mis
ao jeste literarno oblikovanje
č
ovekovog samootudjenja, misao posredovana savremenom
knjizevnoscu, pre svega ekspresioniymom i vlastitim iskustvom
sagledana u problematici ljudskog postojanja. Gradjanski covek nije u
stanju da predmetni svet u kojem je sve, pa i sam jezik izraz posedovanja
i sredstvo koriscenja uklopi u jednostavni sklop svoje biti.
Proces ne izbegava vid pripovedanja preko isturenog pripoveda
č
a, kome
se poverava pripovedanje.
Č
itala
c saznaje više nego Jozef K.i pored toga
što u granicama jednog konteksta nemamo odvojena dva govorna
jedinstva-jedinstvo pripovedačevog iskaza
I
jedinstvo iskaza junaka. Obično
imamo postupak gde je junakova samosvest samo jedan element
stvarnosti,
kod Kafke naime čitava stvarnost koju prikazuje postaje element
junakove samosvesti.
To je bitna specifičnost u
Kafkinom tretiranju
glavnog lika
. Znači da mu nije toliko bitno šta njegov junak predstavlja u
svetu već pre svega šta za njegovog junaka predstavlja svet., a šta on za
samog sebe. Čulni svet kaže Kafka u jednom Razmišljanju nije ništa drugo
do zračenje ljudske svesti, šopenhaurovski rečeno predstava. Otuda
prikazivanje iz perspektive glavnog lika, iz perspektive subjekta, koji
postaje reprezentativan
I
može predstavljati druge subjekte postaje
umetnička dominanta Kafkinog romana.
Svet se u romanu konstituiše
kao fenomen svesti, i zbog toga se ne sme posmatrati kao od junaka
odvojen fenomen.
On u romanu postoji u onoj meri u kojoj postoji junak
sam.
Zato se junak u romanu nigde ne vidi očima drugih, opisan spolja. Drugi
likovi ponekad se pojavljuju kao refleksi njegovih projekcij
a.
Spoljačnji svet
je u isti mah
i projekcija unutrašnjeg sveta. Zato je i sam Zamak u
istoimenom romanu samo refleks želja
i sumnji zemljomera, koje nemaju
opipljivo sadržajno značenje.Ostali likovi su
su odrazi junakove
unutrašnjosti, K
nikada svoje stvarne protivnike izazvati na borbu osim u
snu. Autor ne daje ni šifrovana ni eksplicitna objašnjenja za ovakve zamke
svesti koja stalno udaljavaju cilj junakovih nasumičnih nastojanja umesto
da
mu ga približe, što nas vo
di zaključku da P
roces nije psihološki roman,
u njemu nema analize i psihološkog pristupa likovima.
Postoje podaci da je Kafka napadao deskriptivnu psihologiju I jednom
prilikom zapisao-
poslenji put psihologija
!
Kompozicijski gledano likovi u Procesu su bliži pojmu lica, nego
narativnom pojmu lika.i to iz dva razloga-
prvo zato što su apsolutno
funkcionalizovani,, lišeni odlika koje bi ih učinile
psihološki, antropološki
pa I biološki verodostojnim i prirodnim
, a drugo što
su na paradoxalan
način prolazne figure, koje suočavaju junaka sa otporima u vlastitoj svesti,
ol
ičavajući takoreći čulna otelotvorenja njegovih sopstvenih protivrečnosti.
