KAKO VIDIMO SRBIJU ZA 5 GODINA
Šta se to drastično promenilo u zemlji, koja se još Srbija zove, u poslednjih sto godina?
Ono što se nekada zvalo nacionalno dostojanstvo i državnička odgovornost izgleda da je odavno
nestalo. Da li su na tu poražavajuću činjenicu uticali ratovi, stradanja, besmislene političke borbe,
jednoumlje, kukavičluk i „slugeranjski“ mentalitet? Stradali su najbolji i ne sluteći da će iza njih
ostati stanje opšte smućenosti i nesposobnost da se napravi jasna razlika između dobra i zla,
pravde i nepravde, stida i bezstidnosti, spremnosti na požrtvovanje i bednog egocentrizma.
Izraženije osećanje za pravdu, i netrpeljivost prema nepravdi koja se kontinuirano nanosi
srpskom narodu, imaju danas mnogi intelektualci u svetu, više od onih koji bi trebalo da
predstavljaju našu državu. Još jedno pitanje koje se postavlja jeste, kako će Srbija izgledati u
narednih pet godina, i ima li šanse da se povrate stvari koje su nam oduzete.
Siromaštvo nije pojava koja je karakteristična za savremeno društvo, ali način njegovog
manifestovanja u savremenom društvu i način suočavanja sa ovom pojavom, problemom, pa
možemo reći, i procesom u savremenom društvu, sigurno imaju neke od svoje specifičnosti u
odnosu na njegove manifestacije u društvima u različitim vremenskim periodima. Pad životnog
standarda stanovništva i rast siromaštva u Srbiji rezultat je prevashodno velikog smanjenja
ekonomske aktivnosti. Bruto domaći proizvod (BDP) u 2000. godini, ukupno i per capita, bio je
manji od polovine njegovog nivoa ostvarenog krajem osamdesetih. Ovakav pad ekonomske
aktivnosti posledica je desetogodišnje opšte političke i ekonomske krize. Glavni neekonomski
faktori ove krize bili su dezintegracija prethodne Jugoslavije, rat u okruženju, međunarodna
izolacija zemlje i NATO bombardovanje. Glavni unutrašnji faktori krize potiču od zastoja u
procesu socijalne i ekonomske transformacije do kojih je došlo zbog oživljavanja
tradicionalističkih oblika društvene integracije i degradacije političke kulture nakon urušavanja
socijalizma. Sve ovo je dovelo do nedostatka političke volje da se sprovedu radikalne
institucionalne reforme, što je za posledicu imalo usporen razvoj tržišnih institucija i pravne
države. Nezaposleni su bili suočeni sa najvećim rizikom siromaštva, ali i sa najvećom dubinom i
oštrinom siromaštva u poređenju sa drugim učesnicima na tržištu rada. Udeo nezaposlenih lica u
domaćinstvu značajno smanjuje potrošnju i povećava rizik siromaštva. Osnovni cilj privrednih
reformi u Srbiji jeste stvaranje moderne izvozno orijentisane tržišne privrede koja se oslanja na
privatni sektor i koja je u stanju da ostvari dinamičan privredni rast i stvori brojna nova radna
mesta. U takvoj privredi, nove prilike za zapošljavanje i privredni rast biće rezultat povećane
unutrašnje i spoljne tražnje uz povećanu konkurentnost srpskih preduzeća i efikasno korišćenje
raspoloživih resursa. Za uspešno ispunjenje ovog cilja, potrebno je da privreda ima jasnu
vlasničku strukturu, snažan sistem korporacijskog upravljanja i bolji menadžment. U tom smislu
je od ogromne važnosti nastavak temeljnih reformi privrednog sistema i efikasan proces
privatizacije. Povećana domaća i inostrana tražnja je mehanizam kojim se povećava ekonomska
aktivnost i stvaraju nova radna mesta. Pored toga postojala je i skrivena nezaposlenost zbog toga
što se broj zaposlenih smanjivao sporije od dramatičnog pada ekonomske aktivnosti. Skrivena
nezaposlenost dostigla je nivo od oko trećine ukupne zaposlenosti. Ovakvo stanje na tržištu rada
imalo je za posledicu pad realnih zarada i kašnjenja u njihovoj isplati, što je generisalo
siromašenje najvećeg dela stanovništva. Sliku siromaštva dodatno opterećuje i oko 480.000
izbeglica i interno raseljenih lica. Smanjenje siromaštva u Srbiji zasniva se na postizanju
dovoljno visokog nivoa održivog privrednog rasta, uz napore da se nejednakost u raspodeli
nacionalnog dohotka ne pogoršava. Postizanje socijalne i ekonomske stabilnosti preduslov je za
dostizanje ovog cilja. U ovom kontekstu nastavak procesa demokratizacije i proces evropske
integracije, sa održavanjem dostignute makroekonomske stabilnosti, ključni su elementi za
povećanje ekonomske aktivnosti i zaposlenosti, porast zarada i smanjenje siromaštva. Srbija se
napokon osvrnula ka svom najvećem problemu, i ja kao građanin se nadam da će stopa
zapošljenosti narasti u narednim godinama. Iza toga se krije i ključ kako zadržati mlade, kako da
ostanu u našoj zemlji, podstaknuti ih za edukaciju.. U narednim godinama se očekuje i efikasnija
socijalna zaštita. Sa stanovišta finansijske podrške siromašnima u Srbiji, dva osnovna programa
socijalne zaštite su: socijalna pomoć (“materijalno obezbeđenje porodice”) i dečji dodaci.
Njihova svrha je obezbeđenje minimalnog dohotka ugroženim porodicama, a posebno
porodicama s decom. Socijalna pomoć zasnovana je na utvrđivanju ukupnog dohotka kojima
raspolažu pojedinac i porodica i dopunjavanje tog dohotka do zakonom utvrđene “linije
siromaštva”, a uz ispunjenje dopunskih kriterijuma (mala imovina, saradnja sa berzom rada).
Socijalna pomoć je relativno dobro targetirana na najsiromašnije građane. Analiza je pokazala da
je socijalna pomoć najbolje targetiran socijalni transfer u Srbiji i da je targetiranost viša nego u
nekim drugim zemljama u regionu. U strukturi korisnika socijalne pomoći dominiraju tri
kategorije: nezaposleni, nesposobni za rad i njihova deca. Ostale kategorije (zaposleni,
penzioneri, poljoprivrednici itd.) zastupljeni su sa zanemarljivim brojem među korisnicima
socijalne pomoći. Više od polovine korisnika nema završenu osnovnu školu. Po veličini porodice,
dominiraju jednočlane (oko jedne polovine), što je rezultat visoke pretpostavljene ekonomije
obima unutar domaćinstva. Dečji dodaci su najveći program podrške siromašnima, finansijski
veći za 3-4 puta od programa socijalne pomoći. Svrha je pomoć siromašnim porodicama sa
decom, odnosno ujednačavanje uslova za normalan razvoj dece. Regionalno posmatrano,
najmanje siromašne dece je u Beogradu i Vojvodini, najviše ih je u zapadnoj i jugoistočnoj Srbiji,
dok se centralna i istočna Srbija nalaze oko proseka. I u Srbiji su u nepovoljnijem položaju deca u
porodicama sa više dece. Siromašnima sa novorođenom decom od koristi je i roditeljski dodatak,
uveden kao posebna mera za podsticanje rađanja, iako predstavlja gotovo univerzalni transfer,
osim za najbogatiji sloj. Važan deo socijalne zaštite u Srbiji usmeren je na decu bez roditeljskog
staranja, stara lica koja ne mogu da se brinu o svojim potrebama i osobe sa invaliditetom.
Postojeći sistem pružanja zaštite ovim ugroženim grupama pretežno je orijentisan na
institucionalni (domski) smeštaj. Usluge u domenu socijalne zaštite, pored programa zaštite lica
koja ne mogu da se brinu o svojim potrebama, podrazumevaju i utvrđivanje prava na različite
vrste materijalnih naknada (materijalno obezbeđenje porodice, dodatak za pomoć i negu drugog
lica), kao i pružanje pomoći u sferi porodično-pravne zaštite. I pored postojanja socijalnih
programa namenjenih siromašnima, značajan broj siromašnih ne koristi ih ni onda kada na njih
ima pravo. Uzroci su razni: neobaveštenost o pravima, odbijanje državne pomoći iz psiholoških
razloga (stigma), nemanje stalne adrese boravka (posebno kod pojedinih grupa Roma i
beskućnika), neumešnost sa složenim administrativnim procedurama, geografska nedostupnost
(kod institucionalnih oblika zaštite), pomirenost sa siromaštvom i slično. Poseban problem
predstavlja siromaštvo izbeglica, koji ni nemaju pravo na osnovne socijalne novčane transfere.
Ovo se pitanje mora rešavati kroz celovitu državnu politiku prema izbeglicama, uključujući i
politiku odobravanja državljanstva. Strategija socijalne zaštite unutar celokupnog okvira
Strategije za smanjenje siromaštva ima za cilj obezbeđivanje minimalne socijalne sigurnosne
mreže za celu populaciju i, posebno, za pojedine ugrožene grupe. Programi socijalne zaštite
svakako ne mogu iskoreniti siromaštvo, ali mogu i moraju biti oslonac za najugroženije, za one
koji nisu u stanju da sebi obezbede elementarne uslove za život. Među ugroženim grupama
