Универзитет у Београду
Филозофски факултет
Семинарски рад
Кантово схватање простора и времена
Предмет: Увод у метафизику
Ментор: др Радмила Јовановић, доцент Студент: Огњен Чолић ФС 16/62
Београд, новембар/децембар 2016.
Садржај
1. Увод
……………………………………………………………………………………...…………1-3
2.
Трансцедентална естетика
………………………………………………......………3
1.
Одсек
. О простору………………………………………………………….......….3-6
2.
Одсек
. О времену…………………………………………………....................7-8
3. Закључак
...............................................................................................9
Литература
Лајбницове теорије. Кант, као и емпиристи, држи до тога да су чула
извор наших сазнања. Али простор и време логички раније постоје
пре било каквог доживљаја и као такви представљају услове сваког
могућег искуства. Кант овом одредбом негира став емпириста да
услов искуства настаје у самом искуству, показујући да су простор и
време субјективне форме чулне синтезе у свести, која омогућава да
свест уопште буде афицирана спољашњим реалитетом. Кант не
пориче да ствари познате из искуства јесу у простору и времену,
према томе он простору и времену придаје “емпиријски реалитет”, а
пошто су битни услови сваког опажања у субјекту и објашњавају
општи и нужни карактер математичких ставова, додаје им и
“транcцедентални идеалитет”. Постојање математике доказ је
априорности простора и времена. По Канту, сви судови математике су
априори синтетички судови, њена општа и нужна начела не заснивају
се из искуства, већ из априорности чула. Геометрија почива на синтези
простора, и гради се на субјективној априорној форми просторности, а
аритметика почива на синтези времена и гради се на априорној
форми временитости. Време је облик унутрашње чулности и предмети
самоопажања посматрају се као временски. Да би доказао да су
простор и време форме а приори
,
Кант нуди две врсте аргумената,
једну метафизичку, а другу трансцеденталну. Ове аргументе излаже, у
већ споменутој,
Критици,
у првом делу
трансцеденталне теорије о
елементима
и њих ћу навести када реч буде о транcцеденталној
естетици. „Ми ћемо дакле у транcцеденталној естетици прво да
изолујемо
чулност на тај начин што ћемо издвојити све што при том
замишља разум помоћу својих појмова, те да осим емпиричког
опажаја не преостане ништа друго. На другом месту, ми ћемо од тога
да одвојимо и све оно што припада осећају, те да не преостане ништа
осим чистог опажаја и просте форме појава, једино што чулност може
дати а приори. При овом истраживању показаће се да као принципа
