ПОРЕКЛО
Карађорђеви преци су у Шумадију доспели за време Друге велике сеобе срба под
предводништвом патријарха Арсенија IV Јовановића, која је била последица аустријско-
турског рата (1737. - 1739.). Карађорђев деда Јован је са породицом, према неким
изворима, прекасно кренуо у сеобу, па није на време измакао турским одредима који су се
ту нашли, те није стигао да са остатком српског народа пређе Саву и Дунав и тако избегне
у Аустрију. Део историчара сматра да је разлог што је Јован напустио херцеговачко-
црногорска брда и преселио се у Шумадију, која је била под истом (турском) влашћу као и
његово раније место боравка, то што је раја боље живела у пограничним условима, као и
неке природне непогоде као што је земљотрес.
У Вишевац (Смедеревска Јасеница), родно место Карађорђа, Јован се доселио са синовима
Мирком и Петром (Карађорђев отац). Петар се оженио Марицом, ћерком Петра
Живковића из Маслошева. Утврђено је да је Карађорђе рођен на Св. Георгија (Ђуриц)
3./14. новембра, док година рођења варира од 1749. до 1770. Дуго се као година рођења
узимала 1752./3. година, али се то спори са фрајским списком у коме стоји да је Грегорије
Петровић рођен 1768. године, као и тадашњим руским и немачким часописима који као
годину рођења наводе 1770. годину. Остале године рођења које се наводе у изворима
добијене су најчешће из процене самих савременика који су старост Карађорђа
процењивали при директном сусрету и ове године драстично варирају. Оволика разлика у
процени јавља се услед његове појаве, односно спољашњег изгледа, која је врло често
изазивала субјективност код његових савременика. Такође, забележено је да то што је
„овранио“ (офарбао у црно) косу и бркове 1817. није утицало на варијације при
одређивању његових године, јер су све процене извршене давно пре тога. Оволики опсег се
објашња тиме да је на одмеравање његове старости битан утисак остављало његово
расположење, које је веома варирало - од дубоке депресије до душевног спокојства, од
патње до радости.
То што је Карађорђе рођен на тако великог светитеља као да је наговештавало мученички
живот ослободиоца српског народа и такође је у многоме утицало да у народу настане
много легенди о тренутку његовог рођења (настајање легенди је највише истакнуто након
његове смрти). Запажене су легенде о томе како се необична светлост појавила на небу
када се он родио, као и да је имао крилца под пазухом. Међутим, веома су занимљиве две
легенде са мотивима из турске културе које указују на и даље јак и присутан утицај
Османлија на Србе. Једна јесте то да је његова мајка угледала месец на његовим грудима.
Друга, коју су забележили готово сви мемоаристи, јесте да је Турчин, сеоски спахија,
ноћивао код њих кући, те се затекао и при Карађорђевом рођењу и у тај мах рекао њоговој
мајци Марици: „Вала, млада, тај твој син биће велики јунак и велики човек“. иако ова
легенда не звучи превише нереално, у то време је постојала јако мала вероватноћа да један
Турчин коначи код било ког Србина, а камоли толико сиромашног какав је био Карађорђев
отац.
ноћи. Турци су организовали потеру за њима, у којој је учествовало доста Срба који су
заклањали траг збегу.
ОЧЕУБИСТВО/ОЧУХОУБИСТВО
Колико има забуна и полемике око тога када је Карађорђе рођен, толико их се јавља и по
питању његовог оца/очуха. Чак није сигурно ни да ли је Петар име или надимак (у неким
изворима се као крштено име наводи Петроније). Забуна око тога да ли му је Петар отац
или очух настала је због покушаја Карађорђевих савременика, у чијим је очима Карађорђе
био јунак, да оправдају очеубиство. Тренутак очеубиства један је од три најболнија
тренутка у Карађорђевом животу (поред очеубиства (1786./6.) то су братоубиство (1806.) и
бекство из Србије (1813.).
Овај догађај одиграо се уврх Стојаника, током бега Карађорђевог у Аустију са породицом.
Петар је био већ у годинама и док се пробијао шумским стазама (кроз које их је предводио
Ђорђе), запао је у дилему нимало необичну за тадашњег Србина. Одговорност за
породицу, с једне, и неизвесност, с друге стране, чинили су да, кад су бегунци застали да
се за тренутак одморе, Петров унутрашњи немир, који је он дотад вешто скривао, досегне
врхунац. Отада предлаже не само да се збег врати, него и то да ће их одати Турцима ако то
не ураде. У први мах сви су били забезекнути његовом одлуком да се врати и да их ода,
самим тим што би то аутоматски значило да ће и њега као и све остале у збегу Турци
побити. Марица и Ђорђе су покушавали да га одговоре од те намере, али није им успело.
Затим је Марица, коју нису џабе звали катана, показала прсебност и одважност и рекла
Ђорђу да спаси остатак групе тако што ће убити оца. Када им је Петар окренуо леђа и
почео да пешачи назад у завичај Ђорђе му је пуцао у леђа из пушке (тоске), а затим га је
неки други младић из групе докрајчио. Петар је сахрањен у оближњој Црвеној јарузи без
свештеника и опела.
Овим чином Карађорђе је први пут показао да је добар и одлучан вођа који ставља свој
народ испред свега, па и сопственог оца. Неки чак сматрају да је жртвовао свог оца за
своју домовину. Осим овога, он је направио и црту између две генерације са два различита
менталитета. Очева (Петрова) генерација навикнута на ропство и послушност Турцима
која је још увек носила бреме слуге на својим грудима није имала јасну свест о томе како
је битно оформити слободну државу у којој ће живети Срби. Карађорђева генерација јесте
управо прва генерација која је на своје бреме узела ослобођење Срба од Турака, пуна бунта
и хајдучства у срцу. Карађорђе није пуцао само његовом оцу у леђа, већ је овим чином
запуцао на страх и колебљивост. Аустријска агитација, врло активна, која је Ђорђу била
добро позната уочи избијања последњег аустријско-турског рата, утицала је на немирног
младића да остане постојан у спровођењу одлуке о бекству. Убиство је извршено без
предумишљаја, из виших циљева, а не из ниских побуда. Ово оправдава овај чин у очима
јавности, али су неки историчали и савременици више пута неуспешно покушавали да
заташкају овај чин, што је имало супротан ефекат и само је још више срамотило Ђорђа.
Тако се у изворима јавља више варијанти овог догађаја: од тога да није убио оца већ очуха,
па да није он лично убио већ да је нареди младићу из групе да то уради уместо њега, док
нека црногорска предања („Почетак буне на дахије“) пишу да је отац штитио Турчина
коме је Карађорђе хтео да се освети (ово је врло мало релевантно с обзиром да је у питању
народно предање). Осим овога, разлог што се Карађорђе релативно лако усудио на овај
чин леже и у томе што се живот тада другачије вредновао- чести ратови, заразне болести,
турска насиља, учинили су човечји живот мање вредним. Такође у то доба постојао је
обичај да се старија лица лишавају живота како би се решио проблем глади или скратиле
самртне муке, што је такође могло утицати да из перспективе Карађорђа као тадашњег
човека овај чин не изгледа толико страшно. При повратку у Србију, Ђорђе одлази
манастиру Благовештења, у ком је старешина био архимандрит Глигорије Радојичић, и
тражи опроштај. На Благовести 1796. године, приликом традиционалног окупљања народа
на манастирској слави, објављен је његов опроштај. Ђорђе је народ частио ракијом, хлебом
и вином, док је пет дуката поклонио архимандриту за труд, а манастиру је поклонио вола.
Сви присутни су изговарали: „Бог да му опрости што је оца у нужд изаповедио убити“.
Један од очевидаца је детаљно описао цео догађај, те можемо закључити да је вероватно
најпоузданија верзија убиство оца, а не очуха. извори су забележили да чак и много година
после овога Карађорђе нерадо разговара о овом чину.
“Онај који се показао неумољив према својима, живео је у уверењу да такав може бити и
према другима.” – ово схватање је имало врло битан и изражен утицај на Карађорђа током
читавог устанка. Несумљиво је то да би цела револуција имала другачији ток да није било
овог кључног догађаја који је у многоме дефинисао Карађорђев карактер - карактер
одлучне и трагично одважне особе, спремне на ризик и непоколебљиве у намери да
оствари циљ.
При доласку у Аустрију, Карађорђе је приступио Аустријској војсци.
КАРАЂОРЂЕ У АУСТРИЈСКОЈ ВОЈСЦИ
Карађорђе је 1787. ступио у аустријску војну службу као обичан војник и бива послат у
италију под пуковником Вулетом Михајљевићем да ратују против Талијана. Били су
заузели неколико Талијанских места.
Из овог периода постоји једна анегдота. Талијани су их сматрали за непријатеље и нису им
давали ништа за јело. Они су по селима прво тражили лепо, па су им претили, па када ни
то није помогло, узимали су им децу и говорили да ће морати њих да поједу ако им не дају
ништа друго за јело.
У овом периоду Аустрија и Русија су биле у савезу. Турци су Русији објавили рат, па је
Аустрија објавила рат Турској и због тога је морала да склопи мир са Талијанима и сву
ВРЕМЕ ПРИМИРЈА 1790. - 1791.
Године 1790. Пруска, у савезу са Турском, напада Аустрију. У том период је такође
преминуо аустријски цар Јошиф II и на његово место је дошао цар Леополд II, који је у
тешким околностима био приморан да склопи мир са Турском и да јој врати све освојене
територије.
Примирје је било потписано 1790. у Ђурђеву, а мир је био потписан 1. августа 1791. у
Свиштову.
Свиштовски мир својим првим чланом даје општу амнестију за становнике Босне, Србије,
Влашке, Молдавије и Црне Горе, који су у рату ма шта чинили против Турака. Све
ослобођене области су се вратиле под турску власт, и српски добровољачки одред (кор) се
расформирао.
Срби су тражили аутономију али нису ни приближно добили оно што су очекивали.
За време вођења преговора за мир Карађорђе је био у Србији. Није хтео, као многи
официри, да оде у Срем. Одвојио се од капетана Радича Петровића и са својом четом био у
Београдском пашалуку. Немци су му нудили да пређе у Аустрију, уз то и царску плату.
(Већ је био одлучио да оде али је у једној свађи убио механџију Немца, па је мислио да се
због тога неће моћи настанити у Аустрији.) Међутим, он се вратио у Тополу, где је опет
прикупио своју дружину хајдука.
Након потписивања мира и повратка под турску власт, Карађорђе је довео своју породицу
из Срема у Тополу, где је изградио кућу и почео да ради земљу, као што су и други сељаци
радили.
Срби су се покорили својој судбини, али су се уверили да не смеју веровати Немцима.
идеја о независној Србији није се угасила.
Султан Селим III, који је дошао на престо 1791. год, трудио се, искрено, да турску управу
и цео систем ослободи заосталости и дигне на европски ниво.
Међу првим мерама у Селимовим реформама била је забрана јаничарима да живе у
Србији, односно у Београдском Пашалуку. Тада су јаничари престали да се одазивају на
војску и одрекли су се послушности султану. Представљали су непријатељe и Србије и
Турске.
КАРАЂОРЂЕ ПОСЛЕ КОЧИНЕ КРАЈНЕ
После рата, Карађорђе се вратио у Тополу где је имао кућу и земљу. Чувао је стоку и бавио
се трговином. Увек је био наоружан јер је знао да је, као и сви који су учествовали у рату,
