СЕМИНАРСКИ РАД
Тема: КАРЛ МАРКС ЕКОНОМСКЕ ТЕОРИЈЕ
4
1. КАРЛ МАРКС
Карл Маркс (1818.-1883.) је најутицајнији и најконтраверзнији политички економиста
и филозоф 19. века, а политичке и идеолошке последице увелико су искривиле поглед
на особу и дело Карла Маркса. Последица је предрасуде да се Маркс бави комунизмом
(с обзиром да никада није дао детаљан опис бескласног друштва, осим 10 тачака у
Комунистичком манифесту). Напротив, његово главно дело "Капитал" бави се
економском проблематиком индустријског капитализма, где он анализира производњу
и акумулацију. Проучавао је законитости кретања у друштву кроз дијалектички и
историјски материјализам, те је утврдио да до промене историјски друштвено
економске структуре долази када производне снаге дођу у непомирљив сукоб са
власничким односима. Маркс дели друштво на двије класе: пролетаријат који поседује
само сопствену радну снагу као робу коју може продати и буржоазију која поседује
средства за производњу. Буржоазија купује радну снагу и контролише производне
процесе.
Слика 1. Карл Маркс
Извор:
http://sloven.org.rs/srb/wp-content/uploads/2015/04/Karl-Marks.jpg
, (27.02.2017.)
5
2. МАРКСОВА ТЕОРИЈА ДРУШТВА
Марксове су “снаге производње”, развијене у модерно доба поделом рада,
битно динамичке. Чине их земља, рад, капитал и технологија, а све се то стално
мења квантитативно и/или квалитатитивно као резултат промена становништва,
открића иновација, образовања итд. Током производње свога друштвеног живота,
људи улазе у одређене нужне односе, независне од њихове воље - односе
производње; који одговарају одређеном степену развитка њихових материјалних
производних снага. Та су “правила капиталистичке игре” битно статичка, и састоје
се од две врсте односа: имовинских односа и људских односа. Имовински односи
постоје између људи и ствари; људски односи постоје између људи. Целокупност је
тих односа, према Марксу, оно што формира економску структуру друштва и на
чему се диже правна и политичка надоградња, која одговара облицима одређене
друштвене свести. Сваки аспект друштвено-економске структуре дугује своје
порекло односима производње, напросто због тога што институције постоје како би
присилиле људе да се покоре односима производње.
1
Дакле, управо се у раду човек потврђује као човек; рад се приказује као
његова бит која га раздваја од осталих бића. Међутим човек, а под тиме се
подразумева читаво људско друштво, се распада на низ односа између различитих
индивидуа. Тиме се и процес рада заправо распада на два дела: измену материја
између читавог друштва и природе, те измену материја између саставних елемената
друштва. Тако смо дошли до врло важног појма, којега је у овоме облику о којему
говоримо, први увео Маркс, макар га није нигде експлицитно дефинисао. Ради се о
појму производних снага – укупности субјективних и објективних (дакле како
техничких и научних, тако и нпр. психичких) могућности у друштву даних за
обављање процеса производње. У оквиру заданих производних снага, а тај оквир је
одређен у првом реду знанственим, технолошким и уопште цивилизацијским
развојем човечанства, уређује се дистрибуција материја између саставних елемената
друштва. Тако смо дошли до два основна саставна елемента економске разине
друштвене стварности, од којих први одређује конкретна квантитативна и
1
Ekelund, R. B. Jr., Hebert, J. F. (1997.).: Ибидем ,str. 264.
