УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ГЕОГРАФСКИ ФАКУЛТЕТ
Картирање и визуелизација рељефа и
примена у настави географије
Семинарски рад
Професор:
Студент:
проф. др Драгица Живковић
Његош Тубић 225/13
Београд, 2021.
2
2. Методи представљања рељефа
На првим географским картама рељеф је био приказиван у виду хумки или
сличних знакова, самостално или поређаних у низове. Од античких времена па кроз
читав средњи век рељеф је приказиван у виду разних скица, цртежа и сл. Било је важно
да се на карти прикаже положај појединих планинских венаца и долина између њих. Ни
на једној од тих карата нису изражене морфолошке нити квантитативне карактеристике
рељефа. Новији методи који су то омогућили јавили су се крајем XVII века. Од тада
креће развој нових метода, њихово усавршавање и комбиновање, све са циљем да се
што верније прикаже рељеф Земљине површине. Методи представљања рељефа могу се
поделити у четири групе и то на:
o
Геометријски методи:
Метод кота
Метод изохипси (хоризонтала)
o
Перспективни метод
o
Пластични методи:
Метод шрафа
Метод сенчења
Хипсометријски метод (метод слојева)
Швајцарски метод
Метод тачака
o
Комбиновани методи
Сваки од поменутих метода има своје предности и своје недостатке. Ни један
метод сам не може приказати све важне карактеристике рељефа. Неки методи, попут
метода шрафа, сенчења и тачака изражавају вредности углова нагиба катрираног
рељефа, али зато очитавање надморских висина није могуће. Са друге стране методи
котирања и изохипси омогућавају лако читање надморских висина, изохипсе својим
обликом и пружањем могу указати и на рашчлањеност, али се њиховом самосталном
употребом не постиже ефекат пластичности рељефа. Најбољи резултати постижу се
комбиновањем различитих метода. У том случају мора се водити рачуна приликом
избора метода за комбиновање да не би дошло до преоптерећења карте. „Пластични и
геометријски методи при комбиновању се допуњују. Њихово комбиновање је
3
комплексан посао, јер једни омогућују одређивање висина, други нагиб линија, а трећи
макроскопски распоред.“ (Љешевић, М., Живковић, Д., 2001)
Један од метода представљања рељефа који се највише примењује је метод
изохипси и он је уједно најтачнији. Главна карактеристика изохипси је та што све тачке
на једној изохипси имају исту надморску висину па се лако може одредити апсолутна
висина било које тачке на карти. Оне указују на правце нагиба рељефа, а на основу
познате еквидистанције и интервала могуће је одредити угао нагиба. Помоћу изохипси
могу се представити поједини облици рељефа. Узвишења и удубљења приказују се
затвореним хоризонталама, с тим што код удубљења се у средини уцртава знак (-). Косе
и гребени се представљају хоризонталама издуженим по пpавцу њиховог пружања (дуж
вододелнице). „Удолине и речне долине се представљају изохипсама које су савијене
по линији талвега или тока реке, а код језера у правцу обале језера.“ (Љешевић, М.,
Живковић, Д., 2001) Они облици рељефа који се не могу представити хоризонталама
(стеновити одсеци, нагиби већи од 45º и сл.) представљају се условним знаковима.
Недостатак овог метода је тај што се њиме не постиже пластичност, а и поједини
облици рељефа се не могу представити уз помоћ изохипси. Због тога се прибегава
комбиновању са методом сенки и коришћењу условних знакова. Овај метод у
комбинацији са котама највећу примену има у изради крупноразмерних топографскх
карата.
Из групе пластичних метода највећу примену има хипсометријски метод.
„Основни циљ представљања рељефа хипсометријским методом јесте истицање
дубинских и висинских односа, површински распоред и просторни приказ облика
рељефа.“ (Љешевић, M., Живковић, Д., 2001) Помоћу овог метода могуће је на картама
одредити апсолутне и релативне висине како слојева тако и конкретних тачки унутар
одређеног слоја пошто граничне линије између слојева представљају изохипсе.
Хипсометријска скала састоји се из два дела и то: скале за приказ рељефа дна морских
и језерских басена и скале за приказ рељефа копна. На картама се користе разне
дубинско – висинске скале, а најзаступљенија је полихроматска. За представљање
рељефа копна најпогоднија је двобојна скала (низије су представљене зеленом, а виши
терени тоновима смеђе боје). Поред ове у употреби је тробојна скала где се између
зелене и смеђе умећу нијансе жуте боје. Дубинска скала примењује се у плавој боји.
Применом овог метода израђују се ситноразмерне школске и зидне карте. Због
ефикаснијег представљања облика рељефа комбинује се са методима изохипси и
сенчења. Хоризонтале у овом случају представљају граничне линије између слојева на
