КИНЕЗИТЕРАПИЈА – ОДГОВОРИ

1. Корективна гиманастика у функцији превенције и корекције

Резултати систематских лекарских прегледа указују на перманентоно опадање физичких и функционалних
способности. Све већи број школске деце је са нарушеним статусом локомоторног апарата и то углавном у
пределу кичменог стуба и стопала.
Поред лекара различите специјалности потребно је укључити и наставнике физичке културе у превенцији и
корекцији нарушеног  статуса  локомоторног  апарата. Да  би наставник физичке  културе  могао успешно да
спроводи   превентивно-корективни   програм,   неопоходно   је   да   овлада   најширом   техником   откривања
постуралних поремећаја у најранијој фази, јер рано откривање пружа могућност успешне корекције. Стога,
наставник треба активно да учествује при систематским лекарским прегледима на почетку школске године.
Пошто наставник долази у контакт са ученицима који се налазе у спортској одећи, пружа му се прилика и
могућност да региструје и утвди евентуална одступања од нормалног става и да такве ученике посебно третира
или да их упути у специјализовану здравствену интитуцију.
Применом корективне гимнастике остварује се повољан утицај на потпорне структуре локомоторног апарата.
Тонизирањем целокупне мускулатуре, а нарочито постуралне, остварује се значајно превентивно деловање и
спречава настанак телесних деформитета.
Корективна гимнастика се може примењивати као основна, самостална метода за спречавање лошег држања и
за корекцију низа лакших функционалних телесних деформитета. Она своју примену налази и код пaцијената
са   тежим   степеном   телесних   деформитета   код   којих   се   у   циљу   корекције   користе   и   друга   помагала,   а
корективна гимнастика служи као помоћна метода. Континуирана, систематкс и умерена телесна активност
побољшава   функционалне   способности   органа   за   кретање,   органа   за   преношење   кисеоника   и   енергетског
потенцијала за исхрану ткива.

2. Биомеханичке основе корективне гимнастике

Биомеханика је наука која проучава утицај механичких фактора на организам човека. Познавање биомеханике
има изузетан значај за наставнике физичке културе како би разумели однос иземђу облика и функције скелета.
На основу тих знања користи сва средства и методе које му стоје на располагању ради остварења циљева и
задатака   корективне   гимнастике.   Познавање   биомеханике   помаже   наставнику   да   боље   разуме   утицаје
одређених механичких фактора значајних за настанак телесних деформитета. Она помаже бољем разумевању
функционалних   поремећаја,   могу   се   и   научно   потврдити   ефекти   примењених   корективних   вежби   у   циљу
отклањања негативних механичких утицаја на локомоторни апарат.
Организам човека, посебно детета  је  изложен перманентним утицајима  механичких фактора  који могу да
доведо до промена коштаног ткива. Посебан допринос проучавању нормалне и патолошке промене кости дао
је Волф. Он је утврдо да се облик и унутрашња грађа кости мењају под утицајем нефизиолошког оптерећења.
Промене које се при томе дешавају познате су као Волфов закон трансформације кости који говори да појачан
притисак   доводи   до   њене   хипертрофије,   а   смањени   притисак   до   разградње   кости.   Посебан   допринос
проучавању функционалне грађе и њену повезаност са локомоторним апаратом дао је W. Roux. Он сматра да
су   сви   органи   грађени   тако   да   могу   постићи   максимум   функције   са   минимумом   материјала.   Упоредо   са
променом облика кости, ствара се могућност прилагођавања за нову функцију и обрнуто, промењена функција
доводи до промене облика и структуре кости. Ово прилагођавање кости на новонастало стање и „обавеза“ за
извршавањем   функција   Roux   је   назвао   „функционално   прилагођавање“.   У   процесу   функционалног
прилагођавања битна су два фактора: активна хипертрофија и инактивитетна атрофија.
Ради   оптималног   прилагођавања   неопходни   су   одређени   функционални   надражаји.   Утицај   механичких
функционалних   надражаја   у   физиолошким   границама   делују   стимулативно,   док   прејаки   делују   штетно.
Притисак на кост и покрет у зглобовима делују као повољан надражај на правилан раст. Правилан раст се
остварује ако се покрети правилно изводе и ако се притисак на кост креће у физиолошким границама.
Неправилно распоређени притисак на површине костију доводи до деформација, односно делови костију који
су изложени већем притиску, према Делпечовом закону, спорије расту, док се друге растерећени површине
развијају нормално. Деловање овог закона се најбоље уочава код деформитета кичменог стуба, а посебно код
сколиозе.

3. Утицај сила на човеков организам

Унутрашња и спољашња грађа кости између осталог зависи од смера силе која на њих делује. Паувелс је
вршио разна биомеханичка испитивања како би дошао до закона о општем функционалном прилагођавању.
Основни принцип функционалног прилагођавања, Паувелс своди на избегавање силе напрезања која на кост

делује. Ако сила делује на кост у правцу савијања, да би одолела том притиску, кост треба да буде јака и
масивна што би знатно утицало на повећање њене тежине, односно требало би знатно више материјала за њену
изградњу. Да се то не би десило код кости је заступљен принцип „лакрадње“.
Организам човека и његове функције су стално иложени утицају силе гравитације. За успостављање статичко-
динамичких   односа   у   смислу   равнотеже   сила,   мускулатура   својом   силом   превладава   силу   гравитације   и
омогућава човеку усправан став и ход. Супротно, уколико би превладала сила гравитације, као што је то случај
код   неких   патолошких   стања   (парализа),   долази   до   непокретности   и   мировања.   У   механичком   смислу,
деловање   мишића   је   супротно   дејству   силе   гравитације.   Дејство   мишића   преко   кости   омогућава   човеку
успостављање равнотеже, одржавање усправног става и читав низ других моторичких активности. У односу на
силу гравитације, активна снага мишића има улогу супротног терета.

4. Полуге равнотеже

Тачка   ослонца   постављена   је   између   нападних   тачака   земљине   теже,   силе   гравитације   и   мишићне   силе.
Примери за ову врсту полуга виде се у зглобовима кичменог стуба, у горњем зглобу главе и у зглобу кука, у
којима мишићна сила, конкретно мишићи леђа и велики седални мишић, снагом своје контракције спречавају
дејство земљине теже и падање трупа и главе напред. Главни ослонац представља потиљачни зглоб, односно
зглоб атласа, нападну тачку тежиште главе, а нападну тачку силе припоји мишића на потиљачној кости. То
значи   да   се   у   механичком   смислу   пасивни   део   човековог   локомоторног   апарата,   тј.   кости   понашају   као
једнокраке и двокраке полуге које се покрећу око фиксне тачке ослонца (зглобови). Силе које делују на полугу
(кост) делују на одређеном растојању од тачке ослонца (центра зглоба). То одстојање од тачке ослонца назива
се краком силе. Како силе дејствују на полуге по закону дејства паралелних сила, тако се и равнотежа може
постићи само у случају да збир обртних момената сила, које делују на једној полузи, буде једнака нули.
Двокраке полуге или полуге статике су када две силе делују у истом смеру, а свака на супротној страни од
тачке ослонца.

5. Полуге снаге

Код полуге снаге, нападна тачка теже налази се између тачке ослонца и нападне тачке мишићне силе. Крак
терета је мањи од крака силе. Ова врста једнокраке полуге силе је ретка и види се једино на стопалу када се
човек   подиже   на   прсте,   где   у   горњем   скочном   зглобу   снага,   углавном   троглавог   мишића   листа,   односно
његовог једног дела, листоликог мишића, подиже тежину тела при ослањању на прсте, у центру зглобова
костију ножја и доножја.
Једнокраке полуге су оне где обе силе дејствују на истој страни од тачке ослонца, а у супротном смеру. Сила
која делује на краћем одстојању од центра обртања јесте, по правилу, већа од оне која делује на дужем краку,
при чему сила гравитације дејствује увек вертикално доле, а силе мишића макар једном својом компонентом
вертикално нагоре. Уколико на краћем одстојању (краку) дејствује сила мишића, говори се о полузи брзние, а
уколико на краћем краку делује сила теже, говори се полузи силе.

6. Полуге брзине

У полугама брзине које су најраспрострањеније у људском телу, нападна тачка мишићне силе налази се између
тачке ослонца и нападне тачке земљине теже или отпора. Крак силе је мањи од крака терета. Ова врста полуга
на рачун снаге добија у величини амплитуде покрета, у брзини, која је утолико већа уколико је нападна тачка
мишићне силе ближа обртној тачки зглоба. Обрнуто, она губи у амплитуди покрета, у брзини, а добија у снази
уколико се нападна тачка отпора помакне ближе обртној тачки зглоба (ослонцу). Полугу брзине у саставу
локомоторног апарата најчешће имају екстремитети. У горњим екстремитетима пример такве полуге пружа
подлактица. Ослонац чини лакатни зглоб, мишићи прегибачи подлакта, првенствено двоглави мишић који
представља силу, а отпор представља тежина подлактице и шаке, са нападном тачком у заједничком тежишту
подлактице  и шаке. У доњим екстремитетима други пример такве  полуге  пружа потколеница. Силу теже
представља тежина потколенице и стопала, чија је нападна тачка заједничко тежиште потколенице и стопала.
Крак силе теже представља најкраће растојање од центра обртања (центра ослонца у зглобу колена) до нападне
линије силе теже. Силу мишића представља сила мишића прегибача у зглобу колена, а њену нападну тачку
центар периферног припоја тих мишића који се налази на задњој страни горњег окрајка потколенице.

7. Хипертрофија и хипотрофија
Хипертрофија

кости настаје при већем оптерећењу када долази до задебљања и повећања коштаног ткива.

Двоосовински зглобови

– Називају се јајасти (елипсоидни, односно седласти јер су зглобне површине јајастог

облика, једна је испупчена, а друга издубљена. У њима поред прегибања и опружања, врше покрети одвођења,
привођеља и покретеи кружног кретања.

Троосовински зглобови

– Због округлог облика коштаних окрајака, при чему је једна зглобна површина облика

полулопте, а друга одговарајуће лоптасто издубљена, троосовински зглоб носи назив и лоптасти зглоб. То је
најпокретљивији зглоб у којем се одвијају покрети у свим правцима.

14. Које су врсте покрета у зглобовима?

Врсте покрета у зглобовима су:
-

прегибање (флексија),

опружање (екстензија),

привођење (адукција),

одвођење (абдукција),

кружење (циркумдукција),

увртање (пронација),

извртање (супинација),

окретање унутра (унутрашња ротација),

окретање упоље (спољна ротација),

опозиција (примицање палца малом прсту) и

репозиција (одмицање палца од малог прста).

15. Које су основне карактеристике зглобова и објасни их.

Основне карактеристике зглобова су

чврстина и покретљивост

Чврстина зглоба

се постиже преко пасивних

и активних зглобних стабилизатора. У пасивне стабилизаторе спадају зглобна чаура и зглобне везе, а у активне
– мишићи.

Покретљивост

зависи од анатомске конструкције зглоба и дужине активних и пасивних

стабилизатора. Што су дужи стабилизатори, покретљивост је већа, има велики практични значај. Извођење
активних и пасивних покрета у циљу повећања амплитуде покрета доводи до истезања зглобне чауре, њеног
лабављења   и   проширења   зглобних   површина.   Зглоб   се   постепено   адаптира   новој   функцији   и   собе   које
систематски изводе вежбе истезања могу да изводе покрете енормних амплитуда (гимнастичари, балерине).
Сви покретни зглобови имају могућност извршавања већих или мањих амплитуда, тако да можемо говорити о
тзв.   функционалној   и   резервној   покретљивости.   Функционална   покретљивост   је   она   која   се   одвија   у
свакодневном животу, при свакодневним уобичајеним активностима. То су најчешће мале амплитуде довољне
за обављање дневних и професионалних активности. Резервна покретљивост указује на могућност да човек
може да изведе и покрет велике амплитуде. То су ситуације у којима долази до изненадног дејства неке силе
(гурање, клизање, ударац), па да би човек спречио нежељени пад и избегао последице, често изводи покрете
велике амплитуде.

16. Како се деле мишићи према хистолошкој грађи?

Мишићи су основни извршиоци моторних функција. Према хистолошкој грађи деле се на:
-

глатке,

попречно-пругасте (скелетне) и

срчани мишић.

17. Како се деле мишићи према способности мишићне контракције?

Мишићи се према способности мишићне контракције деле на:

мишиће покрета и тоничне мишиће. Мишићи

покрета

су састављени од белих мишићних влакана, богатих цитоплазном и способни су за брзе контракције и

деконтракције, веома брзо реагују, али се при раду релативно брзо замарају. Ови мишићи омогућавају брзо
извођење покрета са великим амплитудама. Они су танки и дуге и налазе се на екстремитетима.

Тонични

мишићи

су састављени од црвених мишићних влакана, богати су цитоплазмом, одликују се спорим

реакцијама. Контракције и деконтракције су споре, али зато могу дуго без замора да врше рад.

18. Које су врсте мишићних контракција и објасни их.

Према „понашању“ мишићних припоја за време контракције мишића разликују се: