Visoka poljoprivredno/prehrambena
š
kola strukovnih studija u
Prokuplju
SEMINARSKI RAD
iz predmeta
Opšta i neorganska hemija
Tema:
Kiseonik
PROFESOR:
STUDENT:
dr Ljubiša Jovanović
Nemanja Živković PT 811/18
-
Prokuplje,
januar 2019
.godine-
4
Istorija kiseonika
Švedsko-nemački hemičar Karl Vilhelm Šile 1774. i engleski hemičar Džozef Pristli
1771, nezavisno jedan od drugog, otkrili su i izolovali kiseonik u sklopu proučavanja procesa
sagorevanja. Od kamenog doba do srednjeg veka, vatra je za ljude bila vrlo značajna, kao dar
neba. Preko pojave vatre nastala su različita verovanja počev od prirodnjačkih antičkih filozofa
do alhemičara. Vatra je bila jedan od osnovih sastojaka u učenju o četiri osnovna elementa. U 17.
veku nastalo je verovanje o postojanju jednog lakog tajanstvenog sastojka ili supstance. Taj
sastojak pod imenom flogiston je navodno izlazio iz gorućeg materijala, tako da se toplota
smatrala materijom. Švedsko-nemački apotekar Karl Vilhelm Šile izveo je eksperimente tako što
je zagrevao mangan dioksid ili kalijum permanganat sa koncentrisanom sumpornom kiselinom
(vitriolom) čime je dobio bezbojni gas. Ovaj gas je podržavao sagorevanje te ga je Šile nazvao
goreći vazduh ili po poreklu vitriolni vazduh. Otkrio je i pojavu da se obični vazduh sastoji iz tog
kiseonika i „pokvarenog“ vazduha. Potpuno nezavisno od njega, engleski hemičar Džozef Pristli
je dve godine kasnije zagrevanjem živa oksida takođe dobio kiseonik. Britanac je svoja
zapažanja objavio 1774. godine, dok je Šile objavio svoju knjigu Chemische Abhandlung von
der Luft und dem Feuer tek 1777. godine.
Uprkos otkrića kiseonika i dalje nije bio poznat njegov značaj prilikom sagorevanja.
Francuz Antoan Lavoazje je tokom svojih ekperimenata pronašao da se pri sagorijevanju ne
oslobađa flogiston, već da se vezuje kiseonik. Pomoću vaganja proizvoda sagorevanja pronašao
je da materijal ne postaje lakši nego teži. Uzrok dodatne težine tokom procesa sagorevanja bilo je
vezivanje kiseonika. Tada se smatralo da je kiseonik osnovni sastojak za pravljenje kiselina.
Zbog toga je i nazvan oxygenium (onaj koji gradi kiseline), a naziv je predložio Lavoazje 1779.
godine. Neorganske kiseline formirane rastvaranjem nemetalnih oksida u vodi sadrže kiseonik.
