KLASIČNA KINESKA KNJIŽEVNOST

(1) 2.2. Mitovi i legende

Mitovi su značajni kao jedan od prvih vidova nastanka kineske književnosti. Ne zna se tačno vreme
nastanka pisma ali se vezuje za predistorijski period (drugačije nazivan i period mitskih i legendarnih
kraljeva. Iz ovog perioda ne postoje nikakvi sačuvani „fizički reklikti“ postoje samo „segmenti“ bilo u
pismenim ili u usmenim predanjima) 3852 – 2500. god. p.n.e. To je period legendarnih kraljeva kao što
je na primer bio Yan di (izumitelj poljoprivrede, po kome i Kinezi nazivaju sebe potomcima Yan di-ja),
Huang di, Yao, Shun i Yu. Dva legendarna imena koja se dovode u vezu sa nastankom pisma su FuXi
(kome se pripisuju pronalazak mreže za ribarenje i proricanje na kostima životinja) i Cang Jie (istoriograf
Žutog cara koji je imitirajući tragove ptica i životinja stvarao karaktere).

Prvobitni karakter

文

bio je zapravo čovek sa iscrtanim strukom, iz toga zaključujemo da su prvobitne

šare imale sakralno i magijsko značenje. Baš kao što ih je Cang Jie stvorio podražavajući tragove iz
prirode,   one   su   bile   odraz   ljudskog   doživljaja   kosmosa.   Zbog   toga   se   pismu   poklanjalo   izuzetno
poštovanje. A u kinesko i svako drugo pismo je značajno oruđe za stvaranje književnosti.
Pod pojmom rane prvobitne kineske književnosti (sa retkim izuzecima kakav je najpre „Knjiga pesama“)
podrazumeva se izuzetno širok spektar najranijeg kineskog književnog nasleđa. A to su zvanični dvorski
spisi i edikti, istoriografski zapisi, filozofska i politička literatura, priručnici i zapisinici o proricanju.
TEK U PRELAZNOM PERIODU (kojeg smo više pominjali na kursu drame) DAKLE NA POČETKU III VEKA,
KNJIŽEVNOST SE U PUNOM SMISLU TE REČI OSAMOSTALJUJE. I tek tada književna teorija i književna
kritika beleže značajan razvoj. Konačno je terminološki izdefinisano (ne baš tako striktno kao na zapadu)
šta je lepa književnost. U tom periodu obuhvaćen je i specifičan književno teorijski korpus i kritička
terminologija, koja u izvesnom smislu predstavlja predmet našeg proučavanja.
Najraniji   kineski   prozni   tekstovi   (tekstovi   uopšte)   bili   su   uglavnom   u   vezi   sa   pokušajima   pismenog
koordinisanja prirodnog toka događaja i sveta koji nas okružuje (bilo da je cilj da opišu ono što se u
prošlosti dogodilo ili da saznaju ono što će se tek dogoditi). Dakle to dovodi ili do prakse proricanja (pa
su prvi spisi gatalački) ili do istorijskih zapisa.
Najizvornija kineska verovanja pre dolaska budizma u prvim vekovima nove ere su:
1) obožavanja prirode i svetih mesta, gajeva, planina, reka – što je do danas vidljivo o tradiciji daoizma
2) kult predaka ( bilo porodičnih ili znamenitih predaka prvobitnih zajednica) – vidljivi u konfucijanskim
tumačenjima društvenog ustrojstva.
EUHEMERIZAM  dovodi   do   lakog   obotvorenja   zaslužnih   pojedinaca   i   mudraca   ili   predaka,   a   što   je
interesantno različite religije su dolaskom budizma stvorile raznovrsan amalgam ličnosti.
Dakle očigledna je povezanost tih prvih mitoloških verovanja sa magičnim pismenima – pismom.
Paralelno sa ovim, imamo i nešto što prvobitno nije bilo beleženo a to su RADNE I OBREDNE PESME. Ta
rudimentarna književnost ima korene u radnim i obrednim pesmama koje su praktikovane za vreme
magijsko-ritualnih aktivnosti i svetkovina ili tokom svakodnevnih aktivnosti. To je neka vrsta aktivne
magije, recitovanje, izazivanje prirodnih sila, mantričko ponavljanje ritmičkih podštapalica sa ciljem da se
udobrovolje određena božanstva.
Delove tih pesama imamo sačuvane tek u delima kasnijih razdoblja (jer su oni sigurno stariji od svakog
vida pismenosti) a pre svega u „Knjizi obreda“, „Knjizi pesama“ , u „Knjizi o planinama i morima“ . U
„Knjizi promena“ nailazimo na jednu ratničku pesmu koja kaže

„Neprijatelj je zarobljen, neki udaraju u bubnjeve, neki se odmaraju, neki plaču, neki pevaju...“

Imamo i radne pesme koje nemaju nikakva magijska svojstva već su se pevale prilikom rada nekih
plemena, ili obreda, neka vrsta učestvovanja u zajedničkom mitu.
Što se mitova tiče, služili su prihvatanju smrti, objašnjavanju prirodnih pojava, itd. Po mišljenju
najrelevantnijih izučavaoca mitova, predstava o smrti predstavlja početak svake mitologije. Oni nisu
služili samo uređenju društva već su oni AUTENTIČNI IZVOR NARATIVNE KNJIŽEVNOSTI. Nemaju samo
naučno-istorijsko-književnu važnost, već su bitni i zbog filozofske terminologije koja se koristi. (Npr.
Konfucije se služio primerima iz mitoloških sadržaja) Mitovi postaju pramera, etalon kojima se cenila
ispravnost vladara u kineskom društvu (pre svega za konfucijance). Mitološka, etimološka i lingvistička
istraživanja govore o nastanku kineskih prezimena. I sam karakter za prezime

姓

(xing) piše se sa

radikalom žene, što nam govori da potiče iz matrijarhata. A prezimena najranijih plemenskih i klanskih
zajednica bila su totemska obeležja i potekla su iz mitskih verovanja.
Najneposredniji izvor svega ovoga su grobnice iz dinastije Shang. Međutim o mitovima i legendama
saznajemo i sa zapisa na bronzi iz Shang-a, a posredno i iz kasnijih dela:
„Shanhaijing“ („Knjiga o planinama i morima“) - delo nastalo iz pera više autora iz perioda dinastija Zhou
i Qin (od VIII do IV veka p.n.e.). To su ustvari bili geografski zapisi koje su naručivali vladari, o teritoriji
pod svojom vlašću, i oni su praveći te zapise zapisivali i lokalna predanja u vezi sa toponimima. Beleže
specifična verovanja određenih područja.
„Huainanzi“ – zbirka daoističkih, filozofskih tekstova sa referencama na druge filozofske škole. Nastalo je
za vreme vladavine cara Liu An-a iz Zapadne dinastije Han i ima 21 odeljak. Ono što ga objedinjava jeste
izuzetno daoistički pristup. Ovim delom se beleži prelazak sa čiste daositičke misti Lao Zi-a na ezoteriju i
alhemiju Zhuang Zi-a. Na tipično daoistički način saopštavaju istinu.
„Liezi“ – ime dobilo po filozofu iz doba Zaraćenih država. Sadrži 134 priče, mitove i legende zabeležene u
ranoj dinastiji Qing (koja je ujedinila Kinu ali je tad bila samo jedna od moćnih država)
„ZhuangZi“  –   filozofsko   delo   pisano   jezikom   koji   odiše   mitološkim   nasleđem,   da   bi   se   probudilo
interesovanje čitalaca ali da bi se i na skriven način govorilo o nekim stvarima.
„Chuci“ (Elegije Chua) – nastala u periodu Zaraćenih država. Veći broj pesama se pripisuje pesniku Qu
Yuan-u koji je za Kineze do danas ostao simbol patriotizma (festival zmajevih čamaca). Između ostalog
sadrži dve značajne pesme od kojih je prva „Tianwen“ ili „Pitanja nebu“ (rudnik saznanja o kinesim
predistorijskim predanjima, 172 pitanja iz južne oblasti)  a druga „Jiuge“.
U   Kini   ne   postoji   razrađen   kosmološko-mitološki   korpus   zbog   toga   što   Kinezi   nisu   imali   instituciju
pripovedača mitova (kao što je to u Grčkoj bio Homer) koji bi to doveo na nivo književnosti. Drugo,
pismo jer je bilo piktografsko nije moglo da omogući upotrebu metafora, tako da je mitska poetika bila
vezana za pripovedačku tradiciju a ne za zapise. Treće, mitovi nisu sačuvani zbog konfucijanskog pristupa
mitovima. Sam Konfucije jeste insistirao na društveno važnim vrlinama, i jeste navodio te vrle vladare iz
prošlosti, ali sa druge strane, konfucijanci su osuđivali mitove i legende kao praznoverja i nastojali su da
preobrate mitove u nešto što bi bile istorijske činjenice. To je slučaj sa pričom o jednonogom duhu
(guiyizu) koji je u stvari bio činovnik sa jednom nogom...... Cilj je dakle bio da naprave neku vrstu
istorizacije. Četvrti razlog bi mogao biti taj što je teritorija Kine bila razjedinjena. Lokalna božanstva i
duhovi su bili mnogobrojni i nepovezani.
Ipak, ta fragmentarna očuvanost (koju dugujemo daoistički orjentisanim filozofima) svedoči o tome da
su   daositi   crpeli   svoje   ideje   iz   najstarije   mitološke   tradicije.   Neki   termini   se   pojavljuju   u   različitim
filozofskim školama, dakle nisu ti filozofi ništa izmišljali što nas dovodi do toga da je to NASLEĐE.

Bez obzira koja teorija bila tačna, nesporno je to da su joj konfucijanski mislioci poklanjali izuzetnu
pažnju i svrstali u kanone. Smatrali su je suštinski važnim štivom za ispoljavanje pojedinca u društvu.
Zbog čega je ovo postalo konfucijanski kanon? Konfucije je učenicima objašnjavao da ih ova knjiga
osposobljava da se ubedljivije izražavaju i da lakše oblikuju svoje misli, ukrase ih metaforama. Njome
obogaćuju sopstveni jezik. Smatrao je da čitanjem ove knjige ljudi lakše procenjuju ljudski karakter, tj.
olakšava ispravan uvid, pomaže u tumačenju ljudskih odnosa u skladu sa hijerarhijom društvenih uloga
(na kojima se temelji konfucijansko učenje). Samim tim ona je u službi u ophođenju prema ocu i vladaru
(u porodici i društvu). Konfucije je smatrao da ova knjiga upoznaje ljude sa imenima ptica, životinja,
biljaka i drveća. (što jeste tačno, veliki broj pojmova) Ono što je najvažnije, Konfucije je smatrao da
tumačeći ovu knjigu, suština svih pesama se može obuhvatiti jednom rečenicom

„Nemoj imati

pokvarenih misli“.

Plemenita misao koja je vezivno tkivo celog dela.

Tradicija na koju su se nadovezali konfucijanski mislioci nas vraca na samo izvorište zbirke a to ustvari
način na koji je nastala ova zbirka. Vladari su naređivali pragmatično, dvorsko prikupljanje narodne
poezije, reči i pesama koje su popularne među narodom, pre svega jer su želeli da čuju mišljenje naroda.
Po zapisima na koje nailazimo iz kasnije napisane knjige istorije dinastije Han, kaže se da su vladari
namerno slali prikupljače, pa zaključujemo da je muzički biro iz din. Han nastao možda po uzoru na ovu
praksu. Dakle, kao i mitologija, i poezija ima izvoriste u radnim i obrednim pesmama. I pre nego sto su
uvrštene u ovu knjigu, ove pesme nisu se izvodile samo pri religioznim drugim ceremonijama, one su
postale deo obrazovanja visih društvenih slojeva i pre Konfucija. Od plemstva se zahtevalo da se služe
citatima na nekim svečanostima. Sve te aktivnosti su se izvodile pomoću ove knjige. Sačuvane pesme
imaju i književni i religiozni i istorijski značaj. Većinom su narodne pesme ali ima i aristokratskih. Daju
jedan šarenoliki društveni presek razdoblja u kome su nastajale. Što se sadržaja tiče, ukupno ima 305
pesama i dele se na tri grupe. Neki misle da je podela napravljena po sadržini, poreklu ili po ulozi,
medjutim danas preovladava mišljenje da je u pitanju muzička podela, tj. po muzičkim karakteristikama.
Gotovo je sigurno da su se ove pesme prvobitno muzički izvodile.

风

feng – 160 narodnih pesama iz ondašnjih 15 država. Njih su najverovatnije niži činovnici sakupljali,

predavali vladarima, a onda su ih oni predavali na procenu, na muzičku i tekstualnu obradu, poliranje, i
da bi utvrdili kakvi su običaji i stil u oblastima iz kojih dolaze te pesme. Cilj je bio da vladara upute kakvo
raspoloženje vlada. Njihov naziv tumači se na više načina. Prvo je „lokalni običaj“, dakle lokalne pesme,
arije, krakteristične za neke oblasti. Prvi tumači smatraju da je značenje bilo „vaspitne“ ili „satirične“
pesme. Dakle, imale su i određenu politikološku ulogu koja im je dodata u tom procesu dorađivanja na
dvoru. Etimološki gledano na karakter, ima više veze sa satirizovanjem. Stilistički gledano, naziv se može
odnositi na otegnuto kazivanje stiha, tj. otegnuto recitovanje, bez muzičke pratnje. A filozofski gledano
(prema Lisjeviču – „Književna misija Kine“) naziv FENG nas navodi na misao o strujanju vetra po zemlji. A
znamo da je bilo uobičajeno i praktikovanje gatanja po vetru. Lokalno – vetar



povezano. Znamo kad

koji vetar duva, nepromenljiv je, pa je i naziv za to „lokalno“.

雅

ya – prvobitno značenje je „elegantan, ispravan“ ali ima i druga značenja, npr. neki muzički

instrument uz koji su se izvodile, ili naziv svojevremene prestonice din. Zhou. Vremenom se ustalio naziv
tj. prevod „uzvišene pesme“ ili „ode“. Dele se na

小雅

(male kojih ima 74)

大雅

(velike – 31). Uprkos

nazivu, podela nije u vezi sa dužinom, najverovatnije je prema hronološkom redosledu nastanka. Daya –
ranije nastale, na velikim proslavama. A xiaoya – na običnim proslavama, to su autorska dela dvorjana,
autori su nezabeleženi, ali se po stilu vidi da su ih napisali individualni autori.
Plemstvo je pisalo pesme u ritualne svrhe, to je bio ritualni, elegantan ali i magijski obojen čin
komunikacije sa božanstvima. Takođe su pisali jer su to smatrali satiričnim odgovorom na negativno
doživljenu političku i društvenu stvarnost. A ako su zadovoljni, pisali su eulogijske pohvale vladarima. To
je bio vid otmene i plemenite komunikacije, cenjen u društvu.

颂

song – kojih je 40, prevodimo ih kao himne ili obredne pesme. Po mišljenju istoričara iz dinastije

Qing, prvobitno značenje ove reči bilo je rong

容

(od wurong) što znači stav, plesni stav, i ako je to tačno,

onda   to   ukazuje   na   obredni   igrokaz.   Većinom   su   kratke   pesme   i   za   razliku   od   feng   i   ya   (koje   su
četvorokarakterne) one su različitog broja karaktera, često nema rime, što znači da su sigurno muzički
izvođene.
U pogledu tematske opredeljnosti, sve pesme iz ove knjige daju neverovatnu količinu informacija o
životu Kineza tog doba. Uvode nas u sve njihove aktivnosti. Nastajale su u osvit kineske civilizacije pa
tematski pokrivaju mnogo širi spektar nego što je to slučaj sa npr. pslamima ili vedama u Indiji. Upoznaju
nas   sa   delatnostima   na   selu   (niz   pesama   o   sedmom   mesecu,   čupajući   korov...).   Koncept   ljubavi
(udvaranje, vernost, razočarenje, sputanost) je jasan i eksplicitan (za razliku od kasnijih razdoblja).
Uloga ove zbirke u istoriji kineske književnosti:  Zbog te svoje neposrednosti, naivnosti, neusiljenosti,
jednostavnosti,   ovo   delo   je   kasnije   često   interpretirano   kao   PRVO   DELO   REALISTIČKE   POEZIJE   I
KNJIŽEVNOSTI IKADA NAPISANO U KINI (a verovatno i u svetu). Nekoliko narednih vekova ustanovilo je
METRIČKA I RITMIČKA PRAVILA ČETVOROKARAKTERNOG STIHA

四言诗

, ali i UPOTREBA HOMONIMA,

PESNIČKE METAFORE, ALUZIJA, ANTIFONIJE. Ovo delo je postalo parametar.
Jezik pesama je izuzetno neposredan i sažet. Iako su pisane jako davno i obiluju arhaizmima, pesme
deluju iznenađujuće sveže, govorno i moderno (pa je i prevod samim tim zanimljiviji).
O važnosti ove knjige, kao vekovnog parametra poetskog izraza, nailazimo već u najranijim komentarima
ove antologije. Od najranijih vremena, od začetka književne teorije, govori se o tri kategorije pesničkih
sredstava, načina izražavanja karakterističnim za ovu zbirku. Ti prvi komentari su ustvari prvi sistem
pojmova poznat na istoku (iz perioda pred kraj Zaracenih država). Tri pojma:

赋

fu – pojanje uz muzičku pratnju, a u izražajnom pogledu to znači direktno razotkrivanje, bez

ikakvog poređenja i analogija.

比

bi – poređenje, metafora

兴

xing – najosobenije za kinesku poeziju, ima filozofsku konotaciju. To je asocijacija, prividna

oskudnost, a zapravo bremenitost skrivenim značenjem. Čitanje između redova. Impuls koji želite da
izazovete kod čitaoca, neko asocijativno prosvetljenje. Ovaj oblik je okosnica razvoja mnogih žanrova
kasnije. Pisac se igra očekivanjima čitaoca. Xing ima dvostruku ulogu, najčešće uvodi u pesmu (i to prvi
stih koji izaziva asocijacije) ili prividna oskudnost (ništa direktno).
Ovo delo je 1000 godina bila parametar za pisanje poezije, i kasnije kada su se oslobodili tog šablona ona
je nastavila da predstavlja neverovatnu inspiraciju pesnika poslednjih generacija. U njoj su pronalazili
čistu izvornu misao čoveka koji je tada živeo na tlu Kine.
(3) 9.2. Prozna književnost pre ujedinjenja Kine (predklasično i klasično doba)
Najstariji pisani kineski jezik – kosti iz Shanga, a književni tekstovi – delovi Knjige pesama, Knjige istorije i
Knjiga promena (XI – VIII p.n.e.) svi su iz predklasičnog perioda.
Dve vrste tekstova najranije proze:
1) Zapisi prakse i proricanja i ritualni spisi – na kornjačinim oklopima i bronzi iz doba Shang-a (na
tronošcima) i „Knjiga promena“
2) Istorijski zapisi od velikog značaja za upoznavanje rane kineske književnosti, kasnije objedinjeni u
„Knjizi istorije“

Što se tiče drugih klasičnih spisa (jer ovo su sad već klasični, napisani u doba Konfucija ali istorijski i dalje
pripadaju predćinškom razdoblju) tu su i „Anali proleća i jeseni“. U Kini se izuzetna pažnja poklanjala
istoriji, tom hronološkom ređanju stvari. Ti spisi služili su i vladarima, i pojedincima i celokupnom
društvu kao orjentacione koordinate i indikatori u razumevanju i tumačenju. To je svrha tih spisa.

Jelena

Despotović: Anali proleća i jeseni

To su hronološki zapisi iz države Lu sa 16000 karaktera. Proleće – jesen je metonimija za celu godinu.
Tako u delu „Mo zi“ se pominju anali proleća i jeseni (ali to su neki drugi, država Zhou, Yan, Song) ali svi
ti spisi su većinom izgubljeni, ali su preživeli anali iz države Lu (zahvaljujući Konfuciju).
Delo   pisano   jednostavnim   i   oskudnim   jezikom,   fokusirano   na   pukim   informacijama   o   značajnim
događajima i ličnostima. Nešto što je obeležilo neku godinu. Delo predstavlja prvi pokušaj objedinjavanja
dužeg istorijskog razdoblja u jednom pisanom delu. (jer knjiga istorije je opet nečijom redakcijom samo
gomila zapisa) Ovde se vidi da je samo delo od početka objedinjavanje. Pripoveda se hronološkim
redosledom po godinama prestolovanja vladara. Što je jako značajno istorijski. Ta letopisna struktura se
izuzetno poštuje u ovom delu, pa čak i kada se nije desilo ništa bitno. Jako je značajno da Kinezi imaju
apsolutno razrađene anale od 722.p.n.e. (a to nema nijedna druga kultura). Knjiga je prezentovana od
strane Konfucija, pa je ubrzo dobilo i čitav niz komentara. Među njima su „Zuo Zhuan“ i „Proleće i jesen
gospodina Lüa“ (najznačajniji sa književne tačke gledišta).
„Zuo Zhuan“ – „Zuovi komentari“, po svojim literarnim kvalitetima nadmašuje Anale. Po Si Ma Qian-u (i
hanskim istoričarima) pisac je bio Zuo Qiu Ming (koji je bio zvanični istoriograf države Lu), dok drugi
smatraju da je osoba tog imena zapravo bio Konfucijev savremenik.  Danas vlada mišljenje da to delo
uopšte nije nastalo tako davno, već početkom doba Zaraćenih država. Nesporno je da se autor ovog dela
naziva OCEM KINESKE PROZE (taj Zuo), zbog stila kojim je pisano, jer je taj sirovi predložak oplemenio
odgovarajućim književnim dekorom. Jer ako je bilo 400 godina razmaka između originalnih Anala i ove
redakcije   nastale   početkom   Zaraćenih   država,   dosta   toga   je   izmenjeno,   a   događaji   su   pre   svega
FIKCIONALIZOVANI (želeli su u lepom svetlu da predstave te događaje). Istorijske ličnosti se opisuju
detaljno, izuzetno živim jezikom, a na momente beležimo čak i prikaze karakternog razvoja pojedinih
aktera. Delo je izuzetno značajno za razvoj prozne literarne forme, a potom i za razvoj kineskog romana
kasnije. Postoje razlike između „Chun qiu“ i „Zuo Zhuan“ iz čega se vidi da je delo fikcionalizovano.
Originalni tekstovi iz ovog dela su: „

Caogui

raspravlja o vojevanju“, „

Zhenbo

pobeđuje

Duan-a

Yen-u“

(???)
„Proleće i jesen gospodina Lüa“ – ovo delo je nastalo kao zbirka 160 spisa različitih autora, štićenika Lü
Buwei-ja (ministra države Qing) koji je najverovatnije i priredio ovo delo krajem Zaraćenih država. Ti
štićenici su bili kao kod nas mecene („štićenici koji jedu meso“, „štićenici koji jedu povrće“, „štićenici koji
jedu pirinač“ – bili su podeljeni na osnovu toga koliko su korisni vladaru). To je bilo doba presudnih
društvenih promena (prelazak sa Proleća i jeseni u doba Zaraćenih država, dakle uoči ujedinjenja Kine a
on je bio ministar države koja je kasnije i ujedinila Kinu). Mnoge škole su se nadmetale i ostavljale u
nasleđe značajna dela. Država Qing je preferirala legalističku školu. Sva ova dela su bila neka vrsta štiva
za administraciju i sprovođenje vlasti nad ujedinjenom Kinom. Lü Buwei je organizovao sakupljanje
dragocenih saznanja iz mnogo oblasti, a delo je završeno 239.godine. Sadržalo je 200 000 karaktra u 26
svezaka i 160 poglavlja. Afirmiče taoistička misaona dostignuća i učenja LaoZi-a, ali i konfucijanske
doktrine, učenja mocista, legalista, i mnogih drugih škola mišljenja. Jer je to sve bilo u službi stvaranja
jednog sveobuhvatnog sistema koji bi služio vlasti. Ono što je prevagnulo u legalističkoj misli jeste ideja o
centralizovanju vlasti, to da je sva vlast u rukama onoga koji je ujedinio Kinu. Sa druge strane, oni po prvi
put u Kini govore o tome da vladar nije sposoban da istovremeno obavlja sve poslove,pa legalisti
zastupaju ideje savetnika. Zbirka je podeljena u tri dela „12 zapisa“ , „8 mišljenja“ , „6 rasprava“ a u
pitanju su najrazličitije oblasti: astronomija, geografija, flozofski misaoni pravci, obrazovanje, muzika,
klima, vojni poslovi, poljoprivreda, istorijske beleške...