udruženja proizvođača iz jedne grane, uključujući i proizvođače sirovina, kao i vladinih
i nevladinih organizacija i znanstvenih i obrazovnih institucija koje tako udružene
rešavaju zajedničke probleme i, unapređujući poslovanje, postižu uspeh u određenom
segmentu delatnosti i natprosečnu konkurentnost i promociju u zemlji i inostranstvu.

Klasteri se najbolje razumeju ako ih posmatramo kao regionalne sisteme:

"Geografske koncentracije međusobno povezanih kompanija, specijalizovanih

dobavljača, isporučioca usluga, firmi iz srodnih industrija, i sa njima povezanih
ustanova (npr. univerziteti, standardne agencije, i trgovinska udruženja) koje se
nadmeću, ali i saradjuju.“

Klasteri su zasnovani na sistemskim vezama među preduzećima. Veze mogu biti

građene na zajedničkim ili komplementarnim proizvodima, procesima proizvodnje,
suštinskim tehnologijama, potrebama za prirodnim resursima, zahtevima za određenim
kvalifikacijama i/ ili distributivnim kanalima.

Klasteri su obično geografski ograničeni

definisani uglavnom

razdaljinom i vremenom koje su ljudi voljni da odvoje na putovanje zbog zaposlenja i
koje poslodavci i vlasnici kompanija smatraju razumnim za sastajanje i stvaranje
poslovnih veza. Na opseg klastera snažan uticaj imaju prevozni sistemi i saobraćaj, ali i
kulturni identitet, lični prioriteti, porodični i društveni zahtevi.

Klasteri su određeni prirodnim, demografskim, kulturološkim,

privrednim i drugim karakteristikama regiona.

U zavisnosti od karakteristika regiona i

preduzeća učesnika, klasteri postavljaju svoje prioritete, koriste resurse svog regiona i
formiraju formalne veze koje omogucavaju ostvarenje zajedničih ciljeva.

Michael Porter., cit., „Competitive Advantage of Nations. New York: Free Press”, 1998.