КЛИМА И МИКРОКЛИМА

3.1 Увод
3.2 Клима
3.3 Климатске промене
3.4 Утицај климе на здравље

3.5 Микроклима и топлотни комфор

3.6 Примери, задаци и питања
3.7 Лабораторијске вежбе

Клима и микроклима 1

3.1

УВОД

Клима неког места се класично

дефинише на основу средњих вред-

ности, екстрема и других статистичких параметара метеоролошких услова,
током неког интервала времена (месеци, године, векови). Савремена дефи-
ниција, међутим, описује климу као динамички систем, слика 3.1, у коме
учествују и једни на друге делују:

атмосфера, океани, ледени и снежни

покривач, процеси на тлу

(литосфера) и биосфера укључујући човека

. Сва-

ки од ових компонената у климатском систему има сопствене законитости
и динамику, на које делују друге компоненте и тако их мењају.

Слика 3.1:

Климатски систем

Интеракција између океана и атмосфере

је актуелна на свим гео-

графским ширинама али је најинтензивнија у околини Екватора. Атмо-
сфера на промене реагује знатно брже од океана, због његове вишеструко
веће масе и мање специфичне топлоте. Океан представља огроман резерво-
ар топлоте који својом великом инерцијом ублажава и успорава атмосфер-
ске промене. Температура површине океана директно утиче на количину
испаравања у атмосферу, док приземни ветрови формирају циркулацију
горњих слојева океана. Интензивно загревање узрокује обилне падавине
које мењају салинитет површинских слојева океана, које затим утичу на
циркулацију дубоких океана. Океани су, такође, велики апсорбери угљен-
диоксида и имају многоструки утицај на климу неког региона.

Промена сталног леденог покривача

или

криосфере

, мења рефлек-

сију Сунчевог зрачења (албедо) и тиме битно утиче на топлотни потенци-
јал на Земљи. Процеси на тлу, као што су испаравање, турбуленција, ства-
рање седимената и пешчаних олуја, итд., активно реагују на промене у

Клима и микроклима 3

Време

је стварно стање метеоролошких елемената и појава у пос-

матраном тренутку који не сме бити краћи од 15 минута. Време се може
дефинисати и као одступање од средњег стања атмосфере у једном или
другом правцу. Оно зависи од интензитета и дужине трајања одступања.
Најважнији фактори за формирање времена су интензитет сунчевог зраче-
ња, кретање ваздуха у атмосфери и својства земљишта.

Клима се према простору на коме се проучавају климатска својства

може поделити на климу атмосфере и климу земљишта. Клима атмосфере
је клима ваздушног слоја до око

(

−

)

висине, тј. висине на којој се

појављују облаци. Клима земљишта је клима слоја земљишта до дубине од
око

до које се осећају климатски елементи ваздушног слоја.

Клима атмосфере се у односу на величину посматраног географског
подручја може поделити на:



макроклиму,



мезоклиму,



топоклиму,



микроклиму и



ултраклиму.

Макроклима је клима која захвата велики географски простор са сличном
климатском структуром или истог климатског типа (клима степског подру-
чја, клима океана итд.). Мезоклима је клима ограничених географских је-
диница које су под истим климатским утицајем (клима речне долине,
клима језера, клима шумског подручја итд.). Топоклима је клима издвојене
компоненте самосталне географске јединице (клима дна долине, врха пла-
нине, њива са истом вегетацијом итд). Микроклима је клима малих негео-
графских величина (клима у хладњачи, у стану, канцеларији, болници,
учионици, итд). Она сe односи на приземни слој ваздуха до висине од

изнад Земљине површине. Ултраклима је клима између одеће и тела.

Климу чине

климатски елементи

. Они се деле на:



космичке,



телурске,



геолошке и



метеоролошке.

Космички климатски елементи су: зрачење Сунца и неба. Телурски кли-
матски   елементи   су:   величина  израчивања   земље   и   противзрачења   ат-
мосфере, количина радиоактивног зрачења, садржај прашине и других чес-
тица у ваздуху. Геолошки климатски елементи су: пропустљивост земље за
Сунчево   и   небеско   зрачење,   проводљивост   земље   за   температуру   и
топлоту.   Метеоролошки   климатски   елементи   су:   температура   ваздуха   и
земљишта,   влажност   ваздуха   и   земљишта,   струјање   ваздуха   (брзина   и
правац),   ваздушни   притисак   и   електрицитет   у   ваздуху.

Метеоролошке

појаве

су метеоролошки догађаји који се повремено јављају. Њих чине

магла, облачност, киша, снег, роса, слана. Сакупљањем података о наве-

Физика околине-практикум 4

деним елементима и њиховим сређивањем за извесно временско раздобље
(дан, месец, година) добијају се климатски елементи.

Земљина површина се у односу на комбинацију климатских елеме-

ната дели на климатске појасеве (климатске зоне). Климатски појасеви се
према физичким

модификацијама

деле на климатске типове. На земљи

постоји

пет климатских појасева

: један жарки, два умерена и два хладна.

У односу на температурне одлике климе на земљи постоји пет топ-

лотних појасева: тропски, суптропски, умерени, хладни и поларни. У
тропском појасу свих 12 месеци је вруће, а температура ваздуха не пада
испод

. У суптропском појасу 4 - 11 месеци су врући са температуром

ваздуха изнад

, a 1 - 8 месеци су умерени са температуром ваздуха од

(10 - 20)

. У умереном појасу 4 - 12 месеци су умерени са температуром

ваздуха између (10-20)

. У хладном појасу 1-4 месеца су умерени са

температуром ваздуха између (10 - 20)

, а осталим месеци су хладни са

температуром испод 10

. У поларном појасу сви месеци су хладни, а

температура ваздуха је испод 10

Основни климатски типови су:



океански (маритимни),



приморски (литорални) и



копнени (континентални).

Приморска клима има дуг топли период, 7-10 месеци, у коме су темпера-
туре ваздуха изнад 10

. Хладан период траје 2 - 5 месеци, a температу-

ра ваздуха је ретко нижа од 0

. Ову климу карактерише дуга дневна

осунчаност, мали број кишних дана и одсуство великих дневних колебања
температуре ваздуха (утицај воде која лети снижава температуру, а зими је
подиже). Ваздух у овом климатском подручју је богат јодом и другим
минералним материјама. Он садржи мале количине загађујућих штетних
супстанција (бактерије, прашина итд.)

Копнена клима има другачије карактеристике од приморске. Годи-

шња колебања температуре ваздуха износе и преко

, а дневна коле-

бања и

(

−

)

. Ова нагла колебања температуре делују неповољно на

нервни систем и терморегулационе механизме. Подтипови ове климе су

Приморска клима стимулише физиолошке процесе у организму. Делује умирујуће на

централни нервни систем, због релативно устаљене температуре ваздуха, влаге и притиска.
Повољно утиче на анемичне особе, реуматске и респираторне болеснике. Приморска клима
неповољно утиче на особе са плућном туберкулозом и кардиоваскуларним обољењима.

Клима ниских подручја делује повољно на особе оболеле од психичких поремећаја, ше-

ћерне болести, кардиоваскуларних обољења и респираторних обољења. Субалпска клима
повољно утиче на оболеле од плућних и бубрежних обољења. Алпска клима, због повећаног
УВ зрачења, повољно утиче на оболеле од рахитиса. Ова клима делује повољно на оболеле
од анемије и особе са поремећеним крвним. Боравак у овој клими се препоручује после
напорног умног и физичког рада. Алпска клима неповољно утиче на психички оболеле

Физика околине-практикум 6



Ветрови

преовлађују у топлијем делу године, a долазе са североза-

пада и запада. У јесен и зиму најчешће дува источни и југоисточни
ветар –

кошава

, који доноси ведро и суво време, у интервалима од 2

до 3 дана. У планинским областима на југозападу Србије преовла-
ђују ветрови са југозапада.

(а) (б)

Слика 3.2:

(а) Република Србија, (б) РХМЗ

РХМЗ Србије је референтна установа са пуном одговорношћу за

израду   и   презентовање   прогноза   времена   и   вода,   давање   упозорења   и
најава за ванредне и опасне метеоролошке и хидролошке појаве. Државна
метеоролошка служба основана је 1888. години у Краљевини  Србији, под
руководством проф. М.Недељковића, са задатком да врши мерења темпе-
ратуре, влажности, падавина,  ветра и ваздушног притиска.  Године 1856 у
20 градова тадашње Србије почела је са радом добро организована мрежа
метеоролошких станица, а 1857. било их је 27, што је у то доба представ-
љало најгушћу мрежу у тадашњој Европи.

Оснивањем Хидрографског одсека, 1922 године, почиње да функ-

ционише и служба извештавања о водостању на рекама у циљу прогно-
зирања могућих поплава. Прве водомерне станице су постављене на Сави
код Београда 1920, и Дунаву код Смедерева. У исто време почиње са радом
у области климатологије (теорија ледених доба) Милутин Миланковић,
један од најпризнатијих научника 20 века.

Наша метеоролошка служба била једна од 45 светских метеоролош-

ких служби, које су оснивачи WМО-а 1950 године. Наш дугогодишњи
представник је био академик Милутин Миланковић.