пута, како би ставили под контролу емисију гасова
(посебно угљен диоксида), који утичу на
"ефекат стаклене
баште".
Коначно, озбиљан прилаз Организације
Уједињених нација (
ОУН
) и њених специјализованих
асоцијација пуно говори о значају ове појаве.
Због праћења и неопходне сарадње између различитих
научних области и различитих држава при Организацији
Уједињених нација (
ОУН
), кроз сарадњу Програма за
Животну средину
(УНЕП)
и Свјетске метеоролошке
организације
(WМО),
формиран је Међудржавни панел о
климатским промјенама
(ИПЦЦ).
Уколико су се
жестоке врелине које су бележене од а
1988. у САД-а, у незапамћене васељенске поплаве у
Немачкој, Француској и Средњој Европи, током 1998/99.
године, а потом бројне непогоде колоквијално третиране,
данас више не могу.
Готово да нема земље у Југоисточној Европи гдје се
свакодневно догаћају пожари. Суше су пратећа појава а
штете проузроковане високим температурама су огромне и
ненадокнадиве.
Међутим, да је климатска мапа пуна невјероватних
контраста показују примјери, какви су забиљежени у
Италији, гдје је на Алпима почетком августа на крају 20-ог
века пао снег висине шест центиметара, праћен кишом и
ветром. Температура је пала на 15
0
С. То је био и
најхладнији почетак августа на Апенинском полуострву у
последњих 50 година. Почетком 2007. године Алпи нису
били тако топли у последњих 1500 година а снега је било
само на висинама преко 1500 м висине. На познатим
алпским скијалиштима је суморно расположење.
Америчко-канадски научни тим је саопштио да је у
4
новембру 2006. године Арктички ледени појас био за 2
милиона км2 мањи него што је требао да буде са опасном
тенденцијом убрзанијег отапања која се пројектује до 2040.
године. Слично је на Тибету и на Хималајима. Према
извештају Светског фонда за дивљину (ЊЊФ) на
Тибетанском платоу је за последњих 40 година леднички
покривач је смањен за 6.600 км2
У јулу 2000. године је забиљежен снијег на Влашићу и
Копаонику.
Најновије временске непогоде, праћене невјероватним
контрастима, који се манифестују у брзим смјенама топлих
и хладних периода у љетној сезони, који су крајње
нетипични у Југоисточној Европи за летње мјесеце,
показује сву замршеност и непредвидљивост климатских
токова, који постају све више непредвидљиви и опасни по
људско здравље.
Ови и многи други примјери који су се ниали од 1999 и
посебно су бројни 2005 и 2006. годин, показују сву
озбиљност овог процеса, који опасно пријети
екуменизираном свијету. Дилеме више нема, на Земљи је
све топлије. Дефинитивно смо у посљедњој декади ушли у
топлији интервал, са свим манифестацијама које прате
такву појаву. Да би се оне могле реалније сагледати и
квантификовати потребно је анализирати узроке и ток
промјена климе, раније и данас.
5
који су сачувани у историјским љетописима, историјским
изворима и старијим биљешкама. Инструментални период
је најпоузданији, јер пружа обиље података на основу којих
се може дати озбиљан суд о климатским промјенама.
Нажалост, само је мали број вриједних података који су
стари два или три вијека. Најдужи низ података који
припада инструменталном периоду потиче из Холандије и
датира из 18. вијека.
Када је у питању геолошка прошлост ослањамо се на
различите индикаторе, очуване у стијенама, који јамачно
указују на промјене климе. Проучавање палеоклиме има
голем научни и пректични значај. На томе се граде важне
претпоставке о закономјерним промјене климата. Сасвим је
сигурно да се на томе могу заснивати представе о креирању
дугорочних климатских прогноза. Палеоклиматски подаци
су драгоцјени у истраживању рудних лежишта.
Теорије климатских промјена своде се на
тере-стричке
(земаљске) и
астрономске
.
Астрономске теорије се ослањају на појаву великих и
дуготрајних климатских промјена какве су
глацијали
и
интерглацијали
. За сада једину признату теорију о
промјени климе на Земљи дао је
Милутин Миланковић
.
Његова теорија се заснива на законима механике и физике
уз савршено коришћење математике. Полази од чињенице
да су температурни режими и клима на Земљи зависни од
Сунчевог зрачења, Миланковић узима у обзир:
нагиб
земљине осе, ексцентричност земљине путање и вријеме
наступања равнодневница.
Промјене ових астрономских
елемената доводе до промјене дотока количине енергије
која долази на различите географске ширине у појединим
годишњим добима.
7
