ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У ПРИШТИНИ
Основне академске студије
СЕМИНАРСКИ РАД
,,Књижевна генеологија“
Одсек – Српски језик и књижевност
Предмет – Теорија Књижевности
Ментор:
Кандидат:
Проф. др Слађана Алексић Ивана Стевић
Број индекса : 138
Косовска Митровица, 2013.
Класификација књизевних дела је веома деликатно питање. То питање је висе
историјско, условљено развитком књизевности. Како је зивот у сталном кретању и
друство у непрекидном развијању, они стално мењају своју садрзину , те се облици
такве садрзине коју уметници одразавају у својим делима, стално развијају и мењају.
Свака класификација има задатак решити два проблема:
1.Нејасноће које проистичу из књижевног материјала
2.Проблеми који проистичу из приступа материјалу
Код нејасноћа које проистичу из књижевног материјала, прва нејасноћа може бити
аспект дела, у односу на садржај који постаје предмет класификације. Исто тако, може
бити и проблем раздвајања оних врста које су већ класификоване или су конституисане
на основу истих начела - овде је јако важно познавати жанровску традицију,на коју се
одређено дело наслања. Проналажење узрока који објашњавају разлоге ,због којих су се
дела , настала у различитим поетикама, конституисала на различитим начелима, а
поседују одређене стилске, структуралне или неке друге подударности.
Проблеме који проистичу из приступа материјалу посматрамо
- синхронијски
:
Произилази из предпоставке да сваку књижевну врсту можемо посматрати као
универзалну категорију дефинисану неким одређеним обележјем - структуралним,
садржајним, стилским или неким другим. Овакав приступ се ослања на филозофско
схватање књижевности, а недостатак оваквог приступа је садржан у чињеници да је
свако књижевно дело припадник врсте у свом времену (у којем је настало), у којем
истовремено дело успоставља и однос са неким постојећим жанровским системом свог
времена.
- дијахронијски:
Овакав приступ сагледава особине једног дела у односу на конвенције времена у
којем дело настаје, па је за овакав приступ карактеристичан појам књижевног развоја.
Основни циљ вертикалне класификације је бављење односом форме према
темељном моделу, односно његовим трансформацијама у односу на историјске промене
жанровског система. Дело које настаје као припадник мање групе сличних дела у
оквиру врсте, не конституише се само у односу на ту мању групу, него и у односу на
врсту у целини.
Хоризонтална
подразумева
:
Бављење односом књижевних форми према владајућем систему.односно начелима
на којима се одређене књижевне форме међусобно разликују у оквиру одређеног
жанровског система, као и начелима по којима се одређена књижевна дела сврставају у
одређене моделе разлике. Ова класификација је уско везана са испитивањем
жанровског система у оквиру којег се анализирана књижевна форма појављује, и своја
истраживања неминовно везује за вертикалну класификацију, односно,увек се
подразумева истраживање књижевних епоха.
Тако долазимо до термина -
књижевни род
.
Постоји најпре она разина на којој се књижевност дели на највеће могуће групе
дела која су по нечему слична,без обзира да ли се подела ослања на
формалне,структуралне, садржајне или неке друге критеријуме.Ради се дакле о оном
нивоу класификације у којем се књижевност дели на
епику, лирику и драматику, на
поезију,прозу и драму
, или неке друге сличне групе.
Овај ниво класификације је најуопштенији, а термин род је најприхватљивији у
односу на врсту или облик.
Књижевне врсте
- то су уопштене групе које су најчешће
даље дељиве, а у које се укључују књижевне форме као што је
роман, комедија,
приповетка
, и слично. Код дефинисања потребно је утврдити начин на који су
конституисане и помоћу којих елемената можемо утврдити којој врсти одређено дело
припада.
Обележје врсте је садржано у чињеници да свака од њих успоставља одређени
поетички однос према другој врсти,а понекад и према родовима. У ниједној од њих
није чврсто одређен ни један посебан аспект, већ они који су општи, па тако једна врста
дели те уопштене аспекте са свим другим врстама. Врсту по себи чини само међусобни
специфичан однос тих аспеката, један према другом и тај однос је у датој врсти само
њима својствен. Нема врсте у чистом облику и ниједно дело не припада само врсти.
Групе које се именују називом врсте, припадају нижој групи без посебног имена.
Уколико ове мање групе у оквиру врсте поседују важан различит садржајни или
формални аспект онда говоримо о -
подврстама
.
Предуслов да би се овај начин класификације могао применити је одређивање
доминантног поступка по којем можемо утврдити разлику врсте и подврсте -
формирање око садржајне суштине и карактеристичног начина обраде. Оно што је
занимљиво код подврста је да исте подврсте по овим критеријумима можемо
наћи,присутне у различитим врстама.
Последњи ниво класфикације на којој се појављује највише посебних одређења,а
сам модел остаје у другом плану, па се због тога дела најоштрије разликују од других
група, називамо -
жанр
.
Књижевни жанр означава књижевна дела која имају извесне заједничке и само
њима својствене особине, при чему се обичне не прави разлика да ли је у питању
књижевни род или књижевна врста, односно подврста. Док класицистичка естетика
показује склоност за оштро разграничавање жанрова, воли да их пребројава и њихову
чистоту уздиже као вредност, романтичарска инспирација у књижевности теорије
жанрова осећа као наметање реторичких калупа, те афирмише мешање жанрова и
самосвојност књижевног дела.
Али, ма колико били засновани извесни стваралачки отпори против постојећих
жанрова као дефинитивно утврђених оквира инспирације, историја књижевности
сведочи о њиховој реалности и постојаности. У структури књижевног дела они су
елеменат традиције, без које би стваралачки процес био тешко замислив.
Па и ако се пође са становишта да је традиција за стваралаштво нешто безвредно
или чак штетно, оптерећење уметничког дела конвенцијама, -познавање жанрова се
намеће не само као неминовност и претпоставка ваљаног критичког расуђивања, које
мора да распознаје оригиналност достигнућа разлучујући га од оних стилских
елемената који су примљени с условима жанра, него и као потребе самих књижевника
за интенционално оформљење свога дела. Као извесне константе књижевног
стваралаштва, жанрови пружају упориште покушајима класификације књижевности.
