„Дружина Сињи галеб“ – Тоне Селишкар

Изгнаников син – Галебово острво је било уско и дугачко. Испод једног брда је било рибарско село у коме је

било осам кућица, осам рибарских породица, које су живеле у беди и немаштини. Ту је била и једна мала црква
испод које је, са друге стране брда, била најстарија кућа у селу, сазидана од камена, која се већ одавно почела
рушити, а у којој је живео 12-огодишњи дечак Иво. Ивова мајка је умрла када када му је отац протеран са острва,
јер је проћердао сав новац мештана који је био намењен за куповину велике лађе, која је требало да замени
њихове мале барке, и тако их довео до просјачког штапа. Мештани су хтели да га убију, али га је спасао стари
Јуст. Иво, иако није био крив, прогоњен је и одбачен од стране мештана, једино су самилосне жене и стари Јуст
водили рачуна о њему. Иво је жудео за светом, за слободом, острво је за њега било сувише мало, али га је стари
Јуст одвраћао од таквих мисли. Често се питао шта је са његовим оцем, да ли је жив.

Изгнаник се враћа – Ивов отац се једне ноћи вратио, сад већ остарео, слаб, сед. Затекао је Ива као у соби

спава. Љубио је слику своје покојне жене Марије. Обојица су плакали од среће.

Изгнаникова смрт – Иво је сутрадан отишао и рекао старом Јусту да се отац вратио. Јуст није могао да верује

колико се променио тај стари, лепи Бразилац, који га је молио да му дозволи да умре код куће. Јуст је видео да је
Бразилац на самрти. Бразилац је причао Јусту колико се намучио да би врати новац мештанима, колико је
пропатио од изгнанства. Иву је у аманет оставио своју лепу замисао (да сви рибари са острва раде заједно) и
Сињег галеба, а потом је издахнуо. Након што је сахранио оца, Иво је две агаве засадио на његов гроб и донео
снажну одлуку да крене путем којим га је отац усмерио.

Дружина Сињи галеб – Рибар Јуст је удовац већ неколико година (а има негде око 70 година). Његов старији

син Петар је управљао његовом једрилицом „Свети Јуст“ превозећи камен из каменолома у оближње градове.
Јустова кћерка јединица се звала Милева. Била је црвенокоса, румена, доброћудна и увек насмејана девојка. Са
свим дечацима се дружила, само је спуштала поглед кад сретне Ива, јер га се, на неки начин, плашила. Иво јесте,
на први поглед, био мргодан дечак, што је и било оправдано, јер је растао без родитељске љубави. Милева је
плакала када су сахрањивали Ивовог оца, било јој је жао друга.

Иво је покушавао за изгура Сињег галеба из воде, Милева му је притекла у помоћ, али узалуд. Милева му је

рекла да је сад прави човек, јер има своју лађу, и да ће вероватно постати гусар, а он, да би јој узвратио за тако
лепе речи, одговори да ће имати лађу са три јарбола и да ће јој донети три сандука дуката. Милева је отишла да
зове у помоћ другаре Петра, Јурета, Михаела, Пера и Фрању, који су иначе мало и позавидели Иву на лађи.
Дечаци прво нису хтели да помогну Иву да изгура лађу на обалу, али их је Милева својим мирним гласом
убедила. Сваки од дечака се понудио да помогне Иву да поправи лађу: један ће донети смолу, други длето, чекић
и тестеру, трећи завртањ за јарбол, четврти сидро, пети боју. Иво им је поверио тајну да жели да они буду посада
његовог Сињег галеба, да плове по свету. Дечаци су били одушевљени. Иво је изабран за заповедника лађе –
капетана.

У каменолому – Дечаци су вредно радили на поправљању лађе. Било им је потребно новца за боју, па су

решили да га зараде у каменолому. Вредно су радили свакога дана, а Милева им је са извора доносила воду. Иво
се повредио док је минирао једну стену, али је на крају све било у реду и сви су га гледали као јунака, јер се
једини он јавио да обави тај опасан посао (за 100 динара, а плата им је била 1 динар дневно).

Борба за Сињи галеб – После неколико дана Иво се опоравио. Радови око лађе су настављени. Сињи галеб је

обојен у плаву боју, а Милева је сашила плаву заставу.

Иво је увече, када је био сам, уз свећу читао дневник свога покојног оца, који је нашао у лађи. Бразилац је

писао о својој патњи и тешком животу у изгнанству, истицао је своју идеју о заједништву наводећи примере из
живота несложних рибара, као и многе корисне савете о рибарству.

Једног јутра лађа је нестала. Иво је трчао по обали као очајник тражећи је, кад је угледа у заливу, а на њој је

седео Барба – луталица, пијаница и велико причало. Стари Јуст је рекао Иву да су му лађу запленили мештани с
намером да је продају и поделе међу собом новац, надокнадивши тако бар делимично материјалну штету коју им
је нанео покојни Бразилац. Иво је био очајан, али је одлучио да неће дозволити да пропадне његов сан и сан
његовог оца. Дечаци су једне ноћи, док је Барба спавао (везали су му ноге и руке, запушили уста и избацили на
обалу), украли лађу и запловили.

Олујна ноћ – Дечаци су скупили потребне ствари и запловили без Милеве, која је морала да остане уз свог

остарелог оца. После извесног времена су постали узнемирени, уплашени, мучила их је носталгија за топлим
домом, све осим Ива који је изгледао веома мирно и сталожено. Галеб му је био све на свету, једино средство за
постизање жељеног циља.

Дечаци су се упутили ка каменолому. Била је то олујна ноћ. Узбуркано море је лађицу бацило на обалу, а

неискусне дечаке уплашило. Море је прогутало Перу и Јурета.

На стеновитом острву изненађење – Сутрадан је невреме прошло, море се стишало. Дечаке је мучило

сазнање да су изгубили два друга, али су се надали да су они ипак живи. Једро са лађе је однело море, храна је
била сачувана, али воде за пиће нису имали. Тражећи воду уђоше у пећину у којој су нашли сандуке са чајем,
оружјем, свилом, кафом, дуваном, румом – то је било кријумчарско складиште.

Дечаци су сашили ново једро. Иво је предлагао да разнесу барутом две стене између којих се лађа заглавила

да би је ослободили, да натоваре сандуке из пећине и да их однесу у град и предају властима, као и кријумчаре,
за шта су очекивали велику награду. Минирали су стене и лађица је отиснута на море. Тек што су почели да
товаре сандуке, Михаел је приметио једрењак са два бела јарбола.

Борба са кријумчарима – Наишао је моторни једрењак Метеор, који је превозио јужно воће, а то су, заправо,

били кријумчари, њих четворица, који су спасили Перу и Јурета из немирног мора за време буре, а у пећини, у
којој   су   се   налазили   сандуци,   су   ухватили   и   остала   три   дечака.   Ћосави   човек   се   звао   Лоренцо,   а   човек   с
бразготином Анте. Дечаци су чули њихову расправу – Лоренцо је желео да убије дечаке или да их прода у
робље, а Анте је био против тога. Дечаци су били затворени испод палубе. Кријумчари су отишли у пећину по
сандуке,   само   је   Анте   остао   на   једрењачи   да   чува   дечаке.   Међутим,   дечаци   су   онесвестили   Антеа   једним
ударцем, везали га, и отпловили једрењачом, док су остали кријумчари бесно викали са обале.

Заробљеник – Заробљеник Анте је имао 50-ак година. После оног ударца на палуби, као да се сав његов дух

отрезнио, пробудио, другачије је размишљао, некако је смекшао. Није био ни мало узнемирен и љут на дечаке.
Иво му је испричао целу историју Дружине Сињи галеб. Анте је био очајан, јер је био крив за судбину Ивовог
оца. Замолио је Ива да га ослободи, што је овај и учинио, јер му се Анте учинио као безопасан.

Заробљеникова исповест – Анте је сео на палубу код јарбола и причао дечацима о својој прошлости. Причао

им је да је живео у граду, да је имао родитеље, учио школу и да је, на њихово велико изненађење, био поморски
капетан,   али   га   је   залудела   похлепа   за   новцем,   па   је   основао   кријумчарску   банду.   Испричао   им   је   како   је
преварио Ивовог оца на коцкању узевши му сав новац и купивши Метеор који је, заправо, требало да купи Ивов
отац. Испричао им је како је његова банда убила два човека, стражара, који их за мало нису разоткрили. Анте је
био веома потрешен и узнемирен, патио је, кајао се што је био лош човек у прошлости. Дивио се дечацима.
Замолио их је да га приме у своју дружину, што су они и учинили.

Нови Сињи галеб – За дружину је почео нови живот. Анте је био решен да окаје своје грехе помажући

дечацима. Одлучио је да их обучи да постану добри поморци пре него што доспе у руке власти. Иво је Антеа
само запиткивао, јер је желео све да зна; Михаел је био најзадовољнији када је требало да се упали мотор, јер је
волео његов звук; Јуре је постао добар кувар; Фрањо и Перо су водили рачуна о лађи, редовно су је рибали;
Петар се најрадије држао точка крме.

Новац зарађен од продате робе, као и новац од продаје Галеба који је Иво наследио од оца, су решили да

уложе у Метеор, да га преуреде у праву рибарску лађу. У Улцињу су га преуредили, након чега су кренули на
прву пробну вожњу, у лов новом мрежом. То је било остварење њихових снова, снова њихових очева, Ивовог
оца. Дечаци су веома заволели Антеа: он им је био и отац и заштитник и учитељ и добротвор.

Кобан сусрет – Дечаци су почели да се припремају за повратак. Чезнули су за својим ближњим, за својим

родним крајем, а утеху су налазили у другарима и марљивом раду. Анте је много заволео дечаке, жао му је било
што ће ускоро морати да их напусти.

Враћајући се кући срели су једрењачу на којој су била она два кријумчара које су оставили на обали код

пећине. Успели су да им побегну, јер је Метеор био много бржи од њихове једрилице, али је Анте погођен
метком у груди и убрзо је издахнуо. Дечаци су га, тужни због великог губитка, спустили у море, у „море које му
је дало живот, море на коме је упропастио свој живот, море које му је вратило мир и спокојство“.

Дечаци су се ближили обали свога завичаја, међутим, ухвати их страшна бура па изгубише контролу над

лађом, мотор се угаси јер је нестало нафте. Испалише пар светлећих ракета које су нашли у неком сандуку и, на
срећу, угледаше их морнари са једне торпедњаче који им пружише помоћ (дали су им буре нафте). Дечаци су
одлучили да остану цео дан да се одморе на оближњем острву Врач, па да наставе даље.

Сињи Галеб бежи – Дечаци су сутрадан отишли до светионика (на острву Врач) о коме су бринула два

савесна чувара, бивша морнара. Један од њих, Симон, их је послужио храном и рекао им да морају набавити
папире који потврђују да је Метеор њихов, иначе ће им власти одузети лађу. Иво се сетио сандучета које је
помињао Анте на самрти, отишао је до лађе и донео га, а у њему су се налазили папири, односно писмо које је
требало   однети   у   Сплит   поморској   управи.   Док   су   се   дечаци   договарали   са   Симоном   да   крену   у   Сплит,
кријумчари су  им  украли  Метеор.  Отишли  су  у  Сплит  Симоновом  једрилицом  и  предали писмо  поморској
управи, која је расписала потерницу за бандом кријумчара. Дечаци су по закону морали да преноће у затвору,
али их је чекала велика награда за откривање банде.

Јуст и Милева – Цело рибарско село је било у жалости мислећи да су дечаци настрадали за време велике

буре. Очеви дечака су тражили своје синове по оближњим острвима, али узалуд. Мајке су нарицале, жалиле
своју мртву децу. И Милева је патила, повукла се у себе, али је дубоко у себи гајила малу наду да су дечаци
негде живи.

нису множили и делили, већ су учили оно што ће им бити од користи у њиховом будућем летовалишту – ако
некога уједе змија шта треба радити рани, ако се неко буде давио у језеру други треба да га спасавају, ако их
прогута аждаја Шило ће је пробости и све у реду. Чули су плач и јецаје недалеко од млина што их је уплашило,
али је то било Мило Дијете које није могло да пређе преко воде, па их је дозивало. Перо и Шило су прешли
чамцем   преко  воде  и  превезли Мило  Дијете,  што  је  иначе   било  и  њихово  прво  веслање  у  животу  –  права
авантура. Мило Дијете им је донело свежих трешања и вест да их све код куће чекају батине, јер су родитељи
бесни што их нема цео дан.

Дружина под земљом и под облаком – Дружини је у школи било много досадно – напољу топло, лепо, а они

морају да седе у тврдим клупама и понављају градиво. Договорили су се да опет иду у стари млин, решивши да и
даље не откривају родитељима свију замисао, јер би сви могли проћи као Шило који је добио најгоре батине
пошто се вратио из млина. На часу су ишли папирићи од једног до другог члана дружине, па је учитељ спровео
истрагу тражећи папирић, што је деци причињавало велико задовољство и забаву.

Кренули су у млин. Свако је понео нешто хране, воде и понешто од алата за поправку млина. Дружина је

развалила врата и ушла у млин који је био нечист и запуштен. Све је то требало средити, очистити. Прво су
решили да очисте бунар, јер им је било потребно воде за пиће. Спустили су Меда у бунар који се онесвестио због
недостатка кисеоника. Сви су мислили да је мртав и разбежали се, па и Перо, али су се вратили јер им се у трку
пробудила савест – ипак је он њихов друг, није требало тако да га оставе. Воду из бунара су вадили чабром и
веома су се уморили, а затим је Перо сишао у бунар да извади муљ. У бунару је било толико језиво, па је Перо
рекао да је, свакако, лепше под облаком него под земљом. Од напорног рада сутрадан их је све болело, али већ
другог дана су одлучили да што пре оду опет у млин, јер их је интересовало има ли чисте воде у бунару који су
чистили.

Красно је бити поглавица – Био је понедељак. Дружина је кренула до старог млина (одолели су сајму), сви

осим Пера који се разболео (прехладио се у бунару), па је за вођу изабран Дивљак. Прво су проверили бунар: био
је пун чисте воде. Медо и Будала су правили мост, а Шило и Мило Дијете су крчили непотребне грмове и гране.
Касније је , на велику радост дружине, дошао и Перо доневши им свима по медењак са сајма. Наставили су да
чисте, крче и сређују своје летовалиште, а Перо је, пошто је болестан, радио лакше послове. Дивљак је нестао.
Сумњали су да је отишао у село да их разоткрије. Мило Дијете је отишао за њим и затекао га како се игра са
девојчицама, запретио му да их не разоткрије, на шта му се Дивљак само исплазио гурнувши га. Дечаци су
искрчили простор испред млинареве куће и засадили цвеће. У повратку кући су се крили да их неко не види,
међутим срели су газду Петра, али су се извукли рекавши му да су ишли у лов на видру.

Један славан дан – Дружина је и даље вредно радила на уређењу свог летовалишта. Дивљак и Будала су их

изневерили, нису више долазили, Дивљак вероватно због тога што је желео да он буде вођа уместо Пера.
Планирали су да све буде готово до завршне школске свечаности.

Одрасли су одржали састанак на ливади на коме је требало да се договоре како би опет прорадио стари млин.

Перо и Шило су отишли на састанак, односно посматрали су шта се дешава са једног оближњег крова. Говорио
је Перов отац, затим учитељ, сељаци су били несложни, свађали су се.

Дечаци су одлучили да уместо Дивљака и Будале приме у дружину Ђорђа и Милоша, који су учинили славно

дело – нашли су камен вапненац и претворили су га у вапно (креч). Мило Дијете је нове чланове дружине одвео
до млина. Ђорђе и Милош су били одушевљени и обећали су да ће марљиво са њима радити на даљем сређивању
летовалишта. Одлучено је да преуреде и млинареву кућу за шта им је био потребан новац.

Дружину је обасјало Сунце и звијезда Даница – Дечаци су се трудили да поправе насип (брану) како би им

језеро било веће. Дружини су се придружиле и девојчице Марија и Даница, које су једног дана изненада дошле у
млин, јер су им Будала и Дивљак открили тајну дружине. Даница се понудила да ослика зидове, што је дечаке
веома обрадовало. Перо је у језеру убио видру, коју су мештани већ дуже време покушавали да улове. Он и
Шило су продали видрино крзно за 150 динара, а купили су боју, четке и пуно других ситница потребних за
реконструкцију летовалишта. Ђорђе и Медо су једног дана затекли одвезан чамац на средини језера и згажен
цвећњак испред млинареве куће. Питали су се ко би то могао учинити.

Мило Дијете се прославио – Дружина се опет састала на млинском путу и отишла у млин. Поделили су посао

између себе. Поправили су мост, искрчили су сав коров, ставили су у цвећњак стаклену куглу која је светлела на
сунцу, направили су корпе од прућа у које су засадили зелене пузавице и њих десет су окачили о стреху куће.
Марија је окопала цвећњак, а Даница осликала зидове. Увече су сви, осим Милог Дијетета, отпловили чамцем.

Највећа жеља Милог Дијетета је била да научи да весла. Узео је старо корито и однео га под млин у воду

испод точка, али је вода била плитка. Склонио је уставу (брану) коју су направили, вода је ударила у точак млина
и покренула га. Цео млин се тресао, Мило Дијете се уплашио, дозивао је Пера, али га овај није чуо од буке.
Дечак је увидео да је учинио славно дело, окуражио се, одвукао корито до реке и завеслао – тог дана му је све
полазило за руком. Остала дружина се, чувши тутњање, вратила до млина. Сви су кликтали од среће. Милом
Дијетету је поверено да „управља њиховом индустријом“. Перо је затворио брану да људи из села не би чули
буку, јер је требало још нешто дорадити око млина.

Црни дани дружине – Перов отац је затворен на осам дана, јер је на састанку, одржаном на ливади, увредио

једног сељака рекавши му да је подмићен да би био против поправке млина. Перо тих осам дана није могао
долазити ни у школу ни у летовалиште.

Дружина је опет затекла одвезан чамац, изгажено цвеће и исписан зид млина. Сумњали су на Дивљака и

Будалу. Међутим, и даље су били вредни. Увидели су да су у последње време сложнији, јер је Перо све ређе
изговарао реч

квржица

. Опет су пустили брану на кратко, само да би задовољили своју радозналост. Решили су

да следеће недеље донесу кукуруза и пшенице да пробају млети.

Следећег дана, када су дошли у летовалиште да се купају и пецају, видели су да нема стаклене кугле у

цвећњаку, украдена је, уместо ње је стајао стари лонац, а на средини најлепше осликане собе нађоше „нешто
срамотно“. То су учинили Дивљак, Будала и још два непријатељска дечака. Након дуже борбе, што камењем,
што прса у прса, ова четири дечака су пристала да уђу у дружину; друга опција је била да их чланови дружине
туку до вечери. Сада је дружина бројала 12 чланова.

Први цвет који је процветао у цвећњаку је био црвени мак.
Сви су у врућици – Дружина је посао у летовалишту приводила крају. Успели су да самељу жито. Наредних

дана су се чланови дружине само забављали у летовалишту, уживали су у лепоти коју су сами створили. Дивљак
опет није долазио. Дружина се уплашила да Дивљак не открије њихову тајну и решила да све призна учитељу,
који је био одушевљен њиховим летовалиштем и наредио је Дивљаку да ћути. Тада су сви увидели колики је
Дивљак лицемер – хтео је све заслуге за сређивање летовалишта да припише себи.

Дошао је и дан завршне школске свечаности којој су присуствовали ученици, њихови родитељи, начелник

општине, а и тамбураши. Учитељ их је све повео у задружни млин, на њихово велико изненађење, где их је
дочекала дружина од 11 чланова (без Дивљака). Сви су били узбуђени и срећни. Пили су, веселили се, хвалили и
љубили децу. Перов отац је рекао свом сину: „Сине! Твоја је дружба нас старе научила памети!“ Сељаци су
решили да дружина добије целу прву месечну зараду млина. Перо је прво пожелео да купи сат који ће му у џепу
„тиктакати“. Дечаци су, већ уморни, отишли у цркву, попели се на звоник, одакле су посматрали своје
летовалиште, које је изгледало као сајам – сви су играли, певали, смејали се. Медо је прокоментарисао како ће
одрасли све опет упропастити. Перо је само узвикнуо: „Квржица!“ – смишљао је нови подухват, ново дело.

О роману:

Догађаји у роману се одигравају током непуних месец дана, у јуну једне године између два рата.

У селу где Перо у његова дружина остварују „славна дела“ влада сиромаштво и незнање. Како је у њихов крај
дошао богати власник парног млина, ствари су кренуле нагоре, сељаци су подељени и завађени. Дечаци тада
увиђају да одрасле треба да науче неким важним стварима у животу.

Перов надимак Квржица има значење које се поклапа са улогом коју Перо има у дружини. Овај високи,

витки дечак је одличан ђак, друг и вођа. Весео, маштовит, радан, предузимљив, смео, он осмишљава дело,
помирује другове, уноси и одржава дух, доноси осталим члановима дружине сигурност и добро расположење.

Дело које су дечаци одабрали допушта им да се изразе као личности. Многе њихове згоде и незгоде нам

представљају личности појединаца. Магична реч

квржица

успева да их уједини. Заједничко дело их повезује

истим пословима, истим бригама и истим жељама, али се сваки члан дружине представља читаоцу по ономе како
и колико је који од њих уложио у заједничко дело.

Дечаци су одлични ученици, али због „важнијих ствари“ знају и да побегну са часа; послушни су, али не

одају своје тајне; храбри су, али и плашљиви. Раде један „славни“ посао који одрасле треба да научи памети, али
су при том и врло несташна, весела, маштовита деца. Они и кад раде славна дела остају деца.

У дружини дечаци постају нове личности, показују своја нова лица: кад Перо савлада видру пред

девојчицама, кад се Мило Дијете осмелио да сам завесла у кориту, кад дечаци одају поштовање неочекиваном
„мушком“ држању девојчица. Одрасли у овом роману делују као случајни пролазници.

Роман има десет поглавља. У наслову првог и последњег поглавља стоји реч

врућица

. На почетку је замисао

рођена у машти, а на крају – славно дело. У том кругу се збивају догађаји у којима се машта претвара у
стварност.

У роману се два пута, на почетку и на крају, спомиње торањ – звоник цркве. То је поглед са висине, одакле се

може проникнути далеко, у простор и у мисли. Са торња је први пут дечацима пукао видик у машту, а на крају
су поносно са њега загрљени гледали своје „славно дело“.

Дечје реченице у роману су кратке, речи обично имају обрнута и чудна значења. Језик је жив и ускомешан,

језик из дечјег света, који има своја богата значења. У њиховом језику има више осећања него искуства и он
ништа не скрива. Описи у роману су кратки, овлашни.

Хуље и паразити“,

док је остали народ песак, о њему се не води рачуна. Углавном, у случају петлића ништа се битно не мења. Они
су „пошли у нове подвиге и нови живот“.

Петлићи нису идеализовани јунаци. Њихови портрети су изграђени на основу препознатљивих црта дечијег

карактера – сви су они немирни, склони разним несташлуцима, али способни и одважни.

Васпитна вредност ове поеме се огледа у стављању акцента на колектив, јер се само колективним радом

може остварити неки циљ, никако индивидуалним подвизима.

„Орлови рано лете“ – Бранко Ћопић

Први део:

I –

Прокин гај је био запуштена, густа и велика шума, страшно и тајанствено место чак и за старије људе.

Баке су говориле унучићима да је то уклето место, поред кога ноћу не треба пролазити, јер ће их шчепати ледена
рука чудовишта - дрекавца. У том гају је, у босанскохерцеговачком устанку 1875. год., погинуо чувени хајдук
Јованче, који је сахрањен на самој ивици гаја. Поред његовог гроба, за време летњих дана, хладују чобани.

Два дечака, Јованче и Стриц, су се састали у Прокином гају, на заравни која је личила на тепсију (претходно

су се дозивали имитирајући кукавицу: ку-ку!). Стриц се жалио да је добио батине у школи, јер није знао где се
улива Дунав. Упутили су се кући размишљајући да оснују чету од деце коју је професор малтретирао, али да
воде рачуна кога ће примити, да их неко случајно не би одао.

II –

Почетком те школске године је у село Липово је дошао нови злоћудан учитељ из вароши по казни због

пијанства. Ученици су га прозвали Паприка зато што је имао црвен нос. Стриц, највиши дечак у разреду, је
затворивши очи молио све свеце да им врати учитељицу Лану, али узалуд, за катедром је седео и даље нови
учитељ.   Од   Стрица   је   потекао   надимак   новом   учитељу,   али   када   се   учитељ   разбеснео   чувши   за   свој   нови
надимак, Јованче прихвати одговорност на себе да би заштитио свог друга. Стриц је по наређењу учитеља донео
прут, али пошто је прут био сув и брзо пукао, учитељ је побеснео. Док је учитељ викао на Стрица, Јованче је
искочио кроз прозор, а остали ђаци за њим. Уместо да хватају Стрица, како им је учитељ рекао, они су у шуми
брали лешнике.

III –

Стричево право име је било Стево, али су га у школи звали Стриц јер је био највиши, па им је личио на

неког заједничког ђачког стрица. Поред тога увек је носио панталоне, прслук, сламнати шешир, а зими шал, гуњ
(кожух) и цокуле свог мршавог стрица. Дечак није имао родитеље, живео је са стрицем и дедом: стриц га никад
није истукао, а деда понекад. По висини Стриц је личио на свог брата од тетке, Николетину Бурсаћа.

Јованче је, после инцидента са учитељем, решио да не долази више у школу, него од куће право у Прокин гај.

Њему се дан касније придружио и Стриц због ситуације са Дунавом. Решили су да у своју чету не примају
девојчице, јер су брбљиве.

Луња је била тиха, мирна и ћутљива десетогодишња девојчица, крупних очију, Стричева прва комшиница,

која је увек ћутке и непозвана ишла за дечацима, посматрала шта раде, како се играју. Дечаци су викали на њу,
претили да ће је тући, али узалуд, она је и даље ишла за њима. Стриц је увек, при помену њеног имена, беснео.
Сумњали су да ће их она прва пронаћи у гају.

IV –

Сутрадан је Стриц од девојчица сазнао да је учитељ истукао Ђоку Потрка и Лазара Мачка. То су били

нови јунаци за дружину. Ђока је добио надимак Потрк зато што је трком долазио у школу и враћао се кући, чак
је и потркивао кад је и на таблу излазио. Лазар Мачак је био мали, пргав дечак, увек спреман на свађу и тучу, не
бојећи  се  чак ни  старијих,  али  су  га   другови волели  зато  што  је  био  весео,  окретан,  отворен  и  мајстор  за
прављење разних играчака. Звали су га Мачак јер је волео свуда да завирује, „да цуња и гледа шта ће здипити на
земљи, испод земље и на дрвећу“. У школи је био познат по томе што је поправљао глобус, па га мало накривио.

V –

Пао је мрак. Лазар Мачак и Стриц су Стричевим магарцем пренели сав Мачков алат са тавана у Прокин

гај. Док је Мачак чекао Стрица у мраку да дође и доведе магарца да натоваре алат, причао је сам са собом,
имитирајући Стрица, Луњу и у своје име, да би одагнао страх који га је обузимао.

VI –

Стриц је са својим магарцем преноћио у гају. Када је сутрадан Мачак дошао од магарца Сивца му се

учинило да је вук који једе Стрица, па се много уплашио, али када је видео да је то само магарац, орасположио
се, почео га грлити. Сакривши се иза једног дрвета ударао је Стрица, који је још спавао, граном. Овај се у страху
пробуди, па прво помисли да га је ударао магарац, што му се учини немогуће, кад се појави Мачак и разреши му
мистерију. Један део Стричевог шешира је појео магарац, али му га је Мачак поправио зашивши на њега један
картон на коме је писало: „Ништа нема да те брине, од овога пацов гине!“