Књижевност и књижевност за децу I

Основне одлике књижевности за децу (краткоћа, једноставност обраде, ведрина,
необичан темпо, духовита поента).

Да се ближе одреди овај жанр многи критичари га описују као: аутентични израз човековог
дечјег постојања, литература у чијој структури запажамо одлике које су својствене детињству,
књиж.   која   најбоље   остварује   дечји   доживљај   света,   дела   која   су   по   својој   унутрашњој
структури блиска младом читаоцу, дела која одговарају дечјој доби... Сви покушаји њеног
дефинисања полазе од тематике, слојевитости, значења, структуре и форме. Битно је да дечја
књиж. поседује релативну самосталност, испуњава научне претпоставке, норме књиж. жанра.
Посебност   носи   ознаке   детињства,   схватање   живота   и   света,   слободу,   радост,   игру,
елементарност, једноставност и наивност. Одликује се домишљатошћу, унутрашњом јасноћом
и   једноставношћу,   унутрашњим   склопом   и  комуникативношћу.   Доброта,   хумор,   игра   и
естетски идеал, чине њен интегритет. Интегрални делови су елементи наменског, васпитног,
образовног као важни фактори у духовном уздизању човека.

Однос књижевности за децу и књижевности уопште.

Књиж. за децу је посебан део књиж. који обухвата дела која по тематици и форми одговарају
дечјем добу (од 3. до 14. год ), жанровски и типолошки она је неодвојиви део опште књиж.
Књиж. за децу се разликује од опште књиж. по начину уметничког обликовања. Прилагођеност
уметничког дела детету може бити свесна или несвесна. Свесно прилагођена су дела која су
намење деци. Несвесно – су дела која нису намењена деци, али су временом изгубила многе
особине које су их везивале за њихово доба постала су прикладнија за дечју доб. Књиж. за
одрасле, ослобођена језичких правила, разиграна постаје делом дечја, али исто тако унутар
текста намењеног младом читаоцу постоје делови који припадају '' високој '' литератури.

РАЗЛИКА

између једне и друге књиж. манифестује се у језику, тематици, емоционалном тону и

највише визији света и хоризонту очекивања. Књиж. за децу вреди онолико колико је
прихваћена од оних којима је намењена. Књиж. за децу није претрпела нагле промене књиж.
школа и струјања, као што је њима подлегла књиж. у целини. Темпо њеног развоја и књиж.
зрелих читалаца није равномеран. У односу на ову другу развијала се спорије. Њен успорен
развој , статичност стила и тематике може се једино објаснити условљеношћу границом дечјег
интелекта. Разлика је у томе што се '' озбиљна '' литература противно дечјој, ставља у службу
политике и дневног живота, задржава сложенији однос према друштвеним збивањима. Писац
за децу је учитељ и водич а писац за одрасле пророк и трибун. Књиж. за децу за разлику од оне
за одрасле има наглашен педагошки карактер. Књиж. дело за децу одликује потпуна јасност,
граматичка компексност свих реченичних делова и рационална довршеност.

ПОЈАМ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ

– Књиж. за децу је особен део опште књиж., коју чине дела

уметничке   вредности   посебно   писана   за   децу,   тако   да   одговарају   њиховом   интересовању,
психологији, језику и дечијем виђењу света; као и она књиж. дела опчте књиж. која нису
посебно стварана за децу, али су по својој уметничкој структури њима блиска.   У тој књиж.
тематика одговара детињству, ликови су подељени, језик јасан, композиција једноставна, а
садржина често фантастична, васпитна и ведра. Дела дечје књиж. делимо у две врсте:  1.  дела
која су посебно писана за децу и одговарају природи детињства, његовим интелектуалним и
језичким  могућностима, тако да  их  деца разумеју  и  прихватају;  2.  дела  која нису посебно
писана   за   децу,   већ   припадају   уметничкој   књиж.   уопште,   али   су   временом   изгубила   своју
друштвену актуелност, или је слика света у њима наивна и упрошћена, па су постала привлачна
и   за   децу,нарочито   буквалним   схватањем   садржине,   тематиком,   фантастиком,
издиференцираним ликовима, једноставном композицијом, и јасним језичким изразом.  Нпр.

Књижевност и књижевност за децу I

Робинзон Крусо – Д.Дефо, Гуливерова путовања – Свифт, Путник на уранку – Б. Радиченић,
романи, приче у којима су главни јунаци деца, народне бајке, басне... Обе ове врсте имају нечег
заједничког у односу на детињство, а то је првенствено слика света и човека коју дете налази у
њима.

Однос књижевности за децу и књижевности уопште

– Између ове две књиж. имагинарна

гранична линија је танка и невидљива. Разлика, уколико постоји, није голема и несамерљива,
већ је у превласти оног елемента који у њима доминирају.  Да би се могла повући одређена
видљива међа, морало би се поћи од једног могућег решења: утврдити параметре и принципе
критике књиж. за одрасле и критике књ. за децу, указати на сличности и разлике које их везују,
односно раздвајају. То је тешко остварити. Теоријска мисао о критици срп. књ. за децу исказује
се у текстовима посвећеним малим читаоцима. Темељнијом анализом текстова невидљива
граница постаје разговетнија и ухватљивија. Идеја водиља и начела тумачења су другачија, док
је прилажење појавама које се проучавају једнако. Евидентна разлика између једне и друге
критике је тематске природе: колико је у делу исказана дечја логика. Критика литературе за
одрасле, стваралачким приступом у извођењу закључака ставља је у инфериорни положај.
Критика књиж. за децу и критика књ. за одрсле немају заједничку сагласност о жанровској
припадности   одређених   књиж.   врста.   Нпр.   басна,   као   гранична   врста,   припада   књиж.   за
одрасле,   али   новија   критичка   мисао   тврди   да     детету   басна   постаје   јаснија   са   стицањем
животног искуства. Пут вредновања мора да тече усменим путем које делује непосредније и
више   подстиче   на   даље   комуницирање.   Треба   пронаћи   начине   који   би   се   користили   за
разговор са децом. То је задатак наставника и васпитача да добију улогу посредника. Идеје и
поруке остају неизмењене али у једном упрошћеном виду.

Дечји хоризонти (дечја машта, дечја игра, дечји смех, дечја рецепција).

ИГРА

– Хумор и смех неодвојиви су од игре. Игра као тема доминира у модерној дечјој

поезији. За децу је игра забава и радост, за писце изазов и надахнуће, за критичаре феномен
који има естетску и тематску функцију, а за дидактичаре најпогоднији метод за реализацију
васпитно-образовних циљева. Игра је један од начина на који дете схвата и упознаје свет и
појаве око себе. Деца носе у себи урођен нагон да опонашају одрасле. Зато су они у својим
играма   често   поштари,   трговци,   ловци,   лекари...   Посредством   игре   деца   улазе   у   свет
уметности и спознају свет из једне другачије перспективе. Дете у игри егзистира, кроз њу себе
манифестује, меша границе између стварности и маште, и господари у њој. Привлачност игре
је у задовољству које детету пружа, она детету чува детињство од претње и забране одраслих,
развија смисао за лепоту и моћ запажања.  Игра припема дете за његов будући живот, она је
за њега озбиљно занимање као што је рад за одраслога. Песници децу уводе у сферу књиж.
стиховима који неодољиво подсећају на бројалице, брзалице и питалице. Структура њихових
песама је игра речима, игра ритмовима. Лексичку игру, игру речима утемељио је Змај, а
значајно место заузима у делима Радовића, Лукића, Ршумовића. Песници се играју речима и
намерно ремете логички ред да би остварили жељени ритам, необичан звук и мелодију која
покреће децу на игру и смех. Игра речи темељи се на исказивању речи   разних значења ,
сачињавању   кованица,   сложеница,   ређању   бесмислених   и   непостојећих   речи   и   израза.

МАШТА И ФАНТАСТИКА

– Машта је најважнија осовина на коју се ослања стваралаштво за

децу. Машта се вреднује као највиша естетска категорија у књиж. теорији у целини. Машта
развија дечју сензибилност, прелама дух детета, омогућује његово разумевање стварности.
Дететова машта се не плаши лета у недостижне висине. Кроз машту дете путује у
најудаљеније крајеве света, упознаје се са чудесним и фантастичним светом и натприродним
бићима, моћима и силама. Фантастично је продукт маште као синтезе свих духовних и
стваралачких човекових моћи. Фант. чини срж дечјег света. Фант. има своје посебне изворе и

Књижевност и књижевност за децу I

реалности, човек ствара, гради и утире пут свом коначном очовечењу. То је једини начин да
човек преживи, као биће. На путу ка звездама, човек је много тога уништио. Уколико на време
стигне   до   циља,   за   њега   има   наде.   У   супротном,   нестаће   бајка   а   догодиће   се   научна
фантастика, која ће истог тренутка нестати, све док неко поново не измашта нову планету, на
којој ће све испочетка бити могуће. То је први схватио Шарл Перо стварајући збирку дечјих
прича  Приповести  из   вилинског  света,  код  нас  преведене   као   Бајке   старих   времена.   Ова
збирка означава настанак уметничке бајке још давне 1697. Сам Перо није се усудио да те
приче   сврста   у   бајке,   јер   је   схватио   да   бајке   нема   ако   не   прођу   векови   и   миленијуми,
неопходни да би се достигла слојевитост, разноврсност и поруке, које бајка садржи. И поред
оправдане опрезности, Шарл Перо највише се приближио усменој бајци, коју је покушао да
трансформише у причу прихватљиву за ондашње мале читаоце, не мењајући ништа од свега
што   је   народни   геније   стварао   током   дугог   временског   периода.   Зато,   његове   приче
аутентично осликавају време у коме су настале. У њима је бајковита фантастика проткана
елементима мита, обреда и обичаја давних времена, тако да често чини дисхармонију у
приповедању, а понекад доприноси и неразумевању приче, не због нелогичности, већ зато
што   садрже   бројне   слојеве   из   разних   периода,   који   су   се   задржали   у   свести   народних
приповедача. Тако фикција са елементима бајке, у којој живе моћна и чаробна створења,
испреплетана елементима бајковите фантастике, без које те приче не би биле страшне, лепе,
невероватне, вешто осликава живот прекривен плаштом маштања, лажиумом који кроз сва
времена помаже да се горке траве живота лакше прогутају. Сви потоњи писци бајки, чак и они
што су делимично преузели приче од Пероа, све се више удаљавају од бајке, да би на крају
двадесетог   века   дошло   до   бајковитих   прича,   које   само   на   површини   носе   елементе
бајковитости.   Малобројни   су   они   који   су   успели   да   продру   у   суштину   бајке   и   да   својом
имагинацијом   и   инстинктом   досегну   веће   дубине   овог,   свакако   најтежег   жанра   у
књижевности. Можда само у делима Толкина бајка досеже оне дубине које је досегао Шарл
Перо, а у појединим елементима и превазилази свог претходника. Јер, Толкин је успео да
самог себе унесе у бајку и са њом живи претварајући је у легенду која се заиста догодила, као
што су се некада и бајке догодиле, или догађале у измењеном виду, па је легендарно током
времена прерасло у бајковито. Зато, кад данас говоримо о бајци, морали бисмо да поведемо
више рачуна о свему што модерне "бајке" нуде. Да ли су то приче са бајковитим елементима,
које садрже и неке елементе бајке, или је то само начин да се писац приближи читаоцу, а
притом у тим причама или романима нема много елемената бајке због њеног непознавања
или неразумевања. То је веома важно из простог разлога што погрешна или лажна бајка може
учинити много штете у духовном развоју детета. Уместо да га учи племенитости са жељом да
победи зло у себи и свом окружењу, таква бајка, као опасно оружје, може усмерити дете у
супротном правцу, што уосталом и раде многи цртани филмови, приче, романи, стрипови или
сличице за албуме, који бајку користе да би децу, у периоду одређеног развоја, програмирали
да   служе   мрачним   циљевима.   Тај   аспект   коришћења   бајке   и   бајковитости   морао   би   се
озбиљно разматрати и неопходно је покушати да се заустави тај разорни вирус дечјег ума,
који све више улази у наше домове на различите начине.  Што се тиче наших стваралаца
бајковите поезије и прозе за децу, њихова дела су различитог квалитета, у зависности од
пишчевог познавања и разликовања бајке од осталих сличних жанрова, као и од талента.
Многи, нажалост, користе неке елементе бајке и фантастике у нади да ће на тај начин привући
читаоце. Они у исто време желе да прикрију недостатак идеја и испразност маште, али и да
преваре читаоца том својом квази бајком и фантастиком. Таквим писцима преваре често и
успевају, јер неретко, иза њихових књига стоји добра реклама и агресивни маркетинг. Ипак,
најгоре од свега је то што такве књиге често добијају награде као добра и забавна дела, ко зна
због чега и из каквих разлога. Наравно, има и оних стваралаца који веома зналачки и опрезно
користе бајку и фантастику у својим делима и тако настављају пут великана наше и светске

Књижевност и књижевност за децу I

књижевности,   који   су   те   жанрове   уздигли   на   завидан   ниво.  На   крају   треба   истаћи   да   је
уметничка   бајка,   односно   бајковита   прича,   потребна   деци   колико   и   одраслима,   као   вид
задовољења базичних потреба које је човек од освита историје уносио у генетски код. У
подсвести   човека,   без   обзира   које   је   расе,   вере   или   економског   статуса,   створени   су
затамњени простори, који се осветле истог тренутка кад прави надражај пробуди исконски зов
земаљског Раја, који свако, као праслику, носи у сећању и жели поново да оствари.

Теме, идеје и ликови.

Тематика о мајци улази у књиж. већ са народним успаванкама, у којима се изражава мајчина
брига о детету и њена жеља да дете буде лепо, здраво, напредно и срећно. Успаванке су прве
песме намењене деци (детету), а које му пева мајка. Тематику о мајци нарочито је подстакла
НОБ. Други подстицај о мајци учинио је наш послератни живот у коме мајка добија истакнуто
место у друштву. Мира Алечковић је у мајци, најтоплијој звезди нашег детињства, нашла топао
поетски објект. Најлепша реч, Три маме, Песма за мамине очи, поезија је и химна мајци која
доноси дете на свет, чува га и подиже. Бранку В. Радичевићу, мајка је култни мотив и
јединствена поетска метафора. Испевао је топле стихове о симболу радости и бриге, најближој
личности и правом објекту наше велике љубави. Сваки наслов збирке Песме о мајци: Кад мати
чека, Кад мати лаже, Кад мати без руку остане, Кад мати у војску прати – споменик је свим
мајкама. Радичевићева поезија је, уз песме М. Алечковић, најбоља песма о мајчинској љубави
и величини њених осећања према своме чеду. Блиска као детињство, мати је најуниврзалнији и
у историји књиж. најглавнији поетски мотив. Код Радичевића, она је животни споменик
доброте и вечита људска химна. Г. Витез пева о мајци у песмама Жеља мајци и На мајчин дан.
М. Тешић је песник природе и села, али пева и о мајци – песма Мајка се воли. И песник
завичаја, Д. Ерић пише стихове о мајци – Моја мајка. О Мамином срцу пева Д. Лукић. И у
поезији

Моше

Одаловића,

мајка

је

врло

опевана.

Ликови у књиж. за децу

– У књиж. за децу ликове можемо поделити у три врсте: ликови деце,

ликови одраслих и персонифицирани ликови биљака, животиња, предмета и појава.

ЛИКОВИ

ДЕЦЕ

– различито су приказани у зависности од времена када је дело писано. У време када је

литература за децу пробијала себи пут, нарочито у доба просветитељства, ти ликови су били
извештачени, далеко од реалног детета. То су били ''људи у малом'', кроз такве ликове
говорили су одрасли да би васпитно утицали на психофизички развој детета, да би га правилно
васпитали и припремили за друштво. Прави ликови деце приказују се тек у доба романтизма,
нарочито реализма када је књиж. за децу ослобођена претеране дидактике. Такве ликове у
нашој књиж. за децу први је дао Змај. Они су реални, блиски детету.

ЛИКОВИ ОДРАСЛИХ

–

прошли су сличан развојни пут као и ликови деце. У просветитељској литератури били су
сувише озбиљни, увек мудри и саветодавни чим дођу у додир са дететом, или су крајње зли
попут нагативних ликова у бајкама. Змај је први који је код нас дао ликовима одраслих људску
душу, описујући их реално и показујући детету како нпр. одрастао Циганин уме добро да лаже
када хвали свога коња да би га продао. Од тада ликови одраслих у овој литератури попримиће
највише овај змајевски шаљив изглед виђен оком детета. Ликови одраслих постаће реални, али
са видокруга и позиције детета. Они су подетињени и раде све што раде деца, али то, наравно,
није увек случај, писац их приказује онако како дете може да их види.

ПЕРСОНИФИЦИРАНИ

ЛИКОВИ

животиња, биљака, предмета и природних појава – најтипичнији су за ову литературу,

нарочито ако је намењена најмлађима. У књиж. за децу то је нормално, то условљава мали
читалац, који оживљава све око себе и може да разуме само оно што личи на њега и његово
поимање света. Дете воли да се упоређује са свим оним у чему налази макар мало сличности са
собом, а животињски младунци га на такав детињи однос највише асоцирају. Понекад су
животиње толико персонифициране да само по ознаци и неким битним појединостима

Књижевност и књижевност за децу I

вредносно осећање у смислу пријатности, допадања, уживања, тј. разумевања дела. Дело се не
може само за себе оцењивати, већ у оквиру књиж. прошлости, садашњости и будућности. Дело
има онолико вредности колико и аспеката са којих се може сагледати; зато јесте његова
вредност субјективна и релативна у односу на сваког читаоца. Принципијелно сваки суд може
бити тачан и нетачан; погрешан је сваки уколико је произвољан и слеп, а објективан ако је чин
интелектуалне природе.

Васпитна вредност.

Васпитна улога књиж. за децу треба да буде у пуној сагласности са поетским изразом дечјег
писца, односно не треба да буде реализација смишљеног педагошког циља. треба постојати
средина између две крајности. Лош је онај писац који се труди да само васпитава дете, а исто
тако је лош и онај који хоће то да избегне. дете читалац, одбацује обе крајности, не подноси
провидна наравоученија а исто тако ни лепореко празнословље. Дете прихвата оне писце који
знају на поетски начин да му кажу управо оно што њега интересује и што може да му одговори
на   многобројна   свакодневна   питања   која   у   њему   искрсавају   на   путу   кроз   живот.   Међу
мноштвом писаца који пишу за децу, врло је мало оних правих који су стварно дечији писци,
који умеју да поучавају и васпитавају младе читаоце поезијом. У српској књ. за децу посебно
издвајамо Змаја, Радовића, Ршумовића, који су на прави начин знали поезијом да васпитавају
дете. Радовићеве песме за децу су често збуњивале поклонике јасног педагогизма, чак их
згражавале својом ''бесмисленошћу'' и тежњом да се читав живот окрене ''наопачке''. Многи
нису ни слутили колико у тој поезији има васпитне усмерености. Нпр. песма Да ли ми верујете:
У њој је реалност окренута наопачке – јунак песме се неодољиво умива, без престанка ( у
стварности је општа појава да дете занемарује умивање ), мајка у песми виче да је већ доста тог
непрестаног умивања ( што је у стварности обрнуто ), лекар констатује да је вода крива што се
дечак разболео и забрањује му да се умива. Свему је дат супротан смисао, па ће чак и оно
мање промућурно дете схватити да је песма само игра, шеретлук и мала иронија на рачун
његовог немарног односа према умивању и личној хигијени. Песма ће постићи васпитни ефекат
не   путем   буквалне   сугестије   и   провидног   наравоученија,   већ   игром   у   којој   дете   активно
учествује враћајући у нормалан положај оно што је песник у шали изокренуо. Опет се игра
претвара у збиљу, а поетско и етичко осећање чине јединство. Љ. Ршумовић је један од песника
за децу који је најспретније објединио у песми игралаштво и хуману људску поруку детету, што
нарочито долази до узражаја у његовој збирци песама Ма шта ми рече. Све у тој поезији
пожима здравље, све је у њој кристално јасно и питко, пуно животне радости, оптимизма и
људске реалности. Таква је песма Одакле су делије, која ће се, без сумње, свидети сваком
детету. Прихватајући њену игру она ће прихватити и њену јасну васпитну поруку пуну телесног и
душевног здравља, јер које дете не воли да буде здраво, снажно и паметно. Дечији песник,
дакле,   васпитава   дете   својеврсном   поезијом,   у   којој   се   видно   испољава   његова   изузетна,
животно-оптимистичка

хумано

усмерена

личност.

Васпитна вредност ( моралистички приступ )

– Моралистички приступ, по којем уметност на

људе врши пресудни морални уплив, потиче из антике, од Платона, а у критици овог вида из
просветитељства. Змајева дечја поезија представља ''праву моралну хигијену''. Сходно томе,
народна књиж. се објашњава као поучна лектира којом се просвећује и подиже народ. Нпр.
бајка – као усменокњижевни облик је васпитно средство и незамењива школа моралности, није
потчињена животу, друштвеном напретку, па је с тога ближа деци. Универзалношћу својих тема
и идеја учи дете да и слаби и немоћни снагом ума могу да савладају све препреке и да правда
мора да победи. Дечја књиж. долази да допуни утицај породице, религиозног и патриотског
образовања, школе, васпитања уопште. Литература за децу врши изграђивање свести која је
човеку најдрагоценији савезник. Идејни квалитети књиж. за децу остају незаобилазни услов