Univerzitet u Novom Sadu
Filozofski fakultet
Odsek za psihologiju
Kognitivno bihejvioralni tretman za Generalizovani
anksiozni poremećaj:
trenutni status i budući pravci
Studenti: Mentor:
Anjička Kralik 518/04 Snežana Tovilović
Dragana Stanić 791/04
Maj, 2009.
Novi Sad
Uvod
Proces razvoja ličnosti se ni u jednoj svojoj fazi ne odvija bez anksioznosti.
Anksioznost, koja je za pojedinca previše intenzivna da bi bio u stanju da je toleriše i sa
njom živi, često guši optimalni razvoj njegove ličnosti i mobiliše niz mehanizama borbe,
bekstva ili podređivanja, a oni se mogu strukturisati u poremećaj, ako pored ostalih
nepovoljnih uslova više ne mogu da obezbede njegov psihički integritet. Međutim, na
drugoj strani, anksioznost koja još ne ugrožava sudbonosno biopsihosocijalne otpornosti
ličnosti koja se razvija, daje inicijativu, ubrzanje i energiju za zdrava razvojna nastojanja
budućeg srećnog i stvaralačkog odraslog čoveka. To, da li će osećanja teskobe,
nesigurnosti i bojazni preuzeti u formiranju ličnosti ovu ili onu ulogu, da li će taj razvoj
ograničavati ili podsticati, zavisi od mnogih faktora, drugačijih i karakterističnih za
svakog pojedinca. Svaki pojedinačni i konačni rezultat susretanja čoveka sa anksioznošću
određuje međusobni uticaj njegovih bioloških, kontitucionalnih karakteristika njegovih
datadašnjih iskustava i faktora okoline u sceni njegove specifične životne situacije
(Tomori, Avalske sveske 4-81).
Autori bihevioralne orijentacije podvrgli su intenzivnom proučavanju mnoge
činioce koji prethode anksioznosti, koji je slede ili koji su njena posledica, pa su u
zajedništvu sa teorijama, sakupili veoma mnogo znanja neophodnih za razumevaje i
lečenje stanja anksioznosti.
Ličnost osobe koja strahuje
Pouzdano je utvrđeno da su izvesni ljudi stalno anksiozni i da burnije reaguju na
svakodnevne životne situacije koje kod drugih, stabilnijih osoba, uopšte ne prouzrokuju
strah. To znači da je doživljavanje straha stogo individualno i da postoje velike razlike
kako ljudi reaguju na stimuluse koji dovode do straha. Te razlike Ajzenk je pokušao da
objasni u sklopu svoje teorije o dve dimenzije ličnosti; neuroticizam- stabilnost i
ekstraverzija- introverzija. Naime, osobe koje imaju visok stepen neuroticizma posle
samo nekoliko izlaganja traumatskim situacijama mogu da razviju strah, dok osobe sa
niskim neuroticizmom to mogu tek onda kada su izložene neprekidnom ili veoma jakom
stresu. Ako je u pitanju kombinacija: visoki stepen neuroticizma i introverzije, može se
očekivati velika sklonost ka anksioznim reagovanjima. Suprotno, osobe koje poseduju
nizak nivo neuroticizma i visok nivo ekstraverzije, pokazivaće veoma izraženu
rezistenciju prema pojavi straha. Nov doprinos u razvoju ovih ideja dao je Grej tvrdeći da
su ekstravertne osobe relativno neosetljive na kaznu ili pretnju kaznom, dok su
introvertne osobe vrlo osetljive.
Intenzitet i tip stimulusa
Iskustva iz rada sa eksperimentalnim životinjama pokazala su da se strah može
usloviti samo jednokratnim dejstvom intenzivnog stimulusa, ili pak blagim stimulusima
koji se stalno pojavljuju. Slične zaključke saopštili su i autori koji su analizirali
uslovljavanje straha kod vojnika u ratu (Grinker i Spiegel, 1945; prema Ljubomir Erić,
Avalske sveske, 4-81). Oni su istakli da su anksiozne reakcije kod vojnika u ratu nastajale
pod dejstvom raznih oblika stimulusa ili njihovih kombinacija: pojedinačna katastrofa,
kumulacija nekoliko specifičnih trauma, kumulacija dejstva blagih stimulusa i kumulacija
intenzivnih i dugotrajnih stimulusa. Grej je formulisao poseban vodič u klasifikovanju
videla dve osobe koje stoje preko puta kuće. Frojd je kao najčešće znakove anksioznosti
naveo: palpitacije, aritmiju, znojenje, mučninu ili osećaj težine u želucu, tremor, učestalo
mokrenje, proliv, vrtoglavicu, parestezije, pojačanu osetlivost, smanjenje seksualnih
potreba i smanjenje samopouzdanja. Smatrao je da se anksiozni simptomi mogu
manifestovati i kao somatski ili u formi slobodno fluktuirajuće anksioznosti ili
zabrinutosti ili u formi iznenadnih anksioznih napada te da hronična zabrinutost može
dovesti do somatskih simptoma i hronificiranog stanja.(
www.psihonet.com
).
Bitna karakteristika GAP-a je intenzivan, trajan ili veoma učestao neodređeni
strah u vidu izražene zabrinutosti, strepnje, zebnje, slutnje, odnosno strašljivog
iščekivanja budućih događaja. Pacijenti obično iznose da predosećaju kao da će se nešto
najstrašnije desiti njima i njihovim bližnjima. Pacijent oseća da ne može da se oslobodi
svoje anksioznosti i da teško kontoliše svoje misli koje mu narušavaju pažnju i
sposobnost koncentracije. Ova takozvana „slobodnolebdeća anksioznost“, koja nije
povezana sa nečim određenim, predstavlja jedno od najmučnijih osećanja. Budući da je u
pitanju neodređena opasnost, ona ne može da se izbegne niti je moguće preduzeti
efikasne mere odbrane od nje. Da bi se postavila dijagnoza GAP-a, on treba da traje
najmanje nekoliko nedelja, odnosno meseci. Po kriterijumima DSM IV najmanje šest
meseci i sa više dana u tom periodu kada je anksioznost izražena, nego onih kada se ona
ne ispoljava (Kaličanin, 1996,).
Generalizovani anksiozni poremećaj razvija se po pravilu postepeno u uzrastu
između 20. i 30. godine. Međutim, u težim slučajevima, beleži se često početak u dečijem
i adolescentom periodu. Prelazak iz latente faze, koju karakteriše zabrinutost zbog
budućnosti, u manifestnu fazu ovog psihičog poremećaja moguć je i bez vidljivog
razloga, ali ponekad sse vezuje za neki značajan životni događaj i njegovo stresogeno
delovanje. Obično je u pitanju hroničan stres. Tok je različit, teži da fluktuira po
ispoljavanjima i intenzitetu, ali i da postane hroničan. Stres pogoršava stanje pacijenta, tj.
dovodi do ezarcerbacije simptoma. Prognoza je nesigurna, jer na tok i ishod ovog
psihičkog poremećaja utiču brojni činioci, kao što su oni biološke prirode, zatim zrelost
pacijentovog ega, interpersonalni odnosi, angažovanost i uspeh u radu, stresne situacije
itd. Kliničko iskustvo govori da se starenjem, ako spoljašnje okolnosti nisu posebno
nepovoljne, simptomi obično stišavaju.
Detaljnija analiza kliničkih ispoljavanja GAP-a ukazuje da se mogu izdvojiti tri
njegove komponente: psihički simptomi, simptomi i znaci zbog hiperaktivnosti
vegetativnog nervnog sistema i simptomi i znaci u sferi motorike, odnosno ponašanja.
Ova tri oblika kliničkog manifestovanja obično su u međusobnoj korelaciji, ali ponekad
mogu biti i prilično nezavisni jedan od drugog, što stvara teškoće u dijagnostici.
Dominantan simptom je najčešće „slobodno lebdeća anksioznost“, odnosno
neodređeni strah od budućnosti. Pri tom, taj strah mora biti izražen jače od onog što se
inače povremeno sreće kod svih ljudi zbog neizvesnosti i nepredvidivosti svega što život
donosi. Svojim intenzitetom i svojom učestalošću on mora da nanosi veliku subjektivnu
patnju i da remeti normalno funkcionisanje pacijenta. Zato je patološki i iracionalan.
Stoga se i kaže da su strepnja i zebnja zbog mogućih opasnosti koje nosi život glavna crta
ovih ličnosti koje razvijaju GAP. Fokus zabrinutosti, odnosno strepnje, može tokom
bolesti da se menja (Kaličanin, 1996,).
Od psihičkih poremećaja obično se javljaju teškoće koncentarcije kao i teškoće u
upamćivanju i upravljanja mislima, što čini da pacijent nije u stanju da rešava obične
