РАДИО – мит и информација, дијалог и демократија
Сам појам води порекло од латинске речи radius, radiare (
зрак
,
зрачење
), док у техници означава
пренос сигнала на даљину електромагнетним путем, емитовање програма радио-таласима. Радио
је технички систем у којем се звучни сигнали преносе бежично, електромагнетним таласима, до
свих удаљених тачака на којима има пријем, омогућавајући комуникацију са слушаоцима. Реч
радио
означава и установу која припрема и емитује програмске садржаје, а истим именом се
назива
и
уређај
који
служи
за
пријем
радио
сигнала
To је медиј који унапред рачуна на подељену пажњу. Као и друге медије можемо га дефинисати с
обзиром на политичку, друштвену, културну, образовну, спортску или економску активност или
функцију с обзиром на потребе публике или јавности. Његова технолошка и институционална
природа чине најважније саставне елементе.
Радио је медиј комуникације и заједништва који производи и дистрибуира информативне и
културне симболичке садржаје. Како Маклуан истиче, он заводи
привидом присности
, илузијом
невидљивог општења говорника и публике нудећи својство "
приватног доживљаја
“, интимности,
“бубња племена”.
Битна својства радија: то је медиј ГОВОРА који у свести слушалаца
ствара СЛИКЕ
Радио је
јефтинији
од свих медија, и за емитере и за реципијенте!
Он је медиј оралне културе и дијалошке, односно полилошке форме комуницирања.
Он је
најбржи
и
свеприсутан
медиј (допире свуда), са искључиво аудитативним начином
кодификације стварности, најраспрострањенији (слуша се на океанима и планинским
врховима)
Невидљив
и еластичан, а различит и
креативан
у садржајима. Чујемо га јутром, дању,
током ноћи, у кући, у колима, на послу, у кафићу...
Фрагментарност
циља на перцепцију слушаоца јер је у природи слушања
дисконтинуитет и селективност.
Ствара заједништво
с групом и заједницом. Кроз језик, музику, начин говора.
Секундаран
медиј (споредна активност, рачуна на подељену пажњу)
Комерцијализација у деведесетим довела до метаморфозе садржаја према забави.
Способност прилагођавања друштвеним, економским и медијским условима. Нова
технологија ту добија кључну улогу.
Визија: од појединачне до масовне комуникације
Svjetski dan radija prvi put je obеležen 2011. godine, a nastao je na osnovu inicijative da se
podigne svest o značaju radija kao medija. Datum je odabran kako bi se odala počast
pokretanju
United Nations Radio
, internacionalog servisa Ujedinjenih nacija, koji je osnovan
1942. godine.
Povodom obeležavanja 13. februara, Svetskog dana radija, stranica
World Radio Day
,
predstavila je statistike prema kojima postoji više od 51.000 radio stanica širom sveta. Takođe, u
periodu 2006-2013. došlo je do porasta prihoda u sferi online radija sa 278 miliona na 827
miliona, što predstavlja godišnji rast od 28%.
Етика: развој јавног емитовања програма
Сер Џон Рит, први директор корпорације Би-Би-Си (1923): јавна служба утиче на јавно
мнење и ствара осећање националног културног идентитета!
Основни принципи заснивали су се на: 1) принципу истине и 2) слободног приступа и
квалитета.
Осам принципа јавног радија су:
географска универзалност
(приступ целој популацији);
плаћање које обухвата све
;
конкуренција програма, а не бројки
(квалитет испред
квантитета);
универзалност обраћања
(јавни радио истражује и проширује могућности
група унутар друштва);
брига за мањине
;
учвршћује национални идентитет и
заједништво
;
аутономија
(у програмском стварању дистанцирање од свих интереса и
утицаја власти);
уредничка слобода
.
Јавни сервис промовише високе стандарде и обједињену контролу .
Основне функције: да информише, образује (подучава) и забави.
Публици дајемо оно што јој је потребно, а не што она жели!
Превиђало се да је то један од најјефтинијих масовних медија без претераних кадровских
и технолошких захтева, док је због покретљивости, раширености спектра и еластичности
емитованог садржаја прилагодљив суштинским реаговањима у тренуцима када се догађаји
дешавају.
Радио је поништио проблем удаљености. Његова доступност је толико револуционарна да је
потирала природне препреке, које су до тада, онемогућавале слање порука на велику даљину.
Такође, појава радија релативизовала је проблем путовања информације, јер је она постала
доступна скоро истог тренутка када се емитује. Радио се с правом може навести као родоначелник
комуниколошке револуције и преобликовања човечанства од скупа често међусобно неповезаних
људских заједница ка људској заједници која међусобно кумуницира, прима и шаље поруке,
намеће ставове и културне моделе. Његова брзина, доступност, модерне технике изражавања,
учинили су да је радио без премца задржао место једног од најутицајних медија, задржавши
бројну армију корисника са којима је у активној вези.
Информативна конкурентност
Новине су у почетку забраниле емитовање вести на радију пре 19. сати, као и
давање коментара о јавним догађајима!
1926. генерални штрајк значи и почетак културе селекције и представљања вести на
радију и крај владине пропаганде
Веродостојност и објективност од 1939. у редакцијама вести. Вести су информације
о значајним и занимљивим догађајима.
Незадовољство мањинских заједница и покушаји озакоњавања статуса локалних
радио-станица
за дијалог јер поспешује и динамизира комуникацију, мотивишући саговорника за
разговор.
Омогућава новинару да коментира своју или туђу мисао, да изрази слагање или неслагање
са суговорником, да оствари атмосферу разговора и амбијента, без сувишног трошења
радијског времена на непотребне лексичке садржаје и описе.
Концепт емитовања програма
•
Државни радио је основан од државе, општине, региона (политички зависан од
владајуће елите, иако се финансира из буџета или претплате).
Медијска
структура је високо централизована начином организовања, финансирања (било
да је то преко буџета или неког облика такси), економичности, и што је
најважније, одређивања садржаја којег представља јавни интерес. У теорији
овакав приступ се назива
етатистичким.
•
Јавни радио (обезбеђује медијски простор за слободно изражавање и јавну
расправу свим грађанима, различитим деловима јавности).
Сврха јавног
власништва над медијима је "
да информације и забаву, слике и симболе који
одражавају разноликост земље, као и читавог света, проследи до што већег броја
грађана. Друштвена вредност се састојала у томе што је излагање свему овоме,
углавном, било на добробит публике и, кад су посреди извесне земље, што су
сународници могли да виде себе као припаднике јединствене нације
" (Лоример,
1998:116). Форсира јавну корист, јавни интерес.
•
Комерцијални радио (примарни циљ је профит власника, уз претпостављену
политичку независност).
Концесију и фрекфенцију добија од државе на основу
предложеног програма којег је дужан спроводити и поштовати. Често користе
локална наречја, дијалекте и жаргон, док имају “занимљив” приступ појму културе.
•
Community радио – радио заједнице
(контрола локалног становништва,
волонтерски рад, а циљ интерес обичних грађана, док је пословање на
непрофитним основама, од донација, конкурса и сл). Контолу има локално
становништво.
•
Пиратски радио
(без службене дозволе и контроле, не плаћа порезе, ауторска
права, ван је система).
Радио као медиј, подразумева техничка средства, то јест, уређаје и природну средину,
односно ваздух и етар посредством којих се поруке дистрибуирају и преносе. За радио-
комуникацију потребни су:
- студијска техника, којом се аудитивно енкодирана (дешифрована) порука преводи у свој
електронски еквивалент;
- одашиљач (предајник), који служи за стварање модулисаних струја високе фреквенције;
- одашиљачка (предајна) антена, која се напаја тим струјама и исијава, односно, емитује
електромагнетне таласе;
- пријемна антена, која прима електромагнетне таласе и претвара у врло слабе струје
високе фреквенције, и
- пријемник, који те струје прима, појачава, демодулише и тиме електро-сигнал поново
претвара у одаслату аудитивну поруку.
Радијска техника у коју спадају студијска, одашиљачка и пријемна, потребна је да би се
порука претворила у електронски сигнал и обрнуто, посредством радио-таласа пренео од
комуникатора до крајњег корисника, односно, рецепијента.
Због чињенице да је најјефтинији у техничко-технолошком и продукционом смислу, радио
је и најраспрострањенији медиј. Као критеријум не узима се само број радио-станица, већ
и број слушалаца, како појединачно, тако и укупни аудиторијум свих радијских програма.
Распрострањеност радија се огледа у прилагодљивости и непосредности. За разлику од
телевизије, филма или новина, који подразумевају претходну одлуку о рецепцијској улози
и не дозвољавају подељеност пажње, радио своју медијску снагу црпе из присуства у
људској свакодневници. Једино за слушање радија рецепијенту није потребно посебно
време, које за остале медије масовног комуницирања мора бити део слободног времена. То
се показало ефикасно, па многа предузећа у току рада емитују лагане радио-програме који
стимулишу продуктивност.
Предност радија у односу на остале медије јесте брзина. То значи да је у ситуацији
директног јављања са места неког догађаја у предности у односу на телевизију, којој је
потребно извесно време да технолошки обезбеди директно јављање. На крају, радио
омогућава успостављање директне повратне везе најширем кругу корисника.
Насупрот овим предностима, радио, има и један суштински недостатак. Он је искључиво
аудитивни медиј, перцепција порука посредованих њиме могућа је само једним чулом, то
јест, слухом, и зато је радио експресивно
једнодимензионални медиј масовног
комуницирања
.
Радио има три основне функције:1)
информативну
(брзо прикупљање, селекција,
непосредност, актуелност информација о значајним догађајима и темама у локалу, земљи
или свету), 2)
културно
-
забавну
(уметнички садржаји, уз обиље забавних контакт емисија
и хумора, релаксације, прилагођених ритму тренутка емитовања и различитим циљним
групама) и 3)
образовну
(едукативно-васпитна и научна усмереност са општеобразовним
и дефинисаним тематским целинама о културном наслеђу), ослањајући се на акустички
догађај који је слушаоце уводио у комуникацијски простор.
Пракса је показала да се скала програмских функција даљим развојем ширила у велику
лепезу од којих се једна придружила основним:
комерцијална
, док је низ задржао
секундарне функције:
идеолошку, сервисну, интегративну, персуазивну,
интерактивну, етичку, естетичку, иницијалну, репрезентативну
итд.
Према добу емитовања постоје јутарњи, преподневни, поподневни, вечерњи и ноћни
програми, које даље треба форматизовати према слободном времену аудиторијума
(уважавањем сезонских послова, актуелних друштвених или политичких кампања итд)
или према захтевима саме публике (подилажење популистичким укусима).
Речи са радија брзо се заборављају, али значење остаје трајно у свести, па сваки добар
новинар мора то имати на уму приликом креирања радијске поруке. Програме треба
профилисати, форматизовати према пореклу, знању и потребама слушалаца. Реаговање на
збивања је муњевито, пошто радио мора бити у епицентру релевантних информација. Као
медиј звук има доста сличности са штампом: реч може бити у облику вербалног исказа
или писаног текста, звучни ефекат или графичка илустрација. Оба медија, уз чула
захтевају машту, али је важно уочити разлику у временској димензији. Читалац може
читати брзином којој то жели: за неколико минута, сати, дана, док код радија реч лети у
углавном у свом месту или граду, а по потреби редакције путују и ван њих. У питању су
углавном конференције за штампу, скупштина, разни форуми и слично, а спољни
сарадници, као што и само име каже, својим редакцијама помажу прикупљањем
информација.
Облици информативних прилога
Разни облици информативних прилога у радио-емисијама веома подсећају на прилоге у
''дневним листовима'', а ево и зашто. У недостатку сопствених кадрова, емисије су
добијали да воде и раде незапослени новинари, користећи већ објављене информације у
дневним листовима. Своја искуства писане речи преносили су полако у радио, али не
смемо заборавити ''да новине у радију још нико није успео да направи, нити се то може''.
Писана реч је једно, а ''жива, изговорена друго, јер оно што је написано ако нам није јасно
можемо поново прочитати'', а оно што је изговорено ако нисмо добро чули не. Радио
тражи кратку и јасну реченицу. Ако се важна информација током дана понавља више пута,
потребно је ''делимично променити текст уз понављање важнијег дела и избегавање
употребе заменица''. Новинарски прилози за радио деле се у две групе.
Прву
чине они у којима је материјал изложен информативно, где се став аутора о
проблему који се обрађује, не види. Сама вест је најједноставнији облик новинарског
изражавања и има информативни карактер. Да би се донела и презентовала на прави начин
треба поштовати одговоре на пет питања, односно новинарско правило 5W.
То су одговори на питања
Ко, Шта, Где, Када и Зашто
?! Вест може бити изражена и
само једном реченицом, али је не треба на силу скраћивати.
Извештај представља већи облик новинарског, информативног прилога за радио програм.
''Садржи све особине вести али је шири и објашњава како се и на који начин догађај
одиграо''. То се најчешће ради хронолошки.
Другу групу
прилога за радио-емисије информативног карактера чине аналитички прилози,
који о догађају о коме говоре, приступају настојећи да објасне разлог настанка, као и да
''предвиде могуће последице''. У оваквим прилозима присутна је и јасно изражена оцена
''аутора као његов став''. У ову групу спадају и следећи облици: коментар, репортажа,
рецензија, приказ и интервју. Посебно су специфичне рецензија, која се најчешће бави
оцењивањем уметничких догађаја или садржаја, и интервју који доноси сазнање става
''одређене личности о неком значајном догађају или појави, коју он најчешће саопштава
директно у микрофон, у разговору који са ноиме води репортер''.
Сви прилози било да су информативни или аналитички, емитују се у радио-програму у
посебним програмским блоковима или емисијама.
Образовни програм
