ПЛАВО –

ТЕКСТ ЗАКОНА

ЉУБИЧАСТО

у тексту закона

– ВАЖНИЈЕ НОВИНЕ

КОМЕНТАР ЗАКОНА О ПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ

СА СУДСКОМ ПРАКСОМ

Увод

Нови Закон о парничном поступку објављен је у

„Службеном гласнику РС“,

бр. 72/2011 од 28. септембра 2011. године

, а ступа на снагу

1. фебруара 2012.

године

. године.

Нови Закон о парничном поступку, као један од предуслова за ефикасан рад

у правосуђу, требало би да омогући

промене

које су везане за

све учеснике у

парничном поступку.

Новим законом конкретизује се

право суђења у разумном року

убрзање

поступка

, што је остварено с једне стране заоштравањем процесне дисциплине, а с

друге, сузбијањем злоупотребе процесних права. Закон је усклађен са Европском
конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода Савета Европе, коју је
прихватила и ратификовала наша земља. Такође, нова законска решења последица
су прихватања и имплементације

препорука

Савета Европе у наше национално

законодавство.

У образложењу предлога новог закона наведено је да су та решења и у

тесној  вези  са  стратешким  циљем  наше  државе  за  улазак  у  Европску  унију  и  с
потребом  да  се  остваре  преузете  обавезе  за  спровођење  интензивне,  ефикасне  и
перманентне  реформе  на  плану  уграђивања

европских стандарда

у национално

законодавство.

Текст закона урађен је у складу са Европском конвенцијом о људским

правима и слободама, Препоруком бр. П. (84) 5 Комитета министара Савета Европе
и Препоруком бр. П. (95) 5 Комитета министара Савета Европе.

Закон о парничном поступку представља један од најважнијих

легислативних аката једне земље. Принципи и начела које садржи и норме које га
разрађују битно одређују

степен остваривања заштите

у поступку пред судовима

најзначајнијих људских права и слобода предвиђених међународним актима,
Уставом и другим законима Републике Србије. Од степена успешности прописаних
решења у парничном поступку у великој мери

зависи примена материјалног

права

у грађанској области.

Досадашња пракса је показала да је

неефикасност судова

у доброј мери

била условљена

неким решењима

претходног Закона о парничном поступку

(„Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09).

Између осталог, примећено је да су дужници на рачун поверилаца

профитирали кроз

дуготрајне и скупе парнице

. Дужнички профит је, чини се, још

једна  од  негативних  специфичности  која  мора  бити  уклоњена  из  наше  правне
праксе.  Тенденција  ширења  дужничког  профита  видљива  је  не  само  у  материји
класичног  грађанског  права  већ  нарочито

у трговинским, односно привредним

односима

Поред тога, практична примена појединих материјално-правних прописа

који су оцењени највишим оценама од стране теорије и праксе, али и европских

експерата (као што су на пример Закон о облигационим односима и Закон о
наслеђивању) због

мањкавости процесних прописа

показала се неефикасном.

Претходни Закон о парничном поступку донет је 2004. године, а измењен и

допуњен 2009, ради

усклађивања

са Уставом и

правосудним организационим

законима

. Претходни закон изазвао је бројне, па и оштре научне полемике, док су

поједине његове одредбе оспорене и у поступцима пред Уставним судом.

Из наведених разлога, било је неопходно донети нови Закон о парничном

поступку, који ће омогућити ефикаснији и економичнији поступак пред судовима,
а самим тим и

ефикасније остваривање права

грађана предвиђена материјалним

законима. Такође, Закон о парничном поступку мора да допринесе

правној

сигурности

свих правних субјеката, што је услов економског опстанка, али и

развоја сваке државе.

Будући да су у међувремену донети

Закон о јавном бележништву, Закон о

извршењу и обезбеђењу

, измењен је Закон о уређењу судова, било је неопходно

извршити одређена

усклађивања

с наведеним законима, како би се створио нови

процесни амбијент у грађанској материји.

Поред тога, у Закон о парничном поступку, неопходно је било уградити и

све релевантне

препоруке Савета Европе

, као и пресуде

Европског суда за

људска права

и упоредна законодавна решења других модерних држава из ове

области.

У раду су приказани најзначајнији проблеми у примени новог Закона о

парничном поступку, као и одговори на многа питања до којих је дошла судска
пракса у примени претходног закона, када су у питању правни институти преузети
и у новом закону. Поред тога дата су и мишљења правне теорије, тј. одговарајућа
теоријска објашњења важних института.

Размотрене су и граничне области са стечајним и извршним поступком.
Важна питања у вези с применом закона размотрена су после одговарајућег

законског члана у облику коментара и објашњења, тако да је доследно
испоштована законска систематизација и редослед.

Поред судске праксе која је инкорпорирана у сам текст коментара, након

појединих  важнијих  законских  чланова  дата  је судска  пракса кроз  примере  из
судских  одлука  и  правни  ставови,  настали  у  практичној  примени претходног
закона, када су у питању правни институти задржани у истом или сличном облику
и  у  новом  закону.  Судска  пракса  је расподељена  у  одговарајуће  групе,  које
одговарају законској систематизацији.

У раду је указано на најзначајније

новине

у односу на досадашња решења

које се односе на основна начела и опште одредбе; на ток поступка пред
првостепеним судом; на пресуду и судско поравнање; на жалбу против пресуде као
редовни правни лек; као и на ванредне правне лекове.

Анализирана су нова законска решења која се тичу посебних парничних

поступака, а нарочито поступак у парницама о споровима мале вредности и
поступак у привредним споровима. Такође детаљно су приказани

нови посебни

поступци

, и то:

Поступак у потрошачким споровима

Поступак за заштиту

колективних права и интереса грађана.

Увођење наведених поступака

представља  усклађивање  са  стандардима  Европске  уније  и  законима других
европских  земаља,  који  посебну  пажњу  посвећују  заштити  потрошача,  као  и
заштити  колективних  права  грађана,  па  је  стога  било  неопходно  да  нови  закон

испуни, као и дужност суда да ту заштиту пружи. Ово решење је у складу са
Повељом о људским и мањинским правима и Европском конвенцијом о људским
правима.

Ставом 2. формулисано је начело о

праву на судску заштиту

, кроз одредбу

да суд не може да одбије одлучивање о захтеву за који је надлежан. Ово начело је
ближе разрађено, не само као декларација, у већем броју других законских
одредаба, што ће утицати на смањење броја уставних жалби, као и представки пред
Европским судом за људска права против Републике Србије.

Члан 3.

У парничном поступку суд одлучује у границама захтева који су постављени

у поступку.

Странке могу слободно да располажу захтевима које су поставиле у току

поступка. Странке могу да се одрекну свог захтева, признају захтев противне
странке и да се поравнају.

Суд неће да дозволи располагања странака која су у супротности са

принудним прописима, јавним поретком, правилима морала

и добрим обичајима

Једно од основних правила грађанског судског поступка је да и у парничном

поступку суд одлучује

у границама захтева

који су постављени у поступку

(став

. То је последица начела о заштити на приватни захтев, као значајног начела

грађанског, имовинског права. Кршење овог правила представља прекорачење
тужбеног захтева, које може бити квантитативно или квалитативно.

Оно што је у материјалном праву начело

аутономије воље

, односно

приватне аутономије, то је у процесном праву

начело диспозиције странака

. Ово

начело је афирмисано тако што је странкама дато право да слободно располажу
захтевима које су поставиле у току поступка, што је конкретизовано кроз право
странака да се

поравнају у току целог поступка, све до правоснажности,

док је

тужиоцу дато право да

повуче тужбу

, такође до правоснажности. Поред тога,

странке могу да се одрекну свог захтева или признају захтев противне странке

(став

На тој основној идеји почивају нека нова решења у доказном поступку, где

је на пример вештачење и сведочење постављено на сасвим нове основе.

Аутономија воље и диспозиција странака имају своје границе и у парничном

поступку, јер суд

неће да дозволи располагања

странака која су у супротности с

принудним прописима, јавним поретком,

правилима морала

добрим обичајима

Ограничење аутономије воље и диспозиције странака, у суштини је на исти начин
извршено као у претходном закону, с тим што су поред принудних прописа, јавног
поретка и правила морала, додати и

добри обичаји

као правило чије се кршење

може оквалификовати као недозвољено располагање

(став 3).

На овај начин нови

Закон о парничном поступку преузима дефиницију ништавости правних послова из
члана 103. став 1. Закона о облигационим односима, с тим што садржи и

правила

морала

као додатни елемент.

Судска пракса:

ОДЛУЧИВАЊЕ У ГРАНИЦАМА ЗАХТЕВА (члан 3. став 1)

Одлучивање о противпотраживању туженог у границама захтева

стављених у поступку у форми приговора ради пребијања или компензационе

противтужбе

Наводи туженог о постојању противпотраживања морају бити изнети у

форми компензационог приговора или компензационе противтужбе да би суд
имао обавезу да о тим наводима расправља и одлучује, а у противном само
позивање туженог на постојање противпотраживања без значаја је за
пресуђење.

Из образложења:

Према стању у списима, предмет спора је тужиочев захтев да се тужени

обавеже на измирење новчане обавезе на име неплаћене

цене

угља коју је тужилац

туженом испоручио. У току поступка тужени је оспоравао да је наведени угаљ чија
се наплата цене тужбом тражи примио од тужиоца. Првостепени суд је наведене
спорне чињенице од којих зависи правилна примена материјалног права утврђивао
саслушањем сведока, па је утврдио да је тужилац туженом

испоручио угаљ

чију

наплату  цене  тражи,  чиме  је  тужилац  доказао  основаност  свог  захтева  за  наплату
цене  исте  робе.  У  току  спора  тужени  је  оспоравао  и  висину  тужиочевог
потраживања,  наводећи  и  указујући  да  он  има

противпотраживање

према

тужиоцу и то у већем износу од онога који је тужилац определио својим захтевом,
али наведено потраживање никада

није

у форми компензационог приговора или

компензационе противтужбе

опредељено истакао

, па стога и није постојала

обавеза суда да о истом одлучи. Наиме, суд сходно члану 3. став 1. Закона о
парничном поступку одлучује

у границама захтева

који су постављени у

поступку,  па  стога  само  ако  тужени  своје  потраживање  према  тужиоцу  на  које
указује  у  току  спора  формира  као  компензациони  приговор  или  компензациону
противтужбу, суд има  обавезу да  у  смислу члана 342. став 3. Закона о парничном
поступку  поред  одлуке  о  захтевима  који  се  тичу  главне  ствари  и  споредних
тражбина  донесе  и  одлуку  о  постојању  или  непостојању  потраживања  истакнутог
ради пребијања.  Како  у  конкретној  парници  тужени  поред  навода  да  има
противпотраживање према тужиоцу,

није

исто

истакао у форми компензационог

приговора

односно компензационе

противтужбе

, то о истима суд и није могао

расправљати нити доносити одлуку, па су стога и такви жалбени наводи туженог
неосновани.

(Из пресуде Вишег трговинског суда, Пж. 14080/05 од 22. марта 2006)

Правни став:

НАЧЕЛО ДИСПОЗИЦИЈЕ И НЕДОЗВОЉЕНА РАСПОЛАГАЊА (члан

3. ст. 2. и 3)

Ограничење начела диспозиције – недозвољена располагања процесним

захтевима и по одредбама материјалног права

Да ли се

недозвољена располагања

у смислу члана 3. став 3. новог Закона о

парничном поступку односе само на недозвољена располагања

захтевима

које су

ставиле у току поступка, у смислу изузетка од правила о слободном располагању
захтевима из става 2. истог члана (

начело диспозиције

, као процесно начело), или

се ово ограничење односи и на располагања по одредбама

материјалног права

ценити само докази који су у истом поступку као докази изведени, а докази

из

другог поступка

само ако су парничне странке

изричито

и недвосмислено

прихватиле

, у циљу економичности поступка, као доказе и у конкретној парници.

Стога погрешио је првостепени суд, чинећи апсолутно битну повреду из члана 361.
став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку када је прихватио као тачну и
утврђену чињеницу из налаза комисије

вештака

одређеног у предмету П. бр.

4055/95 као полазну основу за разрешење односа међу парничним странкама у
овом спору, решавајући тиме

претходно питање

на наведени начин. Суд је

овлашћен  да  претходно  питање  самостално  реши  са  дејством  наведеног  решења
само  у  конкретној  парници,  али  ако  му  је  за  то  потребно  утврђење  одређених
чињеница,  за  утврђење  истих  мора  да  спроведе  доказе  у  конкретном  поступку  и
потом  изврши  њихову  оцену.  Докази  из  другог  поступка,  у  конкретном случају
налаз комисије вештака могу се ценити само

уз

изричиту

сагласност

странака јер

тиме они постају докази и у конкретној парници.

(Из решења Вишег трговинског суда, Пж. 11521/05 од 23. фебруара 2006)

Члан 5.

Суд ће свакој странци да пружи могућност да се изјасни о захтевима,

предлозима и наводима противне странке.

Суд је овлашћен да одлучи о захтеву о коме противној странци није била

пружена могућност да се изјасни, само ако је то законом прописано.

Суд не може своју одлуку да заснује на чињеницама о којима странкама није

пружена могућност да се изјасне осим ако законом није другачије прописано.

Начело обостраног саслушања – начело контрадикторности –

audiatur et

altera pars

представља једно од основних законских начела, уз одступања која могу

бити само изричито прописана.

Начело контрадикторности

предвиђено је и за

чињенице

, кроз одредбу

става 3. да суд не може своју одлуку да заснује на чињеницама о којима странкама
није пружена могућност да се изјасне, осим ако законом није другачије прописано.

Судска пракса:

НАЧЕЛО ОБОСТРАНОГ САСЛУШАЊА – НАЧЕЛО

КОНТРАДИКТОРНОСТИ – AUDIATUR ET ALTERA PARS (члан 5)

Повреда начела обостраног саслушања достављањем поднеска без

прилога

Уколико је странци поднесак супротне стране

достављен без прилога,

тј.

доказа који су дати као прилог истог, ускраћена јој је могућност расправљања
пред судом, чиме је

повређено начело обостраног саслушања

(начело

контрадикторности), и начињена апсолутно битна повреда поступка из члан
361. став 2. тачка 7. Закона о парничном поступку.