Увод
Познавање различитих теорија учења и теорија сазнања значајно је, због јасноће
представа о развоју савременог система образовања, због питања и проблема историјске
и савремене педагогије, која на известан начин могу допринети развоју стратегије
васпитно-образовног рада. С обзиром на то да је васпитно-образовни процес сложен,
тешко је очекивати да се може свести на једну универзалну педагошку теорију или
јединствен модел учења. Овај рад бавиће се трима веома значајним теоријама, које су у
великој мери утицале на развој савремене педагошке мисли.
Дакле, задатак овог рада биће да изложи три ''велике'' педагошке теорије,
концепцију Џона Лока, затим Жан Жак Русоа и Хајнриха Песталоција, да истакне
њихова залагања за промене у практичном педагошком раду у односу на старију,
схоластичку педагошку праксу, као и то да укаже на међусобна слагања и разлике у
мишљењима ова три педагога о појединим питањима образовања. А све то у циљу
спознавања њихових метода образовања, ради бољег разумевања савременог система
образовања или чак његовог побољшања применом неких ставова из поменутих
концепција. Поједини савремени педагози сматрају да би нам ''школска настава постала
ефикаснија и савременија, кадa би само потпуније реализовала основне дидактичке
захтеве класика педагогије.''
1
Бавићемо се, дакле, питањима и проблемима трију наведених теорија као и
њиховом доприносу савременој педагошкој пракси. Значи, проблемом чулног сазнања,
школске наставе, личношћу васпитача и васпитаника, критикама система образовања
претходника, циљевима образовања и комплетним концепцијама интелектуалног
васпитања Лока, Русоа и Песталоција.
1
M. Баковљев
,
Песталоци о стицању знања властитом интелектуалном активношћу
,''Настава и
васпитање'' , вол. 41, Бр. 4 - 5, Факултет политичких наука, Београд (1992), стр. 384.
Требало би напоменути да су Лок, Русо и Песталоци своје концепције
образовања темељили на ставу да васпитање подразумева сваки сегмент човековог
развоја, почев од физичког, преко умног до моралног и да се они међусобно прожимају.
Стога се у раду нећемо бавити само умним васпитањем, (јер су сва тројица указала на
значај осталих сегмента целокупног васпитања човека), већ ће бити предочени сви
сегменти комплетних теорија васпитања ове тројице мислилаца. Јер се они међусобно
прожимају у тој мери да је готово немогуће издвојити делове који се тичу
интелектуалног васпитања, а да се не наруше основе теорија васпитања тројице
поменутих педагога. Зато ће се овај рад ће се у великој мери ослањати на дела у којима
су Лок, Русо и Песталоци изнели комплетне теорије образовања. То су:
Мисли о
васпитању
, Џона Лока;
Емил или о васпитању
, Жан Жак Русоа и
Како Гертруда учи
своју децу
, Хајнриха Песталоција. Такође, биће кориштени и научни радови, чланци и
предговори наших познатих стручњака , који ће бити касније наведени у литератури.
Приступ кориштен у овом раду је компаративна анализа која ће нам пружити
бољи, тачније, истовремени увид у основна начела свих трију теорија.
2
сазнања (интуитивно, демонстративно и сензитивно), о верској толеранцији, о природи
искуства. У делу
Мисли о васпитању
Лок се бави питањима васпитања деце. Иако ово
дело садржи класно-идеолошки печат ''/.../ своју научну свежину и актуелност задржао
је до данашњих дана; трајношћу, присношћу и прикладношћу и данас зрачи,
представљајући захвалну литературу, а за оне који желе да научно проучавају проблеме
педагошке савремености, у литератури прошлости настоје да нађу савете и подстицаје
за непосредан стваралачки и практичан педагошки рад.''
4
Ово дело, како каже писац,
није требало да добије карактер исцрпне расправе, већ га је написао као упутсво
пријатељу како би требало да васпита своје дете. Дело садржи обиље идеја које се
односе на физичко, интелектуално и морално васпитање младића из вишег слоја који би
требало да васпитањем постане користан члан друштва, а исто тако користан и своме
оцу који га школује.
У другој половини XVIII века Француска је економски, социјално и културно
била једна од водећих земаља Европе. Овај период Француске историје, обележава и
економско и културно јачање средњег слоја, буржоазије и радних маса. Самим тим
заоштрава се и борба средњег слоја, с једне стране, и племства и свештенства, с друге
стране. У Енглеској се та борба већ раније, као што смо већ рекли, завршила
компромисом. У Француској за то време филозофи просветитељи идејно припремају
пут за последњи окршај. Један од филозофа који је узео значајну улогу у овим
догађањима био је и Жан Жак Русо. Русо је рођен у Женеви 1712. године. Бригу о
његовом васпитању, с обзиром да је рано остао без мајке, водио је његов отац. Одгајан
као калвиниста постаје католик под утицајем своје добротворке и љубавнице, госпође
Де Варен, што ће касније имати великог утицаја на његове ставове о моралном
васпитању и уопште о религији. Образовао се читајући дела Декарта, Лока, Паскала,
Лајбница. Касније се настанио у Француској, одакле је више пута био приморан да
бежи због својих политичких идеја. Умро је 1778. у Француској: ''Жан Жак Русо није
ишао до краја у својим револуционарним стремљењима. У филозофији он није стигао
до материјализма, већ је, као и Волтер, стао пред његовим вратима, тј. на становишту
деизма.''
5
Ипак Русо је био проповедник грађанске демократије и велики критичар
4
Исто, стр.7.
5
А. Бановић,
Један осврт на Русоовог Емила
, Савренема школа, Београд (1951), стр. 85.
4
ондашње социјалне стварности и као такав највише је доприео рушењу феудалног
уређења и апсолутистичког друштва: ''Али Русо није само борац за ново друштво већ и
за ново васпитање. За њега се каже да је извршио ‘коперниковску револуцију’ у
педагогици. ''
6
У прилог томе говори и чињеница да је његово најзначајније дело из те
области
Емил или о васпитању
, у коме је изнео своје напредне идеје из области
образовања, као и значајну критику дотадашње сколастичке праксе васпитања, било
спаљивано у Паризу, Женеви и Риму, по одлуци свештенства и аристократије, а сам
Русо се бекством спасава затвора. ''Русо је у
Емилу
изнео многе драгоцене мисли и о
васпитању детета у раном детињству. Многе од тих мисли ушле су у теоријске основе
предшколске наставе.''
7
Као и Лок и Русо верује у велику моћ васпитања, и то
природног
васпитања
. Савремена култура је, према мишљењу Русоа, негација природе, а човек
може живети и бити слободан једино ако живи у скледу са њом. Стога он свог Емила
одводи на село, где ће бити независан од друштвеног утицаја и васпитава га као
слободног човека, ослобођеног предрасуда и способног за живот у било ком друштву.
Друштвено уређење Швајцарске је средином XVIII века билo готово идентично
Француском и Енглеском. Швајцарска је била махом земља сељака, у којој је племство
водило ''главну реч'', богатило се на рачун обичног народа и доводило сељачки сталеж
до ивицu егзистенције: ''Покушаји да се бесправље и беда уклоне нису у Швајцарској
довели до револуције као у Француској, него су се изражавали у акцији појединаца и
били више филатронског карактера.''
8
Један од ''активних појединаца'' који је својим
идејама покушао да промени или бар утиче на промену оваквог друштвеног уређења
био је Јохан Хајнрих Песталоци. Рођен је у Цириху 1746. године. После основне школе,
завршава средњу латинску школу и успева да се упише на Циришки универзитет са
намером да студира теологију. Студије касније напушта под утицајем Русоових дела. С
обзиром да је имао прилике да се још у детињству упозна са тешким животом сељака,
дубоко уверен да је васпитањем и правилним образовањем могуће поправити квалитет
живота, почиње активно да се бави покушајима реформе дотадашњег образовног
система, књижевним радом и оснивањима сиротињских школа. Његов главни циљ
6
Исто, стр. 85.
7
Исто, стр. 85.
8
В. Р. Малденовић,
Јохан Хајнрих Песталоци – Поводом 130 година од његове смрти
, Педагогија,
Београд (1957), стр. 123.
5
