општином и градом као основним јединицама територијалне децентрализације.
Напуштен је одавно концепт општине као основне друштвено-политичке заједнице из
тзв. комуналног система. Општине сада представљају територијалне јединице у оквиру
којих се остварује локална самоуправа, у областима и питањима која су изричито
утврђена у Уставу и закону. За град се не може рећи, уколико посматрамо његове
дужности и положај, да је јединица локалне самоуправе вишег степена, јер обавља исте
послове као и општина. Градска општина нема својство јединице локалне самоуправе,
већ је део унутрашње територијалне организације града. Она нема изворне послове, као
што их има јединица локалне самоуправе, већ јој се статутом града поверавају послови
из надлежности града.

Права на имовину и задуживање јединица територијалне децентрализације чине

извесни - јом могућност њиховог самосталног одлучивања о сопственом економском,
привредном и социјалном развоју иако су, што је недопустиво, ова права још увек само
посредно установљена, на нивоу уставних принципа, без законске разраде.

Законом о територијалној организацији (,,СИ. Гласник РС", бр. 129/2007) се

доскорашња подручна структура Републике Србије, увођењем још 19 градова, само
формално мења и да је чини: 150 општина, 23 града, град Београд и аутономне
покрајине.

Критеријуми за образовање општина Закона о територијалној организацији

(члан 11. ст. 1. до 3.) исто гласе као и у члану 18. Закона о локалној самоуправи и
непрецизно су одмерени. То омогућава да се готово свако подручје конституише као
територијална јединица, зависно од дискреционо - политичке процене потреба и
интереса.

Број градова повећан је за 19 и њима се сада, полазећи од члана 189. став 3.

Устава, могу поверити нове, веће надлежности. За разлику од општине град мора бити
утемељен применом два мерила. Првог, да је број становника већи од 100.000, и другог,
да постоје економске, административне, географске и културне околности који га чине
гравитационом седиштем. Изузетно због посебних економских, историјских и
географских разлога, и општине које не испуњавају критеријум минималног броја
становника, могу бити установљене као градови. С обзиром на то, мало је чудно да је
по општим условима из Закона одређено девет градова, а по посебним укупно још 10
градова.

Регионалне диспропорције у Србији су међу највишима у Европи и повећавају се

из године у годину. Посматрано на нивоу округа најмање развијени округ (Јабланички)
заостаје 7 пута за Београдом. На нивоу општина тај однос је још гори (1:15). Степен
развијености за преко тридесет општина у централном делу Србије није се мењао скоро
четрдесет година. Децентрализација надлежности из области регионалног развоја на
поднационални ниво позитивно је искуство европских земаља које Србија треба да
примени, због чега је 2009. године усвојен Закон о равномерном регионалном развоју

семинарски рад из финансирања локалне самоуправе

Овакав закон представља корак напред у смањењу диспропорција између појединих
подручја Србије, разапете између 19. и 21. века.

Разлози за доношење Закона о равномерном регионалном развоју садржани су у

потреби да се на систематски начин регулише ова област како би се смањиле
регионалне и унутар регионалне разлике и подигла регионална конкурентност.
Најважнији развојни документи регионалног развоја били би: Национални план
регионалног развоја Републике Србије (Национални план), Регионалне развојне
стратегије (Регионална стратегија), Програми финансирања развоја региона и
представљали би једну од полазних основа за израду докумената просторног
планирања и докумената за спровођење просторних планова.

У Републици Србији је присутна изражена депопулација одређених подручја и

велика концентрација становништва и привреде у тек неколико градова. Таква кретања
имају негативне последице у економској, социјалној, просторној и еколошкој сфери.
Доношењем закона успоставио би се ефикаснији институционални систем за
спровођење политике регионалног развоја. Стратегија регионалног развоја Републике
Србије за период 2007-2012. за смањење сиромаштва истиче подстицање развоја
регионалних политика кроз међуопштинску сарадњу.

У Закону је за потребе подстицања регионалног развоја формирано пет

статистичких региона: Регион Војводине; Београдски регион; Регион Шумадије и
Западне Србије; Регион Јужне и Источне Србије; Регион Косово и Метохија. У ближем
одређивању подручја, области и региона ће се поштовати Устав као и постојећа подела
на управне округе. Региони ће бити састављене од области а области од једног или
више округа.

Регион је дефинисан као статистичка функционална територијална целина, која

се састоји од једне или више области, успостављена за потребе планирања и
спровођења политике регионалног развоја, у складу са номенклатуром статистичких
територијалних јединица. Регион није административна територијална јединица и нема
правни субјективитет.

Слична решења се могу видети у бројним законима о регионалном развоју нових

чланица Европске уније (Чешка, Словачка, Пољска итд). Чешка Република је у свом
Закону о регионалном развоју из 2000. године функционалне регионе (у складу са
номенклатуром статистичких територијалних јединица нивоа НУТС 2), назвала
„кохезионим регионима", а подручја (у складу са номенклатуром статистичких
територијалних јединица нивоа НУТС 3) - „развојним регионима".

Закон област дефинише као статистичко - функционалну територијалну целину

успостављену за потребе планирања и спровођења политике регионалног развоја, у
складу са номенклатуром статистичких територијалних јединица на нивоу. Област није
административна територијална јединица и нема правни субјективитет. Предвиђено је
да једна или више области чине регион. Области би поштовала постојећу поделу на
управне округе и не би делила округе.

Јединице локалне самоуправе (општине и градови), биле би разврстане у четири

групе према степену развијености. Влада би једном годишње (а најкасниједо 31 .окто-

семинарски рад из финансирања локалне самоуправе



доношење прописа и других општих аката;



бира и разрешава председника општине а на његов предлог заменика
председника и чланове општинског већа;



доноси акт о организацији општинске управе (на предлог општинског већа).

Новина у систему територијалне децентрализације јесте што скупштина општине

сада врши избор и контролу органа локалне владе, чиме се конкретизује уставни
скупштински систем власти. Још нека нова овлашћења стављена су у руке одборника:
утврђивање стопе изворних прихода општине, као и начина и мерила за одређивање
висине локалних такси и накнада; доношење акта о јавном задуживању општине.

Новина је да су надлежности локалне скупштине сужене у односу на ЗоЛС (2002).

Скупштине више нема овлашћења на покретање поступка за заштиту права локалне
самоуправе пред Уставним судом, нити она поставља и разрешава начелника
општинске управе, односно начелнике управа, на предлог председника општине.

Новим решењима је отежано заустављање рада локалне скупштине и то тако што је

председник скупштине дужан да седницу закаже на захтев председника општине,
општинског већа или једне трећине одборника, у року од седам дана од дана
подношења захтева. Ако председник скупштине не закаже седницу у року, седницу
може заказати подносилац захтева, а председава одборник кога одреди подносилац
захтева. Председник скупштине може одложити седницу коју је сазвао само у случају
када није присутан довољан број одборника потребан за рад и правоваљано доношење
одлука (кворум), а у другим случајевима о одлагању седнице одлучује скупштина.
ЗоЛС уводи функцију заменика секретара скупштине општине. Законодавац нарочиту
пажњу посвећује регулисању сукоба интереса и неспојивости функција одборника.
Одборници могу судски заштитити своје мандате, сходно изборним прописима који
гарантују судску заштиту, само у току избора и конституисања скупштине, а не и у
току трајања мандата, што није добар одговор на проблеме који су се јављали у пракси.
Одборници се за разлику од народних посланика не могу позивати на имунитет
неповредивости, већ само на имунитет неодговорности због изнетог мишљења или
гласања у скупштини.

б. (1)

Председник општине је извршни орган општине и поред осталог,

представља и заступа општину, усмерава и усклађује рад општинске управе и доноси
појединачне акте за које је овлашћен.

Правни положај председника општине је ослабљен у односу на претходни закон.

Његова овлашћења да: непосредно извршава и стара се о извршавању одлука и других
аката скупштине општине; предлаже одлуке и друге акте које доноси скупштина; стара
се о извршавању поверених послова из оквира права и дужности Републике; предлаже
постављење и разрешење начелника општинске управе односно начелника управе за
поједине области су пренета на општинско веће. Председник општине сада има
заменика из реда одборника, а и један и други су на сталном раду у општини.

Статутом општине може се предвидети да се у општинској управи постављају

помоћници председника општине, што је нова функција, којом су замењени некадашњи