Kompetencija učitelja za rad sa djecom sa smetnjama i teškoćama u razvoju

Kompetencija učitelja za rad sa djecom sa smetnjama i teškoćama u razvoju                                 Završni rad

1

Sadržaj:

UVOD..............................................................................................................................................2
1.TEORIJSKI PRISTUP..................................................................................................................4

1.1.Djeca sa smetnjama i teškoćama u razvoju kroz istoriju.......................................................4
1.2. Integracija.............................................................................................................................5
1.3. Inkluzija................................................................................................................................ 9
1.4. Obrazovanje djece sa teškoćama u razvoju u Crnoj Gori...................................................10
1.5. Razlozi za inkluziju, korist i prepreke................................................................................11
1.6. Klasifikacija djece sa smetnjama u razvoju........................................................................13
1.7. Priprema učitelja za rad u inkluzivnoj učionici..................................................................14
1.8. Roditelji i učitelji kao partneri............................................................................................ 18
1.9. Dužnost asistenta u nastavi.................................................................................................19
1.10. Formiranja tima za dijete.................................................................................................. 20
1.11. Osnovne karakteristike planova i programa.....................................................................21
1.12. Individualni obrazovni plan učenika................................................................................23

2.Primjer individualnog obrazovnog plana, dosijea i procjene ponašanja djeteta.........................30

2.1. Individualni obrazovni plan................................................................................................30
2.2. Dosije za praćenje razvoja učenika.....................................................................................32
2.3. Procjena ponašanja djeteta prilikom realizacije časa iz Matematike..................................36
2.4.Priprema za realizaciju časa.................................................................................................39

3. METODOLOŠKA OSNOVA...................................................................................................47

3.1. Problem i predmet istraživanja...........................................................................................47
3.2. Cilj i zadaci istraživanja......................................................................................................47
3.3. Istraživačke hipoteze.......................................................................................................... 48
3.4. Metodološki pristup............................................................................................................ 48
3.5. Karakter i značaj istraživanja..............................................................................................49
3.6. Populacija i uzorak............................................................................................................. 50
3.7.  Metode, tehnike i instrumenti............................................................................................ 50
3.8. Preliminarno (sondažno istraživanje)................................................................................. 51
3.9. Organizacija i tok istraživanja............................................................................................51

4.OBRADA, INTERPRETACIJA I DISKUSIJA REZULTATA................................................52

4.1.Rezultati istraživanja........................................................................................................... 52

5.ZAKLJUČAK.............................................................................................................................60
6.LITERATURA...........................................................................................................................61

Prilog 1.......................................................................................................................................64

Kompetencija učitelja za rad sa djecom sa smetnjama i teškoćama u razvoju                                 Završni rad

2

UVOD

Pravo na obrazovanje je garantovano svoj djeci. Štaviše, to nije samo pravo, 

već i obaveza koju djeca moraju ispuniti. Svako dijete ima pravo na jednako i 

dostupno   obrazovanje   u   skladu   sa   svojim   mogućnostima,   potrebama   i 

interesovanjima.   Država   je   dužna   da   obezbijedi   jednak   pristup   obrazovanju 

svakom djetetu u skladu s njegovim obrazovnim potrebama i psiho – fizičkim 

mogućnostima.

Pravo na obrazovanje kao pravo garantovano međunarodnim i nacionalnim 

propisima je dio nas i naše svakodnevnice. Djeca pohađaju predškolske ustanove, 

zajedno   sa   svojim   vršnjacima   prelaze   u   osnovne   škole,   a   u   zavisnosti   od 

interesovanja i mogućnosti nastavljaju školovanje slijedeći svoj životni put. Sve 

djeluje kao jedan prirodan tok. Međutim, da li je taj put isti za svu djecu? Da li sva 

djeca imaju šansu i priliku da steknu obrazovanje u skladu sa svojim potrebama?

Inkluzivni oblik vaspitanja i obrazovanja djece sa smetnjama i teškoćama u 

razvoju   je   savremena   tedencija   u   vaspitno   –   obrazovnoj   praksi   i   predstavlja 

mogućnost izlaženja u susret djeci koja imaju teškoće u razvoju i učenju, kao i 

poštovanje njihovog prava na razvoj i obrazovanje koje ostvaruju i ostala djeca.

Inkluzivno   obrazovanje   podrazumijeva   da   sva   djeca   treba   da   dobiju 

kvalitetno  obrazovanje  u  okviru  redovnih  škola   bez  obzira  na  pol,  nacionalno, 

vjersko   i   socio   –   ekonomsko   porijeklo,   sposobnosti   i   zdravstveno   stanje. 

Istovremeno,   to   znači   da   škole   i   predškolske   ustanove   treba   da   se   prilagode 

obrazovnim potrebama djece, a ne da se obrazuju samo ona djeca koja mogu da se 

uklope u postojeći obrazovni proces.

Inkluzija podrazumijeva obrazovne ustanove otvorene za svu djecu, a prije 

svega   za   djecu   koja   su   marginalizovana   u   zajednici   i   isključena   iz   redovnog 

Kompetencija učitelja za rad sa djecom sa smetnjama i teškoćama u razvoju                                 Završni rad

4

1.TEORIJSKI PRISTUP

1.1.Djeca sa smetnjama i teškoćama u razvoju kroz istoriju

U   prvobitnim   zajednicama   su   djecu   sa   smetnjama   u   razvoju   smatrali 

nekorisnim,   te   ih   ostavljali   sa   strane   jer   su   predstavljali   teret   kojeg   se   trebalo 

riješiti. U Antici je uglavnom dominantan bio netolerantni stav i nije postojala želja 

za   organizovanim   obrazovanjem.   Segregacija   je   bila   zakonski   regulisana. 

Dominantnu   ulogu   u   tom   procesu   imali   su   stručnjaci   iz   područja   zdravstva, 

socijalnih   ustanova   i   specijalnog   školstva.   Glavni   razlozi   izdvajanja   djece   s 

smetnjama i teškoćama u razvoju od svojih vršnjaka iz redovne škole i najbliže 

lokalne zajednice bila su njihova oštećenja, nedostaci i poteškoće.

Humanizam i renesansa su prvi periodi u istoriji u kojima se pogledi na 

svijet usmjeravaju prema čovjeku i njegovim potrebama. 1784. godine je otvorena 

prva javna škola za slijepe i mentalno retardirane u Parizu. Kada je u pitanju naša 

bliža okolina, 1895. godine otvorena je prva škola za slijepe u Zagrebu. Krajem 

šezdesetih godina 20. stoljeća, u svijetu se intenzivnije počela preispitivati etička 

opravdanost izdvajanja djece s teškoćama u razvoju, od ostatka populacije. Termin 

“posebne   potrebe“   uveden   je   1993.   godine   u   dokumentu   koji   je   potvrđen   na 

Simpoziju o djeci s posebnim potrebama u Salamanki. Nakon toga, razvijeni su i 

drugi   termini   poput   „djeca   s   teškoćama   u   razvoju“   ili   “djeca   s   posebnim 

edukacijskim potrebama“.

Specijalna pedagogija bavi se proučavanjem vaspitno – obrazovnog rada, te 

određivanjem ciljeva, zadataka, metoda i  oblika rada s djecom  sa teškoćama i 

smetnjama u razvoju. Ova grana pedagogije se može podijeliti na: tiflopedagogiju 

(odgoj slijepih), surdopedagogiju (odgoj gluvih i nagluvih), oligofrenopedagogiju 

Kompetencija učitelja za rad sa djecom sa smetnjama i teškoćama u razvoju                                 Završni rad

5

(odgoj   djece   s   intelektualnim   poremećajem),   logopediju   (proučavanje   govornih 

poremećaja i metoda njihovog otklanjanja), somatopediju (odgoj djece s tjelesnim 

oštećenjima i proučavanje metoda, oblika i principa u radu s njima) i sociopediju 

(odgoj djece sa poremećajima u ponašanju).

Predmet   specijalnog   odgoja   tradicionalno   pokriva   populaciju   djece   sa 

smetnjama u razvoju, a posljednjih godina se nastoji afirmisati i u odnosu na djecu 

natprosječnih sposobnosti, te one sa specifičnim teškoćama u učenju koja zbog 

školskog neuspjeha nerijetko napuštaju školu. Cilj tog odgoja je da u granicama 

individualnih potencijala djece osigura njihov maksimalni razvoj. Školski sistem u 

Crnoj Gori je sada okarakterisan procesom transformacije specijalnog odgoja i 

obrazovanja. U škole se uvodi i integracija učenika s smetnjama i teškoćama u 

razvoju. S obzirom da je krajnji cilj odgoja i obrazovanja socijalna integracija, to je 

neophodan početak integracije djece sa smetnjama u razvoju još od predškolske 

dobi.

1.2. Integracija

Postojeći školski sistem, koji je izgrađen na paradigmi razredno – predmetno 

–   časovnog   sistema,   je   suviše   krut   i   tradicionalan   da   bi   omogućio   zajedničko 

školovanje   djece,   tj.   one   djece   koja   imaju   zajedničke   i   posebne   vaspitno   – 

obrazovne   potrebe   i   iz   prvobitne   orjentacije   na   utvrđivanje   vrste   smetnje,   kao 

osnove za obrazovanje u specijalnim školama, prešlo se na utvrđivanje posebnih 

obrazovnih potreba proisteklih iz uzajamnih djelovanja ličnih, porodičnih ili širih 

sredinskih   faktora.   Ovaj   proces   razvoja   umanjio   je   oštru   podjelu   između 

specijalnih i redovnih škola. Svi obrazovni modeli, usmjereni na zadovoljavanje 

posebnih potreba djece sa teškoćama u razvoju planirani su tako da, što je moguće 

manje, odvajaju ovu djecu od porodice i vršnjaka. Ovim agensima socijalizacije 

Kompetencija učitelja za rad sa djecom sa smetnjama i teškoćama u razvoju                                 Završni rad

7

samo sredstvo šire socijalne integracije koja se ostvaruje u skladu s principom 

konvergencije i otklanjanjem segregacijskih mehanizama koji još uvijek djeluju i 

mogu djelovati u široj socijalnoj sredini. Ovako shvaćena integracija je cilj, proces 

i organizacijski sistem koji se stepenovano ostvaruje.  

(

N. Šakotić, 2009.,  

Efekti 

inluzivne prakse u osnovnim školama u Crnoj Gori

, Nikšić)

Integracija   u   prvom   redu   treba   osigurati   djetetu   s   teškoćama   u   razvoju 

najmanje   restriktivnu   okolinu,   koja   će   omogućiti   njegov   najpotpuniji   razvoj. 

Fizički   smještaj   djeteta   u   redovnu   vaspitno   –   obrazovnu   ustanovu   nije   još 

integracija.   Takva   okolina   može   biti   mnogo   restriktivnija   za   njegov   razvoj   od 

smještaja   u   ustanove   s   posebnim   uslovima.   Sama   edukacijska   integracija   nije 

dovoljna   da   bi   se   ostvarila   socijalna   integracija.   Često   je   potrebno   vršiti   niz 

transformacija   biopsihosocijalne   strukture   pojedinca   i   tokom   edukacijske 

integracije i izvan nje, što je uključeno u različite postupke rehabilitacije, kako bi 

se povećao adaptivni potencijal ličnosti djece s teškoćama u razvoju. Potrebno je, 

takođe,   i   mijenjanje   socijalne   sredine,   kako   bi   se   socijalna   integracija   mogla 

postići.

Dakle, društvo treba da ima u vidu krajnji cilj socijalne integracije a to je 

potpuno   uključivanje   pojedinca   u   društvo   kojem   pojedinac   pripada.   Prihvatiti 

socijalnu integraciju djece s teškoćama u razvoju kao jedan od ciljeva prosvjetne i 

socijalne   politike   znači   istovremeno   kreiranje   društvenih   uslova   i   drugih 

objektivnih   pretpostavki   za   unapređivanje   procesa   integracije.   Različitim 

postupcima   treba   jačati   adaptivni   potencijal   takvih   osoba,   odnosno   mijenjati   i 

razvijati one elemente bio – psiho – socijalne strukture koji su podložni pozitivnim 

promjenama.   Školovanje   djece   i   omladine   s   teškoćama   u   razvoju   zajedno   s 

vršnjacima u redovnim školama ima čitav niz prednosti u odnosu na dosadašnji 

segregacijski oblik vaspitanja i obrazovanja. „Integracijskom obliku vaspitanja i 

obrazovanja djece s teškoćama u razvoju ne treba prilaziti nekritički „ad hoc“,