УВОД
Андрићев роман
Проклета авлија
објављен је 1954. године. Првобитно замишљено
као хроника о Џем султану, дело у коначном облику његову животну драму представља
само као епизоду. Међутим, прича о Џему тематски се налази у средишту
Проклете авлије
и у њој се очитава архетипски слој приповедања. П. Џаџић
1
је као једну од најзначајнијих
одлика Андрићеве поетике истакао двоструку мотивацију, постојање два упоредна
мотивацијска тока, при чему један даје слику рационално појмљивих збивања, а други
уопштава. Џемова и Ћамилова судбина подлежу овом типу мотивације.
Проучаваоци Андрићевог дела (Петар Џаџић, Иво Тартаља, Александар Јерков,
Слободан Владушић) слажу се да је у
Проклетој авлији
прстенаста композиција доведена
до савршенства. Овај рад бавиће се испитивањем специфичности структуре и композиције
романа. Осим у смислу организације текста, фигура круга једна је од кључних за ово дело
на идејном нивоу и важна је за филозофску и антрополошку димензију које оно
подразумева. Посебну пажњу посветићемо проучавању архетипских слојева приче, јер је
прстенаста композиција и у функцији представљања архетипског. Круг је присутан и на
временској равни – мотив поновљивости и вечног враћања.
Идеја приче и причања налази се у средишту Андрићеве књижевне имагинације,
како наводи А. Јерков
2
. Све приче у
Проклетој авлији
дате су посредно, умножени су
приповедачи и приповедне ситуације. Таква структура дела значајно се одражава на
композицију. Бројни су приповедачи у роману – Заим, Атлета, Хаим, Софта, морнар, фра-
Петар, Ћамил, ауторски приповедач. За сваког од њих постоји специфична тематика,
начин приповедања и круг слушалаца, а повезује их стална потреба за причом и
причањем.
Предмет наше анализе биће и чињеница да су све приче у роману дате кроз призму
ауторског приповедача и накнадно су сређене, тј. нису пренете у оном облику у коме су
изговорене. Ова тврдња заснива се на коментарима приповедача из којих се види да су сви
причаоци били опседнути страхом, узнемирени и нису били у стању да разложно говоре,
1
Петар Џаџић,
О Проклетој авлији
, Српска књижевна задруга, Београд, 1992, стр. 20.
2
Александар Јерков,
Неизрецива мисао о смрти и неименљиво у Проклетој авлији
, стр. 200.
1
већ су говорили на прекиде и у одломцима. Са аспекта композиције ова појава резултира
утиском измицања целине приче.
Посебна пажња у раду биће посвећена ликовима приповедача и њиховим
међусобним односима, начину причања и уметнутим причама, као и идејном слоју дела.
КОМПОЗИЦИЈА
ПРОКЛЕТЕ АВЛИЈЕ
Композицију романа
Проклета авлија
можемо одредити као кружну односно
прстенасту. Роман је обликован по принципу оквирне приче и приче у причи.
Композициони оквир чине уводно и завршно поглавље, која нису нумерисана, па су и на
тај начин одвојена од остатка текста, тј. приче о цариградском затвору, испридповедане у
осам поглавља. Прстенаста композиција омогућује успешну интеграцију мноштва
приповедача и тачака гледишта. Дело почиње и завршава се истом сликом: зимски пејзаж,
поглед на предео прекривен снегом и фра-Петров гроб. Разлика између иницијалне и
финалне слике је у продубљености белине и пустоши на крају романа. Док на почетку
снег око недавно ископане хумке има румену боју и видљиви су трагови стазе, на крају је
све нестало, гроб је изгубљен у снегу: ,,Ничег нема. Само снег и проста чињеница да се
умире и одлази под земљу“
3
. Постављање мотива смрти, нестанка и заборава на оквире
овог књижевног дела говори о теми пролазности и неминовности смрти и гради
песимистички тон. Међутим, приповест између корица романа нуди алтернативу: прича
остаје после човека и представља сведочанство о постојању, животу и делима и пркоси
немилосрдном времену. Фра-Петров гроб посматра са прозора манастирске ћелије младић.
У суседној ћелији фра-Мијо Јосић и фра-Растислав пописују ствари које су остале иза
фра-Петра, док младић размишља о његовим причањима. Присутан је паралелизам: док
фратри бележе материјалну заоставштину покојника, младић ћутке реконструише духовно
благо. Примат приче, која је остала после фра-Петра и надживела га, у односу на
материјалне ствари наглашава и ауторски приповедач коментаром: ,,Нису то лепи
победници (...) И кад их човек овако са стране посматра, изгледају му помало као отимачи,
3
Иво Андрић,
Проклета авлија
, Новости, Београд, 2004, стр. 126.
2
Тематски гледано, у средишту концентричних кругова које граде различита
казивања у делу налази се прича о несрећном Џем султану, коју Ћамил приповеда фра-
Петру, а до читаоца стиже посредством младићеве свести и ауторског приповедача.
Почетак приче о Џему поставља митске оквире и сеже до дубина архетипског: ,,То је у
новом и свечаном облику древна прича о два брата“
12
. Композиционо начело круга овде
упућује на мотив вечног враћања и понављања, цикличности, а као начин Андрићевог
приказивања стварности представља архетипску имагинацију (према П. Џаџићу
је ,,склоност да појединачно види наткриљено општим овог типа, која од прошлости чини
сцену једног вечног јуче, а сваки прелаз ка овом обележава интегрисањем старог“
13
).
Проклета авлија
је веома усложњено наративно ткиво састављено из више нивоа: приче о
затвору, фра-Петровом тамновању, Ћамилове животне приче, Џемове судбине. Свака
прича уоквирена је неком другом, а све заједно наткриљене су визијом безизлазности и
немоћи човека у свету. У композицији романа запажају се уметнуте приче. Оне се
најчешће односе на споредне ликове, али увек имају значајну улогу у развијању сижеа, јер
учествују у подробнијем осликавању главних наративних токова. Епизода са јерменским
трговцем Киркором и његовом породицом у функцији је карактеризације лика Карађоза.
Карађоз се одликује непредвидивошћу и оригиналношћу приликом испитивања
затвореника, а психолошка игра, која је и његово главно оружје, најизразитије се читаоцу
представља у разговору са Јерменином. Атмосфера у Авлији, несигурност, неповерљивост
и дубок егзистенцијални страх и немир истичу се кроз споредне ликове два Бугарина, са
којима најпре фра-Петар, а потом и Ћамил деле затворску ћелију.
Са композицијом овог дела тесно је повезан размештај приповедача. Већ смо
истакли да је свима надређена приповедна инстанца ауторски приповедач. Његова улога је
у бележењу филма сећања младића на прозору. Интервенцијама овог наратора тај филм је
уређен и представљен тако да чини логички и хронолошки организовану причу. Како
наводи А. Јерков, ,,док младић ћути, у њему тече невербализован след утисака, доживљаја
и сећања, али ауторски приповедач их не прати, он у њима само проналази сазнајну
основу приче. Уколико би се младићево сећање преточило у речи, роман би стекао одлике
12
И. Андрић, н.д., стр. 79.
13
П. Џаџић, н.д., стр. 14.
4
