VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA
BLACE
PRISTUPNI RAD
Predmet: Informaciona podrška sistemu poslovnog odlučivanja
Temа : Kompromisno rangiranje
Mentor: Nedjeljko Deretić Student :
Korporativno upravljanje
Blace, 2014
4
Metode operacionih istraživanja posebno dolaze do izražaja pri razmatranju više ciljeva,
saglasno napred navedenom zaključku da višekriterijumski pristup predstavlja jedini način da se
što realnije opiše konkretni problem.
Optimizacija ima za cilj da izvrši izbor najbolje varijante iz niza mogućih alternativa, ili iz
niza ponuđenih alternativa, što u matematičkom smislu znači traženje ekstremuma kriterijumske
funkcije. Optimizacija se vrši primenom različitih metoda, u zavisnosti od tipa relacija u
matematičkom modelu, kriterijumske funkcije i ograničenja.
Matematička teorija odlučivanja se upotrebljava u poslovanju i razvoju sa namerom da se
smanji neizvesnost i rizik i tako usaglasi budući razvoj.
Teorija optimizacije proučava kako da se opiše i postigne ono što je najbolje, pod uslovom da
se može meriti ono što je dobro a šta ne. Reč "optimum" je sinonim za nešto što je maksimalno
dobro ili maksimalno loše.
Optimizacija određuje "najbolje" rešenje određenog matematički definisanog problema.
Optimizacija se definiše kao nauka koja određuje "najbolje" rešenje određenog matematički
definisanog problema. Sam zadatak optimizacije svodi se na izbor najbolje varijante iz niza
mogućih ili iz niza povoljnih varijanti u smislu usvojenog kriterijuma. Faktički nemoguće je uzeti
sve uslove za formiranje matematičkog problema pa se radije analiziraju posebno delovi sistema a
zatim se na osnovu dobijenih rezultata razmotri ceo sistem.
Ova metoda praktično je nastala posle razvoja linearnog programiranja, simpleks metode itd.
U višekriterijumskoj optimizaciji želje su prikazane kriterijumima a mogućnosti ograničenjima.
Dakle, osnovni zadatak optimizacije je da se izvrši izbor najbolje alternative iz niza
postavljenih varijanti imajući u obzir sva ograničenja. Zatim potrebno je uvesti pojam
kriterijumske funkcije koja mora biti specifična i da vrednosti precizno pokazuju kako sistem
funkcioniše.
Za optimizaciju sistema koriste se različite metode zavisno od tipa relacija u matematičkom
modelu, kriterijumske funkcije i ograničenja. Korišćenjem ove linearne transformacije uključuje
pretpostavku linearne zavisnosti između kriterijumske funkcije i zadatih kriterijuma.
Optimizacija obuhvata samo jedan deo problema planiranja ili korišćenja sistema. Da bi sa
svih stanovišta razmotrio problem optimizacije uzima se u obzir više kriterijuma (ili bar one
glavne) kako bi predviđanje što bolje sagledali. Traženje najboljeg rešenja u višekriterijumskom
smislu jeste zadatak višekriterijumske optimizacije.
Favorizovano "najbolje" rešenje ima veliku šansu da na kraju bude stvarno najbolje kao dobar
kompromis između različitih konfliktnih interesa učesnika. Takođe opstanak kao najbolje rešenje
podrazumeva da nema loše kriterijumske pokazatelje zbog kojih bi ostali predlozi imali razlog da
ga ne prihvate.
Rangiranje je potrebno kad se želi odrediti raspored različitih planiranih rešenja. Alternativno
rešenje može biti bilo koje rešenje (alternativa) a samim tim prednost ove metode je izbor
kriterijuma, favorizovanje pojedinih nazvanih osnovnim, određivanje intervala, određivanje
funkcija i dr. Sama reč alternativa podrazumeva izbor od dve ponuđene varijante, u ovom slučaju
reč alternativa koristi se kao jedan mogući rezultat promena uz napomenu da ih može biti i više.
Konačno rešenje mora biti jedno od dobijenih alternativa ili skup alternativa za date vrednosti
težine kriterijuma. Ako donosilac odluke nije zadovoljan alternativom ili ukoliko oceni da su date
5
vrednosti relativno male postoji mogućnost promene kriterijumske funkcije kao i promene
intervala.
Sve se ovo radi da bi se dobilo kompromisno rešenje. Najbolja alternativa je ona koja zauzima
prvo mesto odnosno dovoljnu prednost nad ostalim alternativama bez obzira na promenu
kriterijuma.
7
Organi upravljanja moraju da vode računa o dve stvari:
da obezbede rad preduzeća u sadašnjosti, jer u protivnom ono neće biti sposobno da
posluje u budućnosti i
moraju osposobiti preduzeće da radi, raste i menja se u budućnosti.
Isto tako, oni nemaju izbora nego da prihvate budućnost, da pokušaju da je oblikuju, i da
uravnoteže kratkoročne i dugoročne ciljeve.
"Budućnost" se neće dogoditi zato što to neko žarko želi.
Ona zahteva odluku – sada.
Ona nameće rizik - sada.
Ona zahteva akciju – sada.
Ona traži alokaciju resursa, a pre svega ljudskih resursa i znanja,
Ona zahteva rad – sada."
3
Kvalitet planskih odluka i aktivnost koje one pokreću određeni su kvalitetom predviđanja, tj.
širinom i dubinom uvida u dinamiku faktora okruženja kao i sposobnošću spoznaje karaktera
njihovog uticaja na buduće poslovanje preduzeća.
Značaj predviđanja je promenljiv i zavisi od:
stabilnosti i kompleksnosti tržišta,
vida organizacije proizvodnje,
uspostavljenih odnosa sa kupcima i dobavljačima,
raspoloživosti podataka i
izraženosti određenog područja predviđanja.
1.2. Odnos predviđanja i planiranja
Planiranje je proces donošenja planskih odluka, a predviđanje je anticipiranje budućeg toka
događaja, tj. stvaranje predstave unapred o mogućem ishodu događaja u budućnosti i zauzimanja
stava o njihovoj relevantnosti za poslovanje preduzeća u budućnosti. Dakle, iz procesa planiranja
rezultiraju planske odluke, a iz procesa predviđanja nastaju planske premise.
Planiranje podrazumeva preuzimanje akcija, dok predviđanje uključuje istraživanje, planiranje
uključuje konkretizaciju ponašanja preduzeća, dok predviđanje uključuje širi krug opcija jer
operiše sa budućnošću koja uglavnom uključuje neizvesnost. Otuda predviđanje inicira i izmenu
planova.
Predviđanje odgovara na pitanje gde bi moglo da se nađe preduzeće, imajući u vidu buduće
šanse i opasnosti u razvoju događaja, dok planiranje odgovara na pitanje gde bi trebalo da ide
3 Drucker, P. "Management", Harper and Row Publishers, New York, 1973., str. 122.
