KOMUNALNA HIGIJENA
1. Sastav atmosfere i ponašanje njenih sastojaka pri normalnom, sniženom i povišenom
atmosferskom pritisku.
2. Klimatski faktori i njihov uticaj na zdravlje.
3. Uticaj atmosferskog pritiska na zdravlje.
4. Higijenski uslovi za dnevnu svetlost i osvetljenost. Higijenski uslovi za veštačku svetlost i
osvetljenost.
5. Svetlost, osvetljenje i zdravstvena kondicija.
6. Higijenski značaj ultravioletnog svetla.
7. Izvori jonizujućeg zračenja u komunalnoj sredini i zaštita od njih.
8. Upotreba jonizujućeg zračenja u medicini i zaštita od njih.
9. Izvori aerozagađenja u komunalnoj sredini i uslovi koji ga pospešuju.
10. Vrste aerozagađivača u komunalnoj sredini, njihov sastav i delovanje na životnu sredinu.
11. Uticaj aerozagađenja i pojedinih aerozagađivača na ljudsko zdravlje.
12. Mogućnosti prevencije pojave aerozagađenja i postupci za smanjenje aerozagađenja.
13. Izvori buke u komunalnoj sredini, uticaj na zdravlje ljudi i mogućnosti zaštite od buke.
14. Vrste voda po poreklu, prirodi i osobinama.
15. Zdravstvena bezbednost vode za piće.
16. Vrste objekta za vodosnabdevanje.
17. Sanitarna zaštita vodnih objekata.
18. Uslovi pravilnog uzorkovanja vode za piće.
19. Prečišćavanje i kondicioniranje vode za piće.
20. Dezinfekcija vode za piće.
21. Hlorinacija vode za piće.
22. Hlorni preparati i način njihovog korišćenja u dezinfekciji vode za piće.
23. Postupci potpunog prečišćavanja vode za piće pri centralnom vodosnabdevanju.
24. Savremeni posutpci kontrole zdravstvene bezbednosti vode za piće.
25. Savremeni postupci preventivne i stalne kontrole objekata za vodosnabdevanje.
26. Postupci u asanaciji zdravstveno nebezbednih vodnih objekta.
27. Otpadne materije, poreklo, vrste, uticaj na životnu sredinu i ljudsko zdravlje.
28. Higijenski opravdana dispozicija čvrstih otpadnih materija. Higijenski opravdana
dispozicija tečnih otpadnih materija.
29. Higijena naselja i stanovanja. Uticaj naselja i načina stanovanja na zdravlje ljudi.
30. Higijena javnih komunalnih objekata.
31. Higijena saobraćaja, ulica i zelenila.
32. Preventivni postupci u postizanju, očuvanju i unapređenju zdravlja predškolske, školske
dece i studentske populacije.
33. Higijenski zahtevi za predškolske ustanove.
34. Higijenski uslovi za školske zgrade. Higijenski zahtevi za školske prostorije.
35. Higijenski zahtevi za školski nameštaj.
36. Higijenski zahtev za slobodan školski prostor i njihov uticaj na zdravlje dece i omladine.
37. Higijenski zahtevi za režim školske nastave.
38. Higijenski zahtevi za vanškolske ustanove.
39. Morbiditet predškolske, školske dece i studentske populacije.
KOMUNALNA HIGIJENA
1. SASTAV ATMOSFERE I PONAŠANJE NJENIH SASTOJAKA PRI
NORMALNOM, SNIŽENOM I POVIŠENOM PRITISKU
ATMOSFERA
je vazdušni omotač oko Zemlje i ima debljinu oko 800km, oblika je
spljoštene lopte jer mu je debljina manja na polovima.
Uloga
:
snabdeva živi svet
kiseonikom i ugljendioksidom
ozonskim slojem štiti živi svet od
UV-zraka
padavinama (kiše, sneg, led) natapa kontinente i omogućava
kruženje vode
u
prirodi
Sastav se menja sa visinom i regijom zemljine površine.
Sastav
– atmosferu čine:
o
azot - N
2
(78,09%)
o
kiseonik – O
2
(20,94%)
o
vodonik - H
2
o
ugljendioksid CO
2
(0,03%)
o
plemeniti gasovi – argon (0,93%)
Slojevi:
a) TROPOSFERA:
– se odlikuje stalnim hemijskim sastavom
– sadrži: O
2
, N
2
, H
2
, CO
2
, plemenite gasove, vodenu paru i sastojke
zagađenja vazduha.
– u njoj se odigravaju sve meteorološke pojave kao i život
– debljine je 12-14km, nešto manje na polovima
b) TROPOPAUZA
– se nalazi iznad troposfere i čini prelazni sloj do stratosfere
– debljine je do 5km
– karakteriše je konstantna temperatura, značajna zbog temperaturnih
inverzija
c) STRATOSFERA
– se proteže iznad tropopauze do visine oko 100km
– karakteriše se konstantno niskom temperaturom oko -55
C, niskom
koncentracijom gasova, naročito O
2
i vodene pare
–
karakteristične su
elektromagnetne pojave
– u stratosferi postoji
sloj ozona
na 30km visine koji resorbuje UV zračenja
2
3.
KISEONIK:
–
se u prirodi neprekidno troši i stvara procesima fotosinteze, bez
značajnog uticaja čoveka na taj proces.
–
U zatvorenim prostorijama gde boravi veći broj ljudi ili životinja, često
se količina kiseonika smanjuje, ako se ne vrši
adekvatno provetravanje
.
–
Prvi simptomi nedovoljne količine kiseonika u prostoriji se javljaju pri
koncentraciji od 16-18%, javlja se
tahipnea i tahikardija.
–
Ozbiljno narušavanje zdravlja sa
izraženom anoksijom i anoksenijom
nastaje kada koncentracija O
2
padne ispod 12%, a pri koncentraciji ispod 7% nastupa
smrt.
–
Udisanje kiseonika pod
povećanim pritiskom
može biti štetno po
zdravlje, pa čak i smrtonosno (pluća, CNS, epileptiformni napadi).
–
Povećana koncentracija O
2
u udahnutom vazduhu nije štetna;
čist
kiseonik
se udiše u terapijske svrhe.
4.
UGLJENDIOKSID
:
– dospeva u vazduh kao posledica sagorevanja i oksidacije organskih materija, disanja,
fermentacije, međusobnog dejstva minerala u zemlji.
– Neophodan je za proces
fotosinteze
u biljkama, a samim tim i kruženje materija u prirodi.
– Ugljendioksid je dobro rastvorljiv u vodi.
–
On je normalan sastojak vazduha u količinama
0,03-0,04%
– Smanjenje zelenih površina na Zemlji odrazilo se na povećanje ugljendioksida poslednjih
godina i za 0,8%.
–
Slojevi ugljendioksida u atmosferi
reflektuju IC-zračenje
i povećavaju toplotnu
energiju na Zemlji što može dovesti do efekata „staklene bašte” ako je emisija CO
2
,
metana, azotsuboksida i drugih gasova velika – smanjuje strujanje vazduha.
–
Značajni porast koncentracije ugljendioksida se smatra zagađenjem vazduha (dešava
se u prostoriji gde je puno ljudi ili životinja)
–
Pri količini ugljendioksida od
0,7-1%
dolazi do porasta njegove koncentracije u krvi
je svedstvenog nadražaja na centar za disanje, sa ubrzanjem i produbljivanjem disanja
(zamor, razdražljivost, loš san, pad koncentracije)
–
Kod koncentracije ugljendioksida od
2-3%
vatra se gasi, teško se diše, dolazi do
poremećaja acidobazne ravnoteže
.
–
Koncentracija od
4%
može se podneti do
1h
, a smrt nastupa pri koncentraciji od
20%
.
–
U prostorijama gde se duže boravi, odvija nastava, koncentracija ugljendioksida
ne
sme biti veća od 1%
.
5.
VODENA PARA
– Vlažnost vazduja je značajna za osećaj komfora u prostoru.
– Količina vodene pare zavisi od procesa u prirodi ili zatvorenom prostoru.
4
2. KLIMATSKI FAKTORI I NJIHOV UTICAJ NA ZDRAVLJE
Klimatski elementi
su: temperatura, vlažnost, oblačnost, sunčeva insolacija,
padavine, pravac, učestalost i jačina vetra.
Klimu nekog kraja čini
režim tipova vremena
što podrazumeva nailazak,
zadržavanje, potiskivanje vazdušne mase, novom fizičko-hemijski drugačijom masom.
Na osnovu klima klimatskih elemenata razlikuje se
7 osnovnih klimatskih pojaseva
:
1. ekvatorski
2. 2 tropska
3. 2 umerena
4. 2 polarna
Između njih se nalazi još 6 prelaznih pojaseva.
Naša zemlja po svom geografskom položaju ima klimu
umerenog pojasa
, koju
karakteriše jasno smenjivanje godišnjih doba, dana i noći, velika kolebanja u temperaturi,
padavinama, vetrovima.
U našim krajevima imamo 3 oblika modifikacije klime umerenog pojasa:
1.
morska klima
(žarka, suva leta; blage, vlažne zime; manji broj oblačnih dana
u godini)
2.
kontinentalna klima
(topla leta, oštre zime; velika kolebanja temperature 50-
60
C godišnje, 20-30
C dnevno)
3.
planinska klima
(blaža, kraća leta, duge i oštre zime; preko 60% oblačnih
dana i niže prosečne temperature)
Mikroklima
a) predstavlja klimu na malom prostoru, u prizemnom sloju vazduha
do 2m
visine;
b) na njeno formiranje utiče: reljef područja, biljni pokrivač, kao i veličina
vodene površine.
Klima grada
– značajno se razlikuje od klime njegove okoline
Što je grad veći, to su veće i klimatske razlike grada i njegove okoline. uzroci su:
1. mnoštvo građevinskih objekata, velike površine pod betonom i asfaltom
2. malo zelenih površina
3. gust saobraćaj
4. industrija
U vazduhu iznad gradova se nalazi gust oblak zagađujućih materija koji remeti
prodiranje sunčevih zraka i vertikalno strujanje vazduha.
5
Temperaturna inverzija
je pojava kada se temperatura vazduha sa visinom ne
smanjuje, već raste.
Dešava se tokom vedrih zimskih noći kada se površina Zemlje brže hladi. kao i u
planinskim predelima gde se hladniji teži vazduh spušta u kotline i istiskuje topliji vazduh na
veće visine.
Zdravstvene posledice visoke temperature
Visoka temperatura i nepovoljni ostali mikroklimatski elementi vazduha mogu u
organizmu čoveka dovesti do:
1. toplotnog udara – sideratio
– toplotna hipertenzija nastaje kao posledica poremećaja termoregulacije
– ako je temperatura tela
viša za 1
C
od uobičajene, dovoljno je takvu osobu ukloniti
iz sredine gde su nepovoljni mikroklimatski elementi i posmatrati je još izvesno
vreme.
2.
Poremećaj KVS
koji se manifestuje u vidu
hipotenzije i tahikardije
, kao posledica
gubitka velike količine vode i elektrolita pri odavanju toplote evaporacijom tj.
znojenjem
.
3. Toplotni grčevi
koji su
posledica elektrolitnog disbalansa
tj. smanjenja količine
NaCl u krvi i međućelijskoj tečnosti.
– Manifestuju se
grčevitim bolovima
u mišićima ekstremiteta koji su bili
najaktivniji.
– Obično nastaju kod ljudi koji obavljaju težak fizički rad na visokoj temperaturi, pri
čemu se intenzivno znoje, a ne unose dovoljnu količinu mineralnih materija –
osobu treba
rehidrirati.
4.
GIT
–
smetnje – hipoaciditet
(gubitak apetita (dispepsija))
5.
Funkcionalni poremećaj centralnog nervnog sistema
– gubitak koncentracije,
umor, pospanost, smanjena preciznost, opadanje pažnje.
6.
Toplotna iscrpljenost ili temperaturni kolaps
nastaje zbog nesposobnosti organizma
da savlada hipovolemiju kao posledicu dehidracije.
– Javlja se
umor, nesvestica, tahikardija, hipotenzija
.
– Bolesnika treba položiti u hladovinu i dati mu dovoljne količine fiziološkog
rastvora ili slanih napitaka.
7.
Sunčanica –
nastaje kod direktnog izlaganja glave sunčanim zracima ili drugom
izvoru koji zrači toplotu.
– dolazi do vazodilatacije moždanih krvnih sudova sa edemom mozga
Gornja granica telesne temperature koju čovek može da preživi je +43
C.
– Simptomi: glavobolja, povraćanje, povišen krvni pritisak, ubrzan puls, gubitak
svesti, grčevi; koža je suva i topla;
– Bolesnika skloniti od izvora toplote i energično rashlađivati glavu.
7
