Увод

Реч комуникација потиче од латинског глагола

communicare

што значи

учинити заједничким, саопштити, а именица

communication

означава

заједницу,   саобраћање,   општење   и   расправљање.   У   ширем   смислу
представља   општење   између   људи,   животиња   и   аутомата.   У   најширем
смислу обухвата преношење материјалних објекта с једног на друго место,
превозним   средствима   (саобраћајне   комуникације).   Уколико   се
комуникологија   разуме   као   проучавање   интеракција   које   се   одвијају   у
друштву, онда су њен предмет изучавања елементи, особине и сам процес
комуникације.   Теорија   комуникације   нашла   је   своју   примену   у   многим
областима фундаменталне и примењене психологије (психологија опажања,
учења, рада, педагошкој психологији, психологији менаџмента итд..)

Комуникацију карактеришу следеће одлике:

1) Комуникација је свеобухватна и представља централни феномен

културе,

2) Комуникација је непрекидна, никада не престаје и не може јој се

одредити почетак и крај,

3) Заснована је на размери значења,
4) Садржи предвидљиве,очекиване елементе,
5) Јавља се у више нивоа (између две јединке,јединке и групе,две

групе),

6) Одвија се и међу јединкама, и међу нејединкама (пол,узраст,

образовање,социјални статус...).

Врсте комуникације и комуникационих

знакова

У психологији комуникација означава размену информација знаковима

између организма и подразумеве учешће најмање две јединке (пошиљаоца и
примаоца). Постоје две врсте комуникационих знакова. Прву врсту чине

знакови

који се

свесно

намерно

другима упућују, као што су реченице.

Такви знаци се називају

симболима

, и њима се служи човек. Другу врсту

комуникационих знакова чине

сигнали

. То су

ненамерно, спонтано

произведени

знаци који који такође упућују на неко значење. Ту спадају смех,

гримаса, бледило или руменило, сигнали који се тумаче као израз стања и
расположења. У том случају успостављена је комуникација међу особам, јер
једна од њих тумачи унутрашња стања на основу спољашњих и опажљивих
знакова. Теорија информација која проучава опште законитости општења
(одашиљања, преношења и примања информације) утврдила је структуру,
процес и основну јединицу комуникације.

Постоје различите комуникације у односу на различита мерила, нпр

комуникација код животиња

комуникација код људи

. Комуникације

код људи могу бити

симболистичке

или

експресивне

комуникације. Осим

тога могу се и разликовати комуникације при којима се користи неко
техничко средство, нпр телефон, и то је

посредна комуникација

, а постоји и

непосредна

, разговор између две особе.

С обзиром на врсту знакова који се у процесу комуникације користе,

она се може поделити на

вербалну и невербалну комуникацију

Невербална комуникација

Невербална комуникација

је врста претежно

спонтане,

али и

намерне

комуникације   којом   јединке   без   речи-гестовима,начином   држања   тела,
изразом   лица,   погледом   или   бојом   гласа   изражавају   или   размењују   своје
намере,   емоције,   расположење,   ставове   и   жеље.   Невербална   комуникација
има   изузетну   важност   у   човековом   животу,   јер   она   не   само   што   прати,
допуњава   и   коригује

вербалну

комуникацију, него омогућава спонтаније,

поузданије и боље преношење аутентичних емоционалних порука него што је
то могућно речима. Основна улога невербалне комуникације је у тражењу,
усмеравању и прекидању

социјалне интеракције

према

М. Аргајлу

невербална комуникација има четири основне функције:

1. Саопштавање (емоција и интерперсоналних ставова),
2. само представљање,
3. подршка вербалној комуникацији,
4. изражавање социјалној припадности.

Овој много изучаваној научној области поставио је темеље Чарлс

Дарвин ( Charls Darwin) 1872. делом

Изражавање емоција код људи и

животиња,

којим је започео истраживање невербалне комуникације са

еволуционистичког, етолошког становишта. Тек  од 60-их година 20. века
међутим,   област   невербалне   комуникације,   захваљујући   добро
испланираним   емпиријским,   често   експерименталним   истраживања   у
социјалној психологији, етологији, лингвистици, социологији, итд. доспева у
жижу научног интересовања и постаје веома развијена. Данас се као засебне
подобласти интезивно проучавају многе врсте невербалне комуникације као
што су:

Паралингвистичка комуникација, Кинезичка комуникација

(у њеном

оквиру посебно

фацијална експресија, контакт погледом, постурална

комуникација

итд.)

проксемичка (

посебно просторни распоред,

персонални

простор и територијално понашање

Наш етнолог С. Тројановић дао је

Ж. Требјешанин; „Речник психологије“, Стубови културе, Београд, 2000. Стр 145.

1935. својим

Психофизичким изражавањем српског народа поглавито без

речи

значајан допринос модерном проучавању “

немог споразумевања

“.

Невербални комуникациони знакови могу се поделити на

паралингвистичке

екстралингвистичке

. У паралингвистичке спадају

пропратне гласовне одлике говорног изражавања, и то су додатне
карактеристике при изговору речи, као што су разлике у брзини, интензитету
и ритму изговарања делова речи и наглашавање делова речи у реченици.
Такве речи називају се

хомономима

, нпр „град“ као насељено место и врста

падавине. Овај облик комуникација говору омогућава да не буде

једноличан

монотон.

Екстралингвистички комуникациони знаци се деле на

кинезичке

проксемичке

комуникационе знакове. Кинезички знакови представљају

покрете особа, а кинезика проучава комуникацију коју људи преносе
покретима тела док разговарају. Зачетник кинезе био је

Реј. Л. Бердвистел

амерички антрополог. Покрете људи је анализирао успореним приказивањем
разговора. Издао је књигу „

Увод у кинезу

“. Осим њега за развој кинезе

значајан је и

Алберт Е. Шефлен

амерички психијатар који сматра да се

људска активност састоји од малих радњи које су груписане у веће.
Проксемички знаци представљају однос особе са особом са којом се
комуницира проксемика изучава начин на који људи користе простор око
себе да невербално пренесу информацију. Зачетници проксемике су

Едвард

Т. Хол

амерички антрополог који је током 1960-их година утврдио да

количина људског простора за који људи сматрају да им је потребан зависи
од њихове социјалне ситуације

Реберт Сомер

је то назвао „

лични

простор

“ који представља „

удобну зону раздвајања

“ коју људи воле да

имају око себе.