Komunikacija u nastavi

Komunikacija u nastavi                                                                                             Krilić Edina 

1

1. UVOD

Danas je u sve češćoj upotrebi pojam komunikacije. Komunicirati znači živjeti. Ono što 

je   disanje   za   biološki   život,   to   je   komuniciranje   za   društveni.   Međuljudski   odnosi 

vođeni   su   komunikacijom.   Komunikacija   ne   označava   samo   razgovor,   nego   i 

sporazumijevanje pokretima, mimikom, gestama, itd. 

Međuljudski odnos predstavlja složen dinamički proces u paru ili grupi koji određuje 

ponašanje između osoba koje u njemu sudjeluju (M.Bratanić, 1993). 

Komunikacija je osnova za sve međusobne odnose, kao i za odnose u odgoju i nastavi, u 

obitelji i školi. Osnovni je instrument odgoja i obrazovanja razgovor između učitelja i 

učenika. Odgojnog djelovanja u međuljudskom odnosu nema ako se među učesnicima u 

odnosu ne uspostavi komunikacija. Učiteljeva je odgovornost usaditi u učenika znanja 

koja je čovječanstvo steklo o sebi i prirodi i svemu važnom što je stvorilo ili izumrlo. 

Zbog nedostatka adekvatne i uspješne komunikacije, nastaju mnogi problemi u obitelji i 

školi.   Osnova   za   uspješniju   komunikaciju   sretniji   i   bolji   život   u   obitelji   i   školi   je 

prepoznavanje svojih i tuđih osjećaja i adekvatno reagovati na iste.Učitelji treba da 

budu   primjer   dobrog   komuniciranja   u   svakodnevnim   kontaktima   sa   učenicima   i 

odraslim   te   da   ukažu   na   najraznovrsnije   načine   komunikacije.   Najčešći   oblik 

komuniciranja koji se svakodnevno primjenjuje jeste razgovor. To je najprirodniji oblik 

komuniciranja i saradnje.

Komunikacija u nastavi                                                                                             Krilić Edina 

2

2. KOMUNIKACIJA

2.1 ŠTA JE KOMUNIKACIJA ? 

Riječ 

komunikacija

 (lat. communicatio) znači učiniti opštim proces kojim se nešto čini 

zajedničko, međusobno povezivanje u zajednicu i međusobno saobraćanje. U nauci je 

prenošenje (davanje i primanje) poruke, vijesti, informacija. Osobe od kojih poruka 

potiče su davaoci poruke a oni koji ih primaju, primaoci poruke. „Komunikacija – 

opštenje,   saobraćaj.   Pojam   komunikacije   shvata   se,   s   jedne   strane,   saobraćanje 

materijalnih, čulno opažljivih stvari, a s druge strane opštenje, razmena sadržaja svesti 

(misli, opažaja, itd.) među dva subjekta“ (Pedagoški rečnik 



, 1967,). Bez komunikacije 

ljudi ne bi mogli usklađivati svoje aktivnosti, a samim tim društvo ne bi moglo ni 

opstati.   Komunikacija   sve   više   postaje   ključ   za   rješenje   najrazličitijih   problema   i 

sukoba, a potrebe za drugim izjednačuje se sa vrlinom pa „biti čovjek, znači biti dobar 

čovjek, biti zreo, očovječen“ (Graorac, 1995). 

Kao   uslov   uspješne   komunikacije   bitni   su   raznovrsni   činioci,   a   to   su:   osobe   koje 

učestvuju u komunikaciji (njihove lične osobine, uzrast, iskustvo, uloge), zatim broj 

osoba,   mjesto   na   kome   se   nalaze,   vrijeme   kojim   raspolažu,   njihovi   motivi,   itd.   Mi 

komuniciramo s ciljem da uspostavimo i održimo kontakt s drugima, sa opštimo naše 

razmišljanje, ideje i izrazimo emocije. Želimo da neko drugi razumije naše stajalište, da 

posluša ono što govorimo i da se krećemo ka razrješenju problema. Pa prema tome 

moglo bi se reći da komunikacija podrazumijeva razmjenu poruka (verbalnih, gestovnih 

i   dr.)   između   dvije   ili   više   osoba   unutar   neke   situacije   koja   bitno   utiče   na   njeno 

odvijanje. 

2.2 VRSTE KOMUNIKACIJE 

Postoje brojne podjele ili klasifikacije komunikacije. S obzirom na sljedeće kriterijume, 

komunikaciju možemo podijeliti na: 

1.

prema načinu komuniciranja

: verbalnu i neverbalnu;

2.  

prema broju učesnika u komunikaciji: 

intrapersonalnu, interpersonalnu, u grupi 

(interpersonalnu) i javnu komunikaciju; 

Komunikacija u nastavi                                                                                             Krilić Edina 

4

Prema broju učesnika u komunikaciji, razlikujemo:

1. intrapersonalnu,

2.  interpersonalnu, 

3. u grupi (interpersonalna) i

4. javna komunikacija (ibidem, 2005). 

 Intrapersonalna komunikacija

 je preispitivanje, odnosno preslišavanje „samog sebe“ 

i isključuje interakciju sa drugima. To je komunikacija u kojoj ličnost komunicira sa 

samom sobom.  

Interpersonalna komunikacija

  podrazumijeva interakcijski odnos dviju 

osoba, grupna komunikacija može imati više interpersonalnih komunikacija istovremeno 

ili   se   može   odvijati   u   relaciji   pojedinac   –   grupa.   Ima   za   cilj   prenošenje,   odnosno 

usvajanje znanja, mjenjanje stavova i ponašanja, odnosno razvoj ličnosti učenika. „Kod 

interpersonalne komunikacije povratna sprega je direktna i neposredna jer su izlagač i 

slušalac u direktnom kontaktu koji se prati mentalno i senzorno. Povratna informacija u 

grupi je odložena i indirektna jer davalac poruke ne može imati jasan uvid o njenom 

prijemu kod većeg broja slušalaca, niti se može brzo pribaviti“ (ibidem, str. 166). Za 

život u  zajednici  neophodno  je razvijati sposobnosti  interpersonalnog  komuniciranja. 

Javna komunikacija

 se odvija između više ljudi, gdje je najčešće jedan davalac poruke i 

on ne može znati da li će prenešena poruka biti dobro prihvaćena i vraćena od strane 

slušalaca. 

Na osnovu smjera informacije, razlikujemo: 

1. jednosmjernu i

2.  dvosmjernu komunikaciju (Ilić, 2000).

Jednosmjerna komunikacija

  je ona koja ide od jednog subjekta ka drugom, a ne i 

obrnuto. Nastavnik izlaže gradivo, a ne zna da li su ga i koliko učenici razumjeli bez 

obzira   što   slušaju.    

Dvosmjerna   komunikacija

  je   ona   koja   ide   u   oba   smjera,   od 

nastavnika   ka   učenicima   i   obrnuto.   Radi   se   interaktivno,   gdje   učenici   mogu   pitati 

nastavnika   i   komunicirati   sa   vršnjacima.   U   komunikacijskoj   interakciji   nastavnik 

usmjerava razgovor, saradnju između učenika, postavlja pravi problem i pitanja koja 

učenici rješavaju iznoseći vlastita mišljenja, poglede i stavove. 

Komunikacija u nastavi                                                                                             Krilić Edina 

5

Prema primarnosti, komunikaciju dijelimo na:

1. primarnu i 

2. sekundarnu

(Vilotijević, 1997).

Primarna komunikacija

  je kada u komunikacijskom procesu pita onaj ko ne zna, a 

odgovara onaj koji zna. Prema svom toku komunikacija je „uzvodna“ i teče od učenika 

ka nastavniku, i rezultira boljom motivacijom i većim uspjehom u učenju. Često se 

odvija   u   interaktivnom   učenju,   problemskom   i   učenju   putem   otkrića.  

Sekundarna 

komunikacija

 je ona u kojoj pita onaj koji zna a odgovara onaj koji to još nije naučio, ili 

je   to   tek   naučio.   Komunikacija   je   „nizvodna“   i   teče   od   nastavnika   ka   učeniku,   a 

dominantna je u nastavi kada nastavnik vrši provjeru usvojenog znanja kod učenika. 

Prema prirodi komunikacijskog odnosa, razlikujemo: 

1. autoritarnu

i 

2. demokratsku (nenasilnu) komunikaciju

(Tabela 1). 

Tabela 1: Pregled autoritarne i demokratske komunikacije (prema: Ilić, 2000)