Obrazovni proces predstavlja oblik međusobnog delovanja i saradnje između
nastavnika i učenika. Ova saradnja se ostvaruje kao njihova uzajamna interakcija i
komunikacija. Posebnu oznaku ove komunikacije predstavlja namensko, usmereno
usvajanje određenih informacija, pa se zato govori o pedagoškim komunikacijama.
U nastavi se pretežno javljaju četiri glavna tipa (oblika) komunikacione strukture.
Jednosmerna vertikalna komunikacija
, od nastavnika ka učenicima, bez povratne
sprege, uobičajena je i preovlađuje u našoj školskoj praksi. Slabost ove strukture je što
nastavniku ne omogućava da se informiše šta su, koliko i kako učenici shvatili od onoga
što im izlaže, da sazna njihove stavove, kao i efekte svog verbalnog i ukupnog ponašanja.
Ovakva komunikacija je ograničena samo na neke procese i oblike nastave, i to pretežno
na lekcije – predavanja.
Dvosmerna komunikacija
između nastavnika i pojedinih učenika, ali ne i između
samih učenika primenjuje se najčešće u ispitivanju i proveravanju znanja učenika, metodi
razgovora i sl. Njena je prednost u povećavanju učeničkih aktivnosti u procesu nastave.
Treća komunikaciona struktura omogućava ne samo
vertikalnu dvosmernu
komunikaciju
između nastavnika i učenika, već i horizontalnu, između pojedinih parova
učenika, što utiče na povećavanje ukupne aktivnosti i doprinosi poboljšanju i efikasnosti
učešća svih učenika u razredu, odnosno u određenoj grupi.
Sa stanovišta nastave, procesa obrazovanja, zalaganja pojedinaca i
celog razreda, najefikasnija je komunikaciona struktura u kojoj se odvijaju
dvosmerne komunikacije svakoga sa svakim.
To je moguće ostvariti u malim grupama,
od 8 do 12 učenika. Da bi se organizovale nastavne ili radne grupe koje odgovaraju
socijalno-psihološkim i sociološkim, neophodno je da se u odeljenju, prema realnim
potrebama i mogućnostima, grupišu određene podgrupe (mikrogrupe) u kojima mogu
doći do izraza veće mogućnosti za komunikaciju i kooperaciju.
I pozitivni i negativni odnosi u praksi na određeni način utiču na ponašanje učenika
i nastavnika. Odnos učenik-nastavnik jeste odnos interakcije u kojoj svaka aktivnost i
postupak s jedne strane utiče na aktivnost i postupak druge strane. Pošto je nastavnik
faktor koji najsnažnije utiče na stvaranje određenih odnosa u školi, onda proučavati odnose
između učenika i nastavnika znači proučavati uticaj nastavnika na ponašanje učenika,
njihov intelektualni, emocionalni i socijalni razvoj, na moralno ponašanje učenika, na
njihovu volju i motivaciju, simpatiju i nesimpatiju učenika prema njemu, komunikaciju u
procesu rada i učenja, mentalno zdravlje učenika. To je skup elemenata koji učestvuju u
