УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ
ПЕДАГОШКИ ФАКУЛТЕТ У ВРАЊУ
Александра Цветковић
Комуникација у настави у млађим разредима
основне школе
( Mастер рад )
Ментор
Проф. др Драгана Стaноjeвић
Врање, 2016. год.
„Језик је хранитељ народа.
Докле год живи језик, докле га љубимо и
поштујемо, њиме говоримо и пишемо, прочишћавамо, дотле живи народ,
може се међу собом разумевати и умно сједињавати, не прелива се у други,
не пропада“.
Вук Стефановић Караџић
УВОД
Комуницирати значи живети. Оно што је дисање за биолошки живот, то је
комуницирање за друштвени. На биолошком плану није свеједно дишемо ли чисти, свежи
ваздух или ваздух који је загађен гасовима и угљен-диоксидом. Тако је на психичком и
духовном плану подједнако важна атмосфера у коју међусобно комуницирамо, како се
једни према другима односимо, које речи користимо, како тече комуникација на
вербалном и невербалном плану. (Bratanić, 2002, стр.73)
Важност разговора за човеков живот потврђује следећа легенда:
Теолози су замолили немачког цара да пресуди о њиховом двобоју о латинском и
грчком језику. Они су се препирали о томе који је од тих језика старији, којим је од њих
проговорио први човек. Цар је наредио да се двема мајкама одузму деца одмах након
рођења. Једно и друго новорођенче ставио је у одвојене кавезе и забранио сваки контакт с
људима. Храњени су на дугим моткама без визуелна и говорна контакта са људима.
Теолози и цар са нестрпљњем су чекали да чују којим ће језиком проговорити: латинским
или грчким. Нажалост, нису то дочекали јер су деца преминула. (Исто, стр.16
)
Овај нам пример говори како је човеков однос с другим људима нужан предуслов
његовог успешног физичког и психичког развоја. Међуљудски односи вођени су
комуникацијом. Но комуникација не означава само разговор, споразумевање говором,
него и споразумевање покретима, положај тела, мимиком, гестовима итд. Уколико је
човеку ускраћено неко од природних обележја (нпр. говор, слух, делови тела), његова
комуникација са другим људима може бити знатно отежана. Међутим, потпуна изолација
човека од људи не доноси позитивне резултате.
Комуникација је основа за све међуљудске односе, она је кључ васпитања, темељ
успешне наставе и међусобних односа. Међуљудски односи зависе од општих односа у
друштву, односа друштва према човеку и његовом развоју, друштвености појединца,
положај појединца у друштву и др. А међуљудски односи у школи зависе од особина
личности учитеља и ученика, као и од способности учитеља за организацију и реализацију
васпитно-образовног рада, културног нивоа, образовања и васпитања. Међуљудски односи
у школи обухватају првенствено односе између учитеља и ученика, ученика и ученика и
учитеља и учитеља. (Бојановић, 1979, стр.61-62)
Широм света присутна је идеја каква нам школа треба у будућности. Идеје иду
све до укидања институционализованог облика образовања. Основно је да се све
пројекције школе за будућност заснивају на критици грађанског конзерватизма, критици
ауторитарне школе, критици кризе образовања. Чини се да ми још нисмо довољно свесни
чињенице да улазимо у нову еру у којој је од много мањег значаја познавање самих
чињеница, већ се акценат ставља на ученика, на његов рад, начин, комуникацију на часу.
За учење у школи, одељењу, веома је значајан емоционалан однос, љубав према
деци и позиву, међусобно уважавање и поштовање, као и успостављање адекватних
комуникација. (Исто, стр.62)
Прво писмо било је сликовно или клинасто, познато под називом
пиктографско
писмо
. Састојало се од цртежа поређаних у низу. Уклесивани у камене зидове или неке
друге материјале ови „ланци“ слика казивали су неку логичку причу. У једноставним и
јасно обликованим сликама, које су представљале човека, брод, рибу, сунце, лов или за то
време друге значајне фигуре, недостајале су неке важне финесе. Ту о човеку знамо само то
да је ратник, ловац или поморац, али не и то да ли је љут, радостан или тужан. То је
изискивало потребу да се за саопштавање апстрактних идеја употреби већа вештина
комуницирања. Тако се од писма које је приказивало само поједине објекте или субјекте
дошло до писма које је користило симболе како би саопштило одређене идеје и то писмо
познајемо као
идеографско писмо
.
Идеографско писмо не указује само на површину приказане ствари, већ има
амбиције да иде и дубље и да прикаже унутрашња стања исликаних бића, појава или
предмета.
Онда када идеографска слика прераста у посебан знак за бележење одређеног појма
добија се
идеограм
нешто сложенији тип идеографског писма. Представља одређени знак
за идеју или представу (појмовни знак) какав је карактеристичан, на пример, за кинеско
писмо. Тек када је идеограм усавршен тако да један знак приказује исти глас у различитим
речима настало је гласовно, односно,
фонетско писмо
. Оно се најпре појављује као
слоговно, а потом као азбучни, односно, абецедни фонетски систем у коме се за сваки
појединачни глас употребљава одређени знак.
Наравно да су се развитком писма усавршавала и средства за писање и материјали на
којима се писало. (Јовановић, 2005, стр. 19)
