1
1. УВОД
Данас је национална политика таква да деца са сметњама у развоју треба да имају
прилику да се школују заједно са својим вршњацима у редовним школама. Стога
наставници, васпитачи и асистенти у васпитно - образовним установама уче како да изађу
у сусрет разноликости потреба деце са којом раде.
Такође родитељи могу да изаберу редовне школе које су у близини места
становања, тако да сва њихова деца иду заједно у школу са децом из локалног окружења.
На тај начин деца са различитим сметњама у развоју ни на који начин нису издвојена или
етикетирана као „другачија". Она постају видљив, саставни део своје локалне заједнице,
учећи и играјући се заједно са својим вршњацима и браћом/сестрама. Приметно је да,
поготово на раном узрасту, деца са потешкоћама из спектра аутизма похађају локалне
вртиће и играонице.
Рани узраст је кључан за учење, поготово за децу са посебним образовним
потребама. За децу са потешкоћама из спектра аутизма, рана интервенција, уз
одговарајући начин подучавања и вођења, помаже детету да развије веома важне
социјалне, комуникативне вештине и вештине играња које ће обезбедити базу
за даље
учење. Проблеми у понашању могу да буду ублажени док су деца јос увек мала. Иако то
не гарантује да током времена неће бити даљих потешкоћа, обезбеђује деци и њиховој
породици добар почетак и помаже у изградњи самопоуздања.
Програми као што су Програм ране интервенције Националног удружења за
аутизам који ради са родитељима након дијагностиковања потешкоца из спектра аутизма
код деце, омогућавају родитељима да разумеју разлоге потешкоћа које њихова деца имају.
Они пружају практичне сугестије и могућности размене идеја и искустава. У вртићима,
играоницама и школама, тренинзи и дискусије су од кључне важности како би запослени
успешно разумели комплексне потребе ове деце и помогли им у стицању нових вештина.
Широм земље локалне образовне власти нуде различите изборе и различите типове
услуга за децу са потешкоћама из спектра аутизма. Неке нуде специјалне вртиће и школе
за децу са комплексним и различитим образовним потребама, које похађа највећи број
2
деце, иако деца са Аспергеровим синдромом могу да похађају и редовне школе. Друге
локалне заједнице имају групе у редовним вртићима, које обухватају децу са различитим
способностима у оквиру мањих одељења у којима ради већи број особа (обично је то једна
одрасла особа на троје деце). Ове групе, тамо где постоје, омогућавају инклузију у
редовне вртиће. Међутим, број
запослених у редовним вртићима није довољан да би се
обезбедило инклузивно образовање и често деца, која су навикла на мирно и структуирано
окружење специјалних одељења, имају потешкоће да се привикну на бучније и мање
структуирано окружење редовних група када их похађају једном или два пута недељно.
Играонице и вртићи подстичу децу да уче и развијају се кроз комуникацију, игру и
социјалну интеракцију - све су то области у којима дете са аутизмом има потешкоће. Неке
од стратегија које су познате по томе да помажу деци са аутизмом могу да изгледају
супротне читавом значењу инклузије, а структуирано учење је пример за то. Ипак, може
се успоставити равнотежа уколико су све дететове развојне потребе задовољене. Уколико
структуирано подучавање смањује анксиозност и помаже детету да научи нове вештине
које може да користи и развија у оквиру групе, онда такво подучавање има позитивне
исходе и подржава инклузију.
Рад са децом са потешкоћама из спектра аутизма може бити узбудљив и
награђујући.
4
људима. Затим, развијање партнерског односа, пружање подршке и охрабривање
родитеља да пружају подршку свом детету.
За васпитача
- побољшање професионалне компетенције за рад са децом са
посебним потребама и развијање емпатијског односа према њима и према њиховим
родитељима.
Предшколска установа „Наша радост“ у Суботици је 2000. године прва у Србији
почела са увођењем „Инклузивног програма“ који се још зове „Вртић по мери детета“, уз
одобрење Министарства просвете и спорта Србије. Хуманитарна организација „
Save the
Children
“ је пружила методолошку и финансијску подршку у прве две године а потом се
пројекат реализује самостално. Програм је базиран на богатим искуствима многих земаља
света који већ дуги низ година реализују "Инклузивни програм" и постижу добре
резултате, а прилагођен је нашој средини.
2.2. Сарадња предшколске установе и породице
Сарадња између предшколске установе и породице је од највећег значаја за
остваривање циљева васпитно образовног рада, другачије речено сарадња је од највећег
значаја за остваривање интереса деце и полази од тврдње да породица има кључну улогу у
животу детета.
Упознавање са основним карактеристикама породице - социјалним, културним
економским, образовним статусом, доприноси развоју сарадње на начин који одговара
породици и доприноси остваривању основних циљева и задатака васпитно - образовног
процеса. Континуирана сарадња предшколске установе и породице доприноси како
развоју детета и унапређивању рада васпитача тако и развоју родитељске улоге.
Сарадња породице и вртића важан је предуслов оптималног развоја и васпитања
детета у институционалном контексту. Професионална улога васпитача и животна улога
родитеља увелико су сличне. Поласком детета у вртић васпитачи и родитељи постају
сарадници на заједничком задатку неге, васпитања и образовања детета. Због тога је
важно да родитељи и васпитачи у међусобну сарадњу улажу много поверења,
отворености, толеранције, објективности и спремности за уважавање личних и
5
професионалних компетенција, размену информација о детету, усклађивање васпитних
утицаја и заједничко решавање проблема у развоју детета.
Добром сарадњом сви добијају. Када дете види да родитељи и васпитачи
комуницирају са уважавањем, оно се осећа сигурно и вољено а информације које
размењују одрасли осигуравају потпуније задовољење дететових потреба, интереса и
његов оптимални развој. Родитељ који види задовољство свог детета, којег васпитач
информише о понашању и развоју детета, који има увид у функционисање вртића и рад
васпитача, развија поверење у особу којој поверава своје дете а укљученошћу у рад вртића
потврдјује властите родитељске компетенције. Информације које васпитач добија од
родитеља увелико му олакшавају разумевање детета и сам рад с њим а напредак детета и
задовољство родитеља потврдјују његов рад.
У грађењу професионалних сарадничких односа с родитељима посебан труд
улажесе у стварање ситуације за активну и равноправну комуникацију и интеракцију
васпитача и родитеља што се може видети у:
подржавању квалитетне комуникације усмерене на добробит детета
правовременом реаговању и конструктивном решавању проблема везаних за
васпитање и развој деце
подстицању родитељске укључености у осмишљавање квалитетног програма за
децу и подржавању активног учешћа родитеља у реализацији програма
оснаживању родитељске компетенције стицањем знања и вештина потребних за
васпитање деце у породици.
У том смислу родитељима се пружају разнолике могућности и облике сарадње са
васпитачима:
свакодневна размена информација и циљани индивидуални разговори васпитаца и
родитеља
психолошко, педагошко и логопедско саветовалиште за родитеље
анкетирање родитеља о појединим аспектима развоја и васпитања деце
родитељски састанци
WEB
комуникација
7
развоја.Узајамно поверење родитеља и васпитача у вртићу ставара најбоље услове у
којима се деца осећају безбедно, збринуто и срећно. Своју енергију могу усмеравати на
стицање нових сазнања и вештина, а превладавање дисбаланса између очекивања
породице и онога што вртића нуди и предлаже.
Целодневни боравак детета у вртићу је прилика да дете формира много корисне
навике, стекне вештине и усвоји знања. Саме учеће активности када деца усвајају нове
чињенице, уче нове песмице, бројеве или слова нису пресудне и одлучујуће у развоју
детета. Тек игром и осталим заједничким активностима, самим боравком у вртићу и
међусобном комуникацијом међу децом и између деце и васпитача, остварује се прави
напредак. Тај прогрес у развоју је често спонтан, без јасних и истакнутих промена. Онај ко
прати дете уочиће да је оно временом постало самосталније, одлучније и истрајније у
спровођењу својих идеја и замисли, а те идеје су сваким даном све занимљивије и одишу
печатом истинске дечије радозналости и стваралаштва.
Сарадња породице и вртића је посебно плодоносна када, активним учешћем у
животу вртића, чланови породице утичу на развој деце. Својим личним стилом живота и
једниственим и разноврсним искуствима које преносе на децу они подстичу развој дечије
личности и способности. За узврат добијају широку лепезу стваралачких активности и
особина код свог малишана које су се формилале и развиле управо интеракцијом
различитих утицаја већег броја породица чија деца припадају једној васпитној групи,
њиховом личном животном стилу, усвојеним вредностима и културним обрасцима.
Свака испричана прича, организована посета или поклоњена играчка је прилика да
група деце научи нешто ново и међусобном комуникацијом и креативношћу изгради или
створи нови квалитет - особину, сазнање или вештину које је могуће усвојити и научити
спонтано, кроз игру,без изражене намере да се учи, јер превасходни циљ боравка у вртићу
није учење већ игра, заправо учење кроз игру.
Други аспект сарадње породице и вртића је континуирано настојање вртића да
вредности које вртићка група формира и поштује усвоји и породица као своје вредности и
подржава њихово постојање и изван вртића тј. у породици. То су вредности
самосталности, дружељубивости, одговорности, прилагодљивости, истрајности и
одлучности.
