Komunikologija

 ISPITNA PITANJA

KOMUNIKOLOGIJA

Komunikologija

1. 

 1. Predmet komunikologije ?

Komunikologija je nauka koja ima za predmet fenomen komunikacije. U okviru 

nje se proučavaju najraznovrsniji oblici opštenja među živim bićima. Suština 

komunikacije sadržana je u opštenju, tj. saopštavanju određenog sadržaja. Po mišljenju 

nekih autora komunikologija teorijski tematizuje sledeće aspekte (probleme) 

komunikacija:

1. 

Jezik i sistemi simbola

 - komunikologija tematizuje istraživanja razvojnog, 

interkulturalnog i neverbalnog komuniciranja, tj. pitanja domena važenja različitih 

znakovnih, a pre svega jezičkih i ostalih simboličkih sistema koji strukturiraju proces 

komunikacije.

2

. Govorno komuniciranje

 - predstavlja ispitivanje tradicionalnih retoričkih tema 

kao što su javno komuniciranje, problem govorništva i govorničkih sposobnosti i 

retoričkih veština. Takođe ovde spadaju i teme koje se bave pitanjima političkog 

komuniciranja, problemom ubeđivanja, menjanja stavova, etike komuniciranja i 

parajezičkih osobina govora.

3. 

Interpersonalno komuniciranje u malim grupama

 - predmet komunikologije 

može biti izučavanje interpersonalnog komuniciranja, dinamike komunikacionih 

strategija malih grupa, izučavanje sukoba, zastoja ili problema u opštenju u okviru 

porodičnih, saradničkih i dr. odnosa.

4. 

Masovno komuniciranje

 - čini posebnu oblast komunikologije. Javlja se 

naporedo sa tehničko - tehnološkim razvojem elektronskih medija. Izučavaju se modeli 

struktura i funkcije sredstava masovnog komuniciranja, problem medijskih efekata i 

ciljeva, ispitivanja javnog mnjenja...

5. 

Organizacijsko komuniciranje

 - bavi se izučavanjem reklame, odnosa sa 

javnošću, poslovnog komuniciranja, kao i analize strukture i načina funkcionisanja 

organizacije komunikacijskih mreža i sistema.

Neki autori teorije i pristupe izučavanju komunikacije dele na:

1. strukturalne i funkcionalističke

2. kognitivne i bihejviorističke

3. interakcionalističke

4. interpretativne

5. kritičke

2. Interpersonalna komunikacija?

To je komunikacija između najmanje dve osobe. Iako se ovde pre svega 

podrazumeva kontakt licem u lice, u ovu grupu spada čak i telefonski razgovor. Ova 

vrsta komunikacije ne mora nužno da bude samo između dve osobe. Interpersonalna 

komunikacija može da bude verbalna i neverbalna. Neverbalna komunikacija je 

permanentno primanje i emitovanje znakova gestovima, mimikom ili pokretima tela. 

Odvija se uvek kada smo u kontaktu sa drugim ljudima.

Neverbalna komunikacija ukazuje na stav prema drugim osobama i pomaže u 

građenju i održavanju odnosa sa drugima.

Neverbalni znaci komunikacije mogu se podeliti u tri grupe:

1. Jezik tela - sistem znakova koji se često koristi uz govor i u najvećoj meri 

otkriva osećanja, stavove i namere neke osobe. U jezik tela spadaju gestovi, izraz lica, 

telesni stav, prostor koje telo zauzima i dodir.

2. Parajezik - je sistem neverbalnih znakova ili gestova koji prate verbalno 

izražavanje, a služe interpretaciji u toku govora. U parajezičke forme spadaju uzvici, 

naglašavanje određenih reči, jačina, brzina i ritam glasa.

3.  Odeća - ovde spada sve ono što nas u vizuelnom smislu određuje a to su 

šminka, frizura, nakit. Odeća signalizuje nečiji doživljaj sopstvenog identiteta.

Jezik i neverbalna komunikacija razvili su se da bi obavljali različite funkcije. 

Jezik da informiše o idejama i događajima, a neverbalna komunikacija da informiše o 

ličnim doživljajima subjekata, koji su uslovljeni datom komunikativnom situacijom.

Interpersonalnu komunikaciju možemo kategorizovati i preko situacija u kojima se

odvija:

1. formalna / neformalna - stepen svesti koju komunikator ima u odnosu sa 

drugima.

2. javna / privatna - definiše razliku u pogledu predstavljanja i svesti da 

komunikacijski proces može posmatrati neko sa strane.

1. logičko - etička struja pretpostavlja sadržaj, odnosno ono ŠTA se govori. Bitno 

je da se govori istina po cenu lepote, tj. da se dobro govori u skladu sa istinom;

2. formalno - estetička struja naglašava suprotno, samu lepotu govora, KAKO se 

govori. Ovo je sofistička koncepcija koja sadrži tezu o nagovaranju. Oštri kritičar 

estetičke retorike bio je Platon, koji je smatrao da je smisao govora sadržan u 

saopštavanju istinitog i pravednog.

Za Gorgiju je govor sredstvo ugovora i političke moći. Isticao je da je retorika 

veština sporenja. Prema njegovom mišljenju, najznačajnije odlike dobre besede su ritam 

i zvuk.

Najveći antički teoričar retorike bio je Aristotel. On ukazuje na 3 momenta 

imanentna govorništvu: ETOS, PATOS i PRAGMATA ili LOGOS govora. Etos – sam 

karakter govornika ali i poverenje publike. Patos je emotivni element govora, 

sposobnost govornika da u slušaocima izazove emotivne reakcije. Pragmata – 

podrazumeva govornička sredstva kao što su indukcija, silogizam, prividni silogizam. 

Razlikujući 3 elementa govorničkog procesa, Aristotel je izveo 3 tipa besedništva: 1) 

političko – na nešto se podstiče ili od nečeg odvraća; 2) sudsko – optužba i odbrana i 3) 

epideiktičko – nešto se kudi ili hvali.

Najznačajniji rimski retoričar bio je Ciceron

 koji je smatrao da retorika zajedno 

sa filozofijom može poslužiti koristi države.

2. Stvaranje kontakta?

Interpersonalna komunikacija predstavlja svojevrsno stvaranje kontakta sa 

drugim ljudima, bilo da je direktna ili zahteva određenu tehnološku podršku (telefon, 

kompjuter). Strategija je deo komunikativnog ponašanja. Ona podrazumeva upotrebu 

verbalnih i neverbalnih znakova kako bi se postigla svrha komunikacije. Jedna od 

strategija za uspostavljanje ili održavanje kontakata je pozdravljanje. Komunikacijske 

strategije koje se ponavljaju postaju rituali. Postoje strategije ubeđivanja, odobravanja, 

izvinjenja i strategije izbegavanja problema. Po Jungu, persona je naše javno ja. 

Persona je karakter koji odigravamo u određenoj situaciji. Sposobnost da se lako 

prelazi iz jednog karaktera u drugi, karakteristika je efikasnih komunikatora. To je, 

zapravo čin predstavljanja sebe drugima. 

Forma komunikacije može biti: 1) formalna / 

neformalna; 2) javna / privatna; 3) distancirana / intimna; 4) ritualna / otvorena; 5) 

funkcionalna / ekspresivna.

Povratna informacija ili fidbek. Koncept fidbeka ima 2 aspekta. U prvom smislu 

fidbek predstavlja slanje određene poruke preko verbalnih i neverbalnih kanala, kako bi se 

dobio odgovor na datu poruku, od osobe kojoj je upućena.

Drugi aspekt fidbeka ukazuje na činjenicu da se odgovor podešava u skladu sa 

sadržajem, stilom i ciljem komunikacije. Upotreba strategija je vrlo važna za dobijanje 

fidbeka.

3. Preventivna i naknadna cenzura?

Dok se naknadna cenzura bavi gotovim delima ili porukama i podrazumeva 

njihovu zabranu kao krajnji ishod, dotle je preventivna cenzura orijentisana ne toliko 

na sistem zabrana, koliko na sistem kontrole čitavog polja društvene komunikacije. 

Preventivna cenzura se orijentiše na kontrolu sadržaja poruke i pretpostavlja nadzor 

nad interpretacijom poruke, njenog smisla, značenja i konteksta.

Naknadna cenzura predstavlja jedini vid cenzure kao zabrane, javlja se kao model 

legalizacije preventivne kontrole i to tako, da u stvari, predstavlja njeno efikasno sredstvo. 

Naknadna cenzura nastupa tek kada delo, tj. poruka, ulazi u javni opticaj.

3.

1. Srednjovekovna retorika i retorika renesanse?

U srednjem veku retorika se svodi na propoved. U vreme ranog hrišćanstva u 

propovedima je korišćen običan govor jer se crkva obraćala običnom narodu. Već od XI 

veka retorika je dobila privilegovani status u okviru hrišćanske crkve. Od početka XI 

veka razvile su se 3 osnovne vrste retorike: veština propovedi (ars praedicandi), retorika 

stihova (ars poetriae) i pravnička retorika.

Renesansa predstavlja vraćanje antičkim uzorima – književnosti, umetnosti, 

filozofiji i retorici. Retorika stiče veoma važno mesto u sistemu obrazovanja postajući u 

okviru univerziteta komplementarna filozofiji. Humanizam kao književno – filozofski 

pravac, fokusira čoveka u centar svog interesovanja. Preovlađujući retorički ideal u 

doba humanizma bio je ELEGANTIA , pod kojim se podrazumevao duhom bogat i 

jasan stil izražavanja.

Home page, iako nudi sliku osobe i brojne podatke o njenom identitetu, ne pruža 

zapravo nikakvu mogućnost stvarnog kontakta. Jedan od zanimljivih fenomena, koji je 

u samoj strukturi home pagea, jeste tanana granica između javnog i privatnog, ličnog i 

profesionalnog.

4.

1. Engleski empirizam?

Empirizam je filozofski pravac koji u svojoj osnovnoj postavci izlaže tezu po 

kojoj je iskustvo osnovni izvor saznanja. U razumu nema nikakvih urođenih i unapred 

datih ideja. Predstavnici empirizma – Bekon, Hobs, Lok, Barkli, Hjum. Frensis Bekon, 

u svom čuvenom delu "Novi organon", iznosi tezu – da bi se došlo do istinskog znanja, 

čovek mora da se liši duboko ukorenjenih predrasuda. Oslanjajući se na izvorno 

značenje reči idol (slika,utvara), Bekon je u idolima prepoznao tzv. lažne pojmove koji 

predstavljaju prepreku dosezanju istine i pravog znanja. Po njegovom mišljenju, postoje 

4 vrste predrasuda – idola koji učestvuju u procesu ljudskog saznanja a istovremeno ga i 

ometaju.

1) Idoli plemena – predrasude koje su svojstvene čoveku kao pripadniku ljudske 

vrste; 2) Idoli pećine – ona vrsta zabluda koje nastaju kao posledica individualnih 

osobina, navika, vaspitanja svakog čoveka; 3) Idoli trga – predrasude koje nastaju u 

interakciji sa drugim ljudima, na osnovu jezika kao sredstva sporazumevanja. Često su 

izvor zbrka i pogrešnih zaključaka; 4) Idoli pozorišta (teatra) – predrasude koje nastaju 

pri nekritičkom i dogmatskom prihvatanju određenih filozofskih koncepata, koji nisu 

ništa drugo već svojstvena inscenacija lažne stvarnosti. / Tek kad se reše svih 

predrasuda, i ukoliko se oslone na iskustvo i odbace lažnu učenost, ljudi mogu doći do 

istinskog saznanja.

Tomas Hobs u "Levijatanu" iznosi tezu o konfliktu "Čovek je čoveku vuk", je 

Hobsova misao koja predstavlja prirodno čovekovo odnošenje prema drugim ljudima, 

jer svaki pojedinac želi da zadrži svoju slobodu zadobijajući vlast nad drugima. Po 

Hobsu, u samoj ljudskoj prirodi sadržana su 3 osnovna znaka ljudskih sukoba. To su 

žudnja za nadmetanjem, podozrivost u namere drugih i žudnja za počastima koje 

jedinka dobija ukoliko uspe da svoju moć nametne drugima. Hobs smatra da su ljudi po 

prirodi jednaki i da pre nego što postoji država, svaki čovek želi da zadrži svoju 

slobodu, ali i da stekne vlast nad drugima. U tom sukobu nastaje rat koji život čini