Komunikologija

Komunikologija

1. 

 1. Predmet komunikologije ?

Komunikologija je nauka koja ima za predmet fenomen komunikacije. U okviru nje 

se proučavaju najraznovrsniji oblici opštenja među živim bićima. Suština komunikacije 

sadržana je u opštenju, tj. saopštavanju određenog sadržaja. Po mišljenju nekih autora 

komunikologija teorijski tematizuje sledeće aspekte (probleme) komunikacija:

1.   Jezik   i   sistemi   simbola   -   komunikologija   tematizuje   istraživanja   razvojnog, 

interkulturalnog   i   neverbalnog   komuniciranja,   tj.   pitanja   domena   važenja   različitih 

znakovnih,   a   pre   svega   jezičkih   i   ostalih   simboličkih   sistema   koji   strukturiraju   proces 

komunikacije.

2. Govorno komuniciranje - predstavlja ispitivanje tradicionalnih retoričkih tema 

kao što su javno komuniciranje, problem govorništva i govorničkih sposobnosti i retoričkih 

veština. Takođe ovde spadaju i teme koje se bave pitanjima političkog komuniciranja, 

problemom   ubeđivanja,   menjanja   stavova,   etike   komuniciranja   i   parajezičkih   osobina 

govora.

3.   Interpersonalno   komuniciranje   u   malim   grupama   -   predmet   komunikologije 

može biti izučavanje interpersonalnog komuniciranja, dinamike komunikacionih strategija 

malih   grupa,   izučavanje   sukoba,   zastoja   ili   problema   u   opštenju   u   okviru   porodičnih, 

saradničkih i dr. odnosa.

4.   Masovno   komuniciranje   -   čini   posebnu   oblast   komunikologije.   Javlja   se 

naporedo sa tehničko - tehnološkim razvojem elektronskih medija. Izučavaju se modeli 

struktura   i   funkcije   sredstava   masovnog   komuniciranja,   problem   medijskih   efekata   i 

ciljeva, ispitivanja javnog mnjenja...

5.   Organizacijsko   komuniciranje   -   bavi   se   izučavanjem   reklame,   odnosa   sa 

javnošću,   poslovnog   komuniciranja,   kao   i   analize   strukture   i   načina   funkcionisanja 

organizacije komunikacijskih mreža i sistema.

Neki autori teorije i pristupe izučavanju komunikacije dele na:

1. strukturalne i funkcionalističke

2. kognitivne i bihejviorističke

3. interakcionalističke

4. interpretativne

5. kritičke

1

2. Interpersonalna komunikacija?

To   je   komunikacija   između   najmanje   dve   osobe.   Iako   se   ovde   pre   svega 

podrazumeva kontakt licem u lice, u ovu grupu spada čak i telefonski razgovor. Ova vrsta 

komunikacije   ne   mora   nužno   da   bude   samo   između   dve   osobe.   Interpersonalna 

komunikacija   može   da   bude   verbalna   i   neverbalna.   Neverbalna   komunikacija   je 

permanentno   primanje   i   emitovanje   znakova   gestovima,   mimikom   ili   pokretima   tela. 

Odvija se uvek kada smo u kontaktu sa drugim ljudima.

Neverbalna   komunikacija   ukazuje   na   stav   prema   drugim   osobama   i   pomaže   u 

građenju i održavanju odnosa sa drugima.

Neverbalni znaci komunikacije mogu se podeliti u tri grupe:

1. Jezik tela - sistem znakova koji se često koristi uz govor i u najvećoj meri 

otkriva osećanja, stavove i namere neke osobe. U jezik tela spadaju gestovi, izraz lica, 

telesni stav, prostor koje telo zauzima i dodir.

2.   Parajezik   -   je   sistem   neverbalnih   znakova   ili   gestova   koji   prate   verbalno 

izražavanje,   a   služe   interpretaciji   u   toku   govora.   U   parajezičke   forme   spadaju   uzvici, 

naglašavanje određenih reči, jačina, brzina i ritam glasa.

3.  Odeća - ovde spada sve ono što nas u vizuelnom smislu određuje a to su šminka, 

frizura, nakit. Odeća signalizuje nečiji doživljaj sopstvenog identiteta.

Jezik i neverbalna komunikacija razvili su se da bi obavljali različite funkcije. Jezik 

da informiše o idejama i događajima, a neverbalna komunikacija da informiše o ličnim 

doživljajima subjekata, koji su uslovljeni datom komunikativnom situacijom.

Interpersonalnu komunikaciju možemo kategorizovati i preko situacija u kojima se 

odvija:

1.   formalna   /   neformalna   -   stepen   svesti   koju   komunikator   ima   u   odnosu   sa 

drugima.

2.   javna   /   privatna   -   definiše   razliku   u   pogledu   predstavljanja   i   svesti   da 

komunikacijski proces može posmatrati neko sa strane.

3. distancirana / intimna - distancirana komunikacija uključuje izvestan formalizam 

u govoru, intimna pretpostavlja bliže i čvršće odnose među ljudima.

4.   ritualna / otvorena - ritualna potvrđuje veze, osećanja sigurnosti u grupi i ne 

može da razvije otvorenu formu opštenja.

5.   funkcionalna   /   ekspresivna   -   u   prvom   slučaju   jezik   se   koristi   striktno 

funkcionalno, a u drugom kao sredstvo diskusije i spekulacije.

2

Najveći   antički   teoričar   retorike   bio   je   Aristotel.   On   ukazuje   na   3  momenta 

imanentna govorništvu: ETOS, PATOS i PRAGMATA ili LOGOS govora. Etos – sam 

karakter govornika ali i poverenje publike. Patos je emotivni element govora, sposobnost 

govornika   da   u   slušaocima   izazove   emotivne   reakcije.   Pragmata   –   podrazumeva 

govornička   sredstva   kao   što   su   indukcija,   silogizam,   prividni   silogizam.   Razlikujući   3 

elementa govorničkog procesa, Aristotel je izveo 3 tipa besedništva: 1) političko – na nešto 

se podstiče ili od nečeg odvraća; 2) sudsko – optužba i odbrana i 3) epideiktičko – nešto se 

kudi ili hvali.

Najznačajniji rimski retoričar bio je Ciceron koji je smatrao da retorika zajedno sa 

filozofijom može poslužiti koristi države.

2. Stvaranje kontakta?

Interpersonalna komunikacija predstavlja svojevrsno stvaranje kontakta sa drugim 

ljudima, bilo da je direktna ili zahteva određenu tehnološku podršku (telefon, kompjuter). 

Strategija   je   deo   komunikativnog   ponašanja.   Ona   podrazumeva   upotrebu   verbalnih   i 

neverbalnih   znakova   kako   bi   se   postigla   svrha   komunikacije.   Jedna   od   strategija   za 

uspostavljanje ili održavanje kontakata je pozdravljanje. Komunikacijske strategije koje se 

ponavljaju postaju rituali. Postoje strategije ubeđivanja, odobravanja, izvinjenja i strategije 

izbegavanja   problema.   Po   Jungu,   persona   je   naše   javno   ja.   Persona   je   karakter   koji 

odigravamo u određenoj situaciji. Sposobnost da se lako prelazi iz jednog karaktera u 

drugi,   karakteristika   je   efikasnih   komunikatora.   To   je,   zapravo   čin   predstavljanja   sebe 

drugima. Forma komunikacije može biti: 1) formalna / neformalna; 2) javna / privatna; 3) 

distancirana / intimna; 4) ritualna / otvorena; 5) funkcionalna / ekspresivna.

Povratna informacija ili fidbek. Koncept fidbeka ima 2 aspekta. U prvom smislu 

fidbek predstavlja slanje određene poruke preko verbalnih i neverbalnih kanala, kako bi se 

dobio odgovor na datu poruku, od osobe kojoj je upućena.

Drugi aspekt fidbeka ukazuje na činjenicu da se odgovor podešava u skladu sa 

sadržajem, stilom i ciljem komunikacije. Upotreba strategija je vrlo važna za dobijanje 

fidbeka.

3. Preventivna i naknadna cenzura?

Dok   se   naknadna   cenzura   bavi   gotovim   delima   ili   porukama   i   podrazumeva 

njihovu zabranu kao krajnji ishod, dotle je preventivna cenzura orijentisana ne toliko na 

4

sistem   zabrana,   koliko   na   sistem   kontrole   čitavog   polja   društvene   komunikacije. 

Preventivna cenzura se orijentiše na kontrolu sadržaja poruke i pretpostavlja nadzor nad 

interpretacijom poruke, njenog smisla, značenja i konteksta.

Naknadna cenzura predstavlja jedini vid cenzure kao zabrane, javlja se kao model 

legalizacije preventivne kontrole i to tako, da u stvari, predstavlja njeno efikasno sredstvo. 

Naknadna cenzura nastupa tek kada delo, tj. poruka, ulazi u javni opticaj.

3.

1. Srednjovekovna retorika i retorika renesanse?

U  srednjem  veku  retorika se svodi na  propoved.  U  vreme ranog  hrišćanstva u 

propovedima je korišćen običan govor jer se crkva obraćala običnom narodu. Već od XI 

veka retorika je dobila privilegovani status u okviru hrišćanske crkve. Od početka XI veka 

razvile su se 3 osnovne vrste retorike: veština propovedi (ars praedicandi), retorika stihova 

(ars poetriae) i pravnička retorika.

Renesansa   predstavlja   vraćanje   antičkim   uzorima   –   književnosti,   umetnosti, 

filozofiji i retorici. Retorika stiče veoma važno mesto u sistemu obrazovanja postajući u 

okviru   univerziteta   komplementarna   filozofiji.   Humanizam   kao   književno   –   filozofski 

pravac, fokusira čoveka u centar svog interesovanja. Preovlađujući retorički ideal u doba 

humanizma bio je ELEGANTIA , pod kojim se podrazumevao duhom bogat i jasan stil 

izražavanja.

2. Benjaminova teorija medija?

Polazeći   od   teze   da   se   umetničko   delo   u   načelu,   uvek   moglo   reprodukovati, 

Benjamin naglašava da je tek oko 1900 god. tehnička reprodukcija postigla standard kao 

zasebna umetnička tehnika. Prema njegovom mišljenju čak i u najsavršenijoj reprodukciji, 

koju   obezbeđuju   novi   mediji,   nešto   se   nepovratno   gubi.   To   je   vremenska   i   prostorna 

koordinata. Umnožavanje i kopiranje neke scene ili jednog trenutka u umetničkom delu, 

suspenduje   samu   bit   umetnosti,   njenu   AURU.   Prema   njegovoj   teoriji,   kako   svako 

umetničko   delo   počiva   na   kultnoj   i   izložbenoj   vrednosti,   sa   razvojem   reproduktivnih 

tehnika raste i izložljivost umetničkog dela.

Benjaminove teze su za komunikološku teoriju relevantne iz nekoliko razloga:

1. Zanimljivo je njegovo istraživanje između modernih medija i njegovo uviđanje 

da je umetnost izgubila svoju auratičnost..

5

1) Idoli plemena – predrasude koje su svojstvene čoveku kao pripadniku ljudske 

vrste; 2) Idoli pećine – ona vrsta zabluda koje nastaju kao posledica individualnih osobina, 

navika, vaspitanja svakog čoveka; 3) Idoli trga – predrasude koje nastaju u interakciji sa 

drugim ljudima, na osnovu jezika kao sredstva sporazumevanja. Često su izvor zbrka i 

pogrešnih zaključaka; 4) Idoli pozorišta (teatra) – predrasude koje nastaju pri nekritičkom i 

dogmatskom   prihvatanju   određenih   filozofskih   koncepata,   koji   nisu   ništa   drugo   već 

svojstvena inscenacija lažne stvarnosti. / Tek kad se reše svih predrasuda, i ukoliko se 

oslone na iskustvo i odbace lažnu učenost, ljudi mogu doći do istinskog saznanja.

Tomas Hobs u "Levijatanu" iznosi tezu o konfliktu "Čovek je čoveku vuk", je 

Hobsova misao koja predstavlja prirodno čovekovo odnošenje prema drugim ljudima, jer 

svaki pojedinac želi da zadrži svoju slobodu zadobijajući vlast nad drugima. Po Hobsu, u 

samoj ljudskoj prirodi sadržana su 3 osnovna znaka ljudskih sukoba. To su žudnja za 

nadmetanjem,   podozrivost   u   namere   drugih   i   žudnja   za   počastima   koje   jedinka  dobija 

ukoliko uspe da svoju moć nametne drugima. Hobs smatra da su ljudi po prirodi jednaki i 

da pre nego što postoji država, svaki čovek želi da zadrži svoju slobodu, ali i da stekne 

vlast nad drugima. U tom sukobu nastaje rat koji život čini teškim i kratkim. Odatle sledi 

da je čovek ne društveno biće po prirodi, a da ga na društvenost, komunikaciju sa drugima, 

može naterati samo stvaranje države kao veštačke tvorevine.

2. Znak i značenje?

U najopštijem smislu može se reći da je znak stimulus, čulni supstrat, čiju mentalnu 

sliku ljudski duh vezuje za sliku drugog stimulusa koji treba da oživi u cilju opštenja. Znak 

može imati značenje samo za subjekta, ali isto tako može se definisati i kao izraz ili 

obeležje namere da se saopšti smisao. Denotacija – primarno, opšte, neposredno značenje 

neke reči. Konotativno značenje – izvedeno, prateće, često emotivno i lično značenje neke 

reči ili izraza.

Nijedan   predmet   nije   sam   po   sebi   ni   SIGNUM   (znak),   ni   SIGNIFICATUM 

(označeno) već postaje jedno ili drugo samo u odnosu na neki drugi predmet u procesu 

semioze. Uz znak i označeno pojavljuju se interpretator (interpretira jedan predmet kao 

znak za drugi) i interpretant (delovanje predmeta na interpretatora). Znakovi koji prirodno, 

po sličnosti ili po uzročnoj povezanosti upućuju na ono što znače su prirodni znakovi. Oni 

znakovi kojima se ta funkcija dodeljuje izborom ili slobodnom odlukom su konvencionalni 

znakovi:

Pers deli znakove:

7