1. Uvod
Zagađenost i zaštita životne sredine već više decenija predstavljaju veoma
značajan problem čovečanstva, bez obzira na trenutni stepen razvoja društva i
proizvodnih snaga u pojedinim delovima naše planete. Postojeći problemi se
nameću nauci i operativi naglašenom aktuelnošću i akutnošću, te sve jasnije
dolazi do zaključka da zdrave životne sredine nema previše, da su brojni elementi
u njoj ugroženi, da je stepen samoregulacije nekih objekata neznatan i da jednom
poremećeni ekološki odnosi gotovo ničim i nikada ne mogu biti dovedeni u
prvobitno stanje. Bez obzira na značajne regionalne razlike u stepenu ugroženosti
životne sredine, posebno njene prirodne komponente, planovi, programi i akcije
njene zaštite i unapređenja su globalni problem. Savremeno društvo mora brže i
bolje shvatiti upozorenje naučnika i stručnjaka o stanju životne sredine, tj.
činjenice da slobodne, izvorne i nezagađene životne sredine ima sve manje, a
ugrožene, degradirane i devastirane sve više. Druga se širi na račun prve brže
nego što se mnogima čini, brže nego što je nauka sa kraja našeg veka to mogla da
utvrdi i prognozira. Narušavanje ekološke ravnoteže nastaje kao posledica
čovekove radne delatnosti, kojom čovek „prisvaja“ prirodu, i stvara proizvode. Pri
tome ne dolazi samo do poremećaja ekološke ravnoteže i ekosistema, već i do
ugrožavanja integriteta čoveka i njegovog opstanka. U ovom, XXI veku, društvo se
suočava sa sledećim globalnim problemima: - oštećenjem biosfere i njenim
ekosistemima, - ogromnim brojem stanovnika – preko 6 milijardi sa prognozom
udvostručavanja do 2020.godine, - iscrpljivanjem i umanjenim količinama
mnogih izvora mineralnih i energetskih sirovina, - zagađenjima i degradaciom
medijuma vazduha, vode, zemljišta, - globalnim promenama klime, - uništenim
vrstama biljnog i životinjskog sveta i daljim ugrožavanjem biodiverziteta, -
1
beskućništvom ¼ svetskog stanovništva, - oštećenjima ljudskog zdravlja i
ugrožavanjima života, - velikim količinama otpada u sva tri agregatna stanja i sl.
Opstanak ljudskih zajednica je u prošlosti veoma često bio ugrožen prirodnim
katastrofama, epidemijama, ratovima, oskudicom hrane i drugim uticajima koji
su, međutim, uvek bili prostorno ograničeni. Za razliku od egzistencijalnih kriza
prošlosti, krize današnjice ne potiču od prirodnih nepogoda koje su prostrorno
ograničene, već od globalnog nesklada u idejno-materijalnom smislu čitave
industrijske civilizacije.
Do sada čovek nije bio u stanju da stvori jedan idealan sistem civilizacije i da
izbegne krizna stanja tog sistema. Pristupi rešavanju ovog problema se razlikuju
u nauci. Neki od pristupa mogu bit u : - prelasku privrednih sistema iz
permanentnog rasta u stacionirano stanje, - izgradnji ekološke svesti kod ljudi, -
uvođenje socijalnih programa, - primeni tehničkih mera (npr.filteri, električni
automobili i sl.), - samoregulacionoj sposobnosti prirode i inventivnoj snazi
čoveka, koji će svaki problem blagovremeno naći i adekvatno rešiti .Za sada nema
integralnih sistemskih studija koji bi razjasnili prave dimenzije ovih problema
kao i realne mogućnosti njihovog rešenja. Ideje potrošačkog društva da proizvode
što je jeftinije i što više, bez obzira na primenjene tehnologije, odnosno štetne
posledice koje one imaju na životnu sredinu i koje dovode do većeg zagađivanja.
Ovakav pristup nameće razvoj ekološke svesti u svetlu koncepcije zaštite životne
sredine, čiji su ciljevi racionalno trošenje prirodnih dobara, nalazišta i uvođenje
mera zaštite, što u krajnjoj liniji samo prividno poskupljuju i ograničavaju
proizvodnju, odnosno dovodi do umanjenja profita.
2. Životna sredina kao sistem
Životna sredina kao oblast istraživanja na početku XXI veka, privlači pažnju
naučnika i praktičara različitih struka. Oni često do detalja istražuju različite
prostorne podsisteme životne sredine, koje odslikavaju i konkretizuju razmere i
ciljeve njihovog proučavanja. Životna sredina se razmatra često kao sistem
uzajamno povezanih sistema: prirodna sredina, socijalna sredina, stambena
sredina, kulturna sredina, informativna sredina. U zavisnosti od razmera i ciljeva
istraživanja, moguće je posmatrati životnu sredinu pojedinog čoveka (npr. kabine
kosmonauta), porodice (npr. stan, kuća sa pripadajućim placem), grupe ljude
(npr.stanovništvo urbanog kvarta), celokupnog čovečanstva. Praktična potreba da
2
3.Definicije i značenje održivog razvoja
U savremenoj literaturi se susreće mnoštvo različitih shvatanja pojma održivosti,
te koncepta održivog razvoja. Moguće je klasifikovati sve definicije održivosti u
pet grupa.
U prvu grupu spadaju definicije koje kažu da se održivim smatra stanje u kome
bilo korisnost, bilo nivo potrošnje, tokom vremena, ne opada. Robert Solow (1974)
je prvi istakao zahtev za
međugeneracijskom ravnopravnošću u uživanju prirodnih dobara, u skladu sa
Rawlsovom teorijom moralne pravde. U poznatom radu iz 1974. Solow postavlja
zahtev da svaka generacija ljudi mora imati podjednako pravo na ubiranje
koristi od prirode, tj. Životne sredine, te da samo obrazac privrednog razvoja koji
4
to omogućava u toku neograničenog perioda vremena, može se smatrati
održivim. Međutim, merenje agregatnog nivoa korisnosti donosi mnoštvo
metodoloških problema, pa se kao donekle pogodniji za analizu javlja nivo
potrošnje. Tako na pr. John Hartwick (1977, 1978) definiše održivost u smislu
neopadajuće potrošnje čovečanstva, tokom vremena, te pokušava da utvrdi
uslove koji to omogućavaju. Na taj način se dolazi do poznatog Hartwickovog
pravila, o kom će biti više reči u narednom poglavlju.
Da bi pomenuta dva kriterija održivosti bila identična, potrebno je uvesti neke
vrlo restriktivne pretpostavke. Na prvom mestu, to da čitava privreda proizvodi
jedno kompozitno dobro, tzv. jedinstveni agregatni output, zatim da nema
rasta, te da se funkcija korisnosti u zavisnosti od potrošnje ne menja u toku
vremena. Iz ovoga se može zaključiti da definicije Solowa i
Hartwicka nisu istovetne. Donekle slična prethodnim je i definicija Završnog
izveštaja
Brundtlandove komisije (WCED 1987), koja kaže da je održiv razvoj onaj koji
zadovoljava sadašnje potrebe, ne ugrožavajući mogućnosti budućih generacija
da zadovolje svoje potrebe.
Međutim, postavlja se pitanje šta se smatra prihvatljivim standardom
zadovoljenja ljudskih potreba. Kako je na to pitanje nemoguće dati precizan
odgovor, to se i ova definicija smatra
nepreciznom. Po drugoj grupi definicija, održivim se smatra stanje u kom
se resursi koriste tako da buduće proizvodne mogućnosti čovečanstva ostanu
očuvane. Ovakva definicija se nalazi u kasnijim radovima Solowa (1986, 1991),
gde se iznosi nešto slabiji, ali
analitički podobniji kriterijum održivosti. Imajući u vidu činjenicu da su
preferencije budućih generacija za nas sasvim nepoznate, te da je danas
nemoguće razmišljati o nivou korisnosti koji će pojedini prirodni resursi pružati
budućim generacijama, Solow se opredelio da kao kriterijum održivosti istakne
očuvane proizvodne mogućnosti. To znači da privredni razvoj ima šanse da bude
održiv, uprkos u prošlosti utrošenim nereproduktivnim resursima, ukoliko
smanjene zalihe resursa budu nadoknađene povećanom količinom i kvalitetom
fizičkog kapitala, kao i nagomilanim intelektualnimkapitalom.
Iz navedenog rezonovanja se da zaključiti da postoje značajne mogućnost
supstitucije prirodnog, nekim drugim vidovima kapitala. Prema mišljenju Solowa
i sledbenika (Dasgupta i Heal 1979) proizvodni potencijal u bilo kom trenutku
zavisi od količine dostupnih proizvodnih faktora.
5
